Mozgu treba poslati signal zadovoljstva

Profesorka Mirjana Negovanović rođena je Šapčanka. Osnovnu školu „Janko Veselinović“ i srednju Medicinsku školu „Dr Andra Jovanović“ završila je kao vukovac. Kada je diplomirala je na Medicinskom fakultetu u Beogradu, jedno vreme je radila kao lekar. Kaže da je medicina lepa, ali i zahtevna nauka - Ako se upustiš u te vode, onda treba da plivaš žestoko.

Kada joj se ukazala prilika da radi kao profesor anatomije u Medicinskoj školi, odlučila je da prihvati izazov. Od tada je prošlo sedamnaest godina.

Za naš list kaže da je ispunjava rad sa decom, razmena energije sa mladima, od kojih neki ne shvataju njene zahteve i doslednost u nastavi, ali su zahvalni kada postanu odrasli, zreli ljudi. Onda dođu da se pohvale svojim desetkama, uspesima, doktoratima, što je čini zadovoljnom.
Poslednjih deset godina odvažila se da vodi učenike na takmičenja. Njena deca, kako ih zove, osvojila su u protekloj deceniji pet republičkih nagrada.

Prošle godine bili su prvi u Srbiji.

HRANA DELUJE NA DEPRESIJU
„Postoji hrana koja sadrži aminokiselinu, koja se u našem organizmu pretvara u serotonin, hormon sreće. To su: banana, višnja, ovas, domaći orah, jaja, riba, ćuretina, piletina... Jaka je veza između načina ishrane i mentalnog zdravlja. Kada nepravilno jedu, mnogo energije se troši na varenje hrane. Ta potrošena energija, uz svakodnevne stresove, iscrpi čoveka. Ako ne može da se svari, pakuje se u džepove po crevima i opterećuje telo. Ljudi se žale na tromost, pad energije, mrzovolju, crne misli, a to može da bude upravo zbog pogrešne ishrane.“

Pre nekoliko godina, sticajem okolnosti, pre svega ličnih, počela je da se bavi nutricionizmom. Kada su njeni sinovi počeli aktivno da se bave sportom, primetila je da su zbunjeni po pitanju ishrane, da ne znaju šta bi trebalo da jedu pre, a šta posle treninga, kako da nadoknade energiju, da pojačaju mišićnu masu... Takođe, majka joj se ozbiljno razbolela, što je bio dodatni motiv da se zainteresuje za hranu koja leči. Počela je da čita literaturu, tragajući za odgovorima.

Kada je videla da njena lična istraživanja daju sjajne rezultate, odlučila je da završi edukaciju na Purity akademiji, da bi komletirala svoje znanje. Onda su počeli da joj dolaze prijatelji po savete, drugari njene dece, mamine prijateljice. Jedni su hteli da smršaju, drugi da se ugoje, neki da reše zdravstvene izazove.

Tako se upustila u avanturu koju je u međuvremenu zavolela. Zadovoljna je kada joj dođu ljudi na kontrolu sa odličnim rezultatima, što se uglavnom dešava. Dajući savete i preporuke, nastupa toplo i ljubazno i trudi se da uvek bude na raspolaganju za pomoć i dodatnu konsultaciju, ali podvlači da ne postoji čarobni štapić, da je najvažnije da se čovek sam sa sobom dogovori.

BEZ RIGIDNOSTI
„Svima koji dolaze na konsultacije kažem da ne treba zauvek da se odreknu svega. Tek tada je čovek željan. Ako vam se nešto jede, pojedite, ali ne često. Na kraju, odredite jedan dan sebi kada ćete pojesti kolač, ili kobasicu, sladoled, kajmak, ili čvarke. Ali, to je jedan dan i više ne. Ništa ne treba da bude rigidno.“

UZ LIMUNADU
U prijatnom prostoru u Prekom šoru, razgovarali smo sa profesorkom Negovanović.

U poslednje vreme, mnogo se govori o zdravim stilovima života. One koje to nekada nije zanimalo, počinje da interesuje. Šta pretpostavlja zdrava, izbalansirana ishrana?
- Postoji zabluda u vezi sa zdravom i pravilnom ishranom. Ono što je zdravo, ne mora uvek da bude i pravilno. Na primer, zdravo je voće, povrće, riba..., ali pravilna ishrana podrazumeva i ispravno kombinovanje namirnica. Pre svega, važno je poreklo hrane. Zato savetujem svima da vode računa šta i gde kupuju i da dobro pročitaju etikete na namirnicama. Potom, hranu bi trebalo pravilno iskombinovati, poštovati satnicu i korigovati njenu količinu.

Zvuči kao da nema velikih odricanja?
- Zaista nema. Jede se hrana koju inače jedemo, biljnog i životinjskog porekla. Jedino isključujem šećer i belo brašno, savetujem ovseno, proseno, heljdino, ražano, kukuruzno brašno... Važno je da postoji ritam, da se ispoštuje vreme kada organizam sam traži da obnovi svoju energiju, ali ne čokoladom, nego nekom voćkom, čašom limunade, bademom... Naravno da postoje izuzeci i to je psihološki opravdano. Ponekad i ja pojedem čokoladu, sladoled, ili kajmak, ali retko. Nemam više potrebu za nekim namirnicama, organizam se sam odvikao od njih.

Foto: "Glas Podrinja"

Promenio se ukus?
- Da, na površini jezika nalaze se receptori ukusa koji, ukoliko ih ne hranimo pojačivačima ukusa, odnosno hemijom, vremenom atrofiraju i registruju druge, prirodnije ukuse kao što je ukus voća, paradajza, zelene salate, krastavca, nekog kuvanog jela, belog pilećeg mesa, ribe... Ti receptori se gase i čovek više nema potrebu da jede ono što je navikao, oslobađa se zavisnosti. Ljude posavetujem šta i kada treba da jedu za doručak, nakon tri do četiri sata voće, kako da ga kombinuju, šta da ručaju (na primer meso i povrće, uz ogromnu porciju sirove salate), potom sledi popodnevna užina, pa večera bar 3 do 4 sata pre odlaska na spavanje... Uvek upozorim da se prvih sedam dana organizam navikava na nov režim rada. Posle toga, kako vreme odmiče, sve se više navikava, snabdeven je svim što mu je potrebno i ne traži ništa dodatno. Nakon 2 do 3 nedelje, najviše mesec dana, čovek nema potrebu za slatkišima, brzom hranom, grickalicama, slatkišima...

Ako nešto radiš, radi kako treba, ili nemoj uopšte da radiš

Svako je univerzum za sebe što znači da se podrazumeva individualni tretman?
- Tako je. Ne može biti isti jelovnik za dete od pet godina koje ima dijabetes i za osobu od trideset koja se sprema za dijalizu, za osobu koja je u depresiji, za mlade sportiste, ili za nekog ko je u pedesetim pa hoće da očuva mišićnu masu i kondiciju. Pravim individualne jelovnike. Što se tiče sastava, oni su identični. U svakom mom jelovniku na dnevnom nivou postoji sve ono što organizmu treba: dovoljno vitamina, minerala, proteina, masti, skroba, ali je satnica, kombinacija i količina različita.

Koji je bio prvi veliki uspeh?
- Moj rođeni brat koji je pre četiri godine imao 126, a uspeo je da smrša 36 kilograma. Došao je tada kod mene sa punom kesom lekova. Dogovorili smo se da sluša mene 3 do 6 meseci, da lekove ostavi po strani, pa da vidimo rezultate. Rekla sam mu: „Ako ništa ne bude, lako ćeš se vratiti na svoju terapiju“. Išla sam na sve ili ništa.

Činjenica da ste lekar daje Vam sigurnost?
- Istina. Brat me je poslušao i jako je ponosan na sebe. Sada održava svoj status, sasvim normalno živi i radi, zdrav je čovek, a lekovima je istekao rok upotrebe. Poželeo je da se bavi sportom. S obzirom da se bliži pedesetoj, savetovala sam mu plivanje, vožnju bicikla, šetnju... Ljudi koji nisu bili aktivni sporisti, ne bi trebalo da idu na jake kardio treninge u pedesetim godinama. To može da optereti srce, krvotok. Umerenost je jako važna.

HRANU MERIM ŠAKOM
„Ne merim ništa na grame, jer je psihološki prihvatljivije merenje dlanom. Parče hleba veličine raširene šake, šaka oraha, šaka badema, dve spojene šake voća ili kuvanog jela i to je sasvim dovoljno. Treba izbaciti prženo, pohovano, kupovno, grickalice slane i slatke, kasne obroke, beli hleb, rafinisani šećer.“

Da li su Vas sinovi poslušali?
- Mlađi sin je student druge godine DIF-a. Igrao je košarku i zbog pogrešnog načina ishrane imao je mnogo povreda, treninzi su mu bili naporni... Kada je upisao DIF, počeo je više da se interesuje za režim života uspešnog sportiste. Pravilno se hrani, odmara, trenira kako treba i sve je krenulo nabolje. Kada je moj stariji sin koji je gurman, malo korigovao ishranu (ne treba kombinovati meso sa krompirom, hlebom i pirinčem), skinuo je oko 8 kilograma, bolja mu je kondicija i energija, zadovoljniji je. On je apsolvent na Poljoprivrednom fakultetu, na smeru prehrambena tehnologija. Kada je u Beogradu, hrani se u menzi, ali vodi računa. Nije se potpuno odrekao svojih zadovoljstava, samo ih je iskontrolisao. Moram da naglasim da nije samo ishrana važna, nego i odmor, fizička aktivnost, mir sa samim sobom. Nije fraza reći da većina toga potiče iz glave.

Nedavno ste učestvovali u radionici Menopauza – moje najbolje godine.
Šta biste poručili našim čitateljkama u najboljim godinama?
- Menopauza je period velikih turbulencija u životu svake žene. Tada se dešavaju velike hormonske, psihološke i metaboličke promene. Sve je to jednostavno rešivo koriganjem ishrane, načina života i ličnih stavova. Trebalo bi dostojanstveno stariti, ali i sačuvati žar, želju za životom.
Aminokiselina triptofan se u našem organizmu pretvara u serotonin, a nalazi se u ribi, ćuretini, piletini, ovsu, orahu, banani i višnji. To su namirnice koje sadrže najviše triptofana. Zatim, trebalo bi više jesti sirovog povrća. To je hrana koja izaziva osećaj sitosti. Vlakna iz sirovog povrća ispune prostor u želucu i nema osećaja gladi kada pojedemo ogromnu porciju salate sa parčetom mesa veličine dlana.

Šta biste poručili mladima?
- Mladi imaju mnoge zablude u vezi sa ishranom pa su nam devojčice ili preterano gojazne, ili previše mršave. Kada hoće da smršaju, padaju u nesvest, loša im je koncentracija, pospane su, blede... Prave velike greške prateći „ikone lepote“ na društvenim mrežama koje imaju fotošopirane fotografije. Dečaci koji se bave sportom, mnogo koriste suplemente. Nisam za dodatke ishrani, zato što se dobijaju na veštački način. Nema potrebe za hemijom. Oni treba da unesu dovoljno kalijuma koga ima u bananama, kajsijama, paradajzu, potom magnezijuma, kalcijuma, cinka iz koštunjavog voća: badeh, orah, lešnik. Dve šake badema pune su kalcijuma i proteina. Dve šake suncokreta: cink i proteini. Mišići se grade vremenom.

Šta smo zaboravili da kažemo?
- Ljudima savetujem da izbegavaju gotove proizvode zato što je žvakanje važno, mozgu treba deset minuta da shvati da smo siti. To je proces koji traje, u obroku se uživa polako jer se tako aktiviraju medijatori koji postepeno šalju signal mozgu. Treba negovati receptore i poslati mozgu signal zadovoljstva.

Porodica Negovanović se pravilno hrani, suprug Goran sa kojim je u braku 25 godina i sinovi, Mihajlo i Mladen.