Foto: Dragan Maksimović
Lena Kovačević, izvođač, kompozitorka i tekstopisac
Jedinstvena neponovljiva komunikacija
Priče o Šapcu i Mrđenovcu su deo nje i dolazak ovde je emotivni povratak na lokacije koje su je posredno gradile. Komunikacija izvođača i publike je unikatna, neponovljiva, nedokučiva. Muzika iska senzibilitet
Jednom kada napustiš rodni grad sve ulice sveta biće ti iste i u svakoj ćeš imati osećaj privremenog boravka čekajući trenutak da se vratiš tamo gde te odavno nema i gde te niko ne čeka, napisao je davno naš dramski pisac Dušan Kovačević govoreći o detinjstvu, posvetivši redove gradu gde upoznao pisanu reč, zavoleo književnost i postavio prve osnove profesije u kojoj će dostići slavu. Njegova kći Lena ostala je u sferi umetnosti, ona inspiriše glasom, a svaki dolazak u Šabac ima posebnu notu i emociju koja nije lako opisiva.
-Najlepše uspomene otac nosi iz detinjstva, beskrajno mnogo priča je vezano za taj period u životu i ono je imalo uticaj na njega i u stvaralaštvu i na svaki drugi način. Odrastala sam uz priče o baka Ljubici, koja mu je bila velika inspiracija i uz majku Mariju i sadašnju suprugu, moju majku, najvažnija žena njegovo života. Kada pomislim na Šabac pomislim na nju, a setom je obavijeno svako njegovo sećanje na Šabac i Mrđenovac, te iako nisam rođena ovde, te lokacije su postale deo mene i onda dolazak nosi tu iskru dolaska kući, dolaska na mesto koje je izgradilo beskrajno dragu osobu i deo je mog stasavanja. Svaki dolazak je ispunjen setama i emocijom koju ne pronalazim na drugim mestima - priseća se na početku priče za vaš i naš list Lena Kovačević, kompozitorka, tekstopisac, izvođač i kantautor koji je nedavno nastupila na sceni Šabačkog pozorišta.
Prostor, akustika, kvalitet ozvučenja, trenutak oblikuju utisak o koncertu, međutim koji je taj ključni faktor što pravi razliku u kvalitativnom smislu?
-Dobar koncert nastaje kroz komunikaciju, najpre na sceni. Kroz dobru saradnju zajedno stvaramo magiju. Ne postoji za mene nešto što više opčinjava od razmene vibracija između nas i publike. Kada bih se bavila fizikom verujem da bih upravo to prvo ispitala, šta je to što mi dajemo publici i to što nam ona vraća, koja je to vrsta vibracije. Upravo ta konverzacija čini koncert dobrim. Ta konverzacija je jedinstvena, neponovljiva na isti način i ona stvara opšti utisak. Naravno da i detalji imaju svoj udeo, no suština je u tom nevidljivom, a opet tako snažnom i prožimajućem između publike i izvođača. Na početku karijere ljudi dolaze na koncert iz znatiželje, kroz numere upoznaju i vaše stvaralaštvo, međutim kasnije, kada se pozicionirate, pesme su poznate publici, no slušaoci dolaze tragajući za emocijom koju možete i morate da im date.
Muzika ume da bude i problem i rešenje. Duši i u danu kada joj nije do pesme, traži baš pesmu kao jedino rešenje.
-Bavim se božanstvenom profesijom gde se lepota krije upravo u tome da vam je do pesme i kada vam se ne peva. Možda većina muziku vezuje za veselje, ali mi kao i glumci muziku povezujemo sa pokretom. Na sceni i u publici je sveprisutna razmena energije. U toj razmeni se ponovo uspostavlja narušeni balans.
Večno je pitanje da li je svaka muzika za svakoga. Da li je muzika ta koja pravi razliku ili je pojedinac zatvoren za određen zvuk.
-Muzika ne beži od čoveka, svaka dobra muzika ima mesto u svačijoj duši, ali je potrebno da individua ima senzibiletet za nju kako bi je prihvatio. Prihvatanje određene vrste muzike podrazumeva odrastanje u određenoj sredini, osobine koje su kreirane, društvo s kojim se provodio vreme. Svi ti aspekti izgrađuju pojedinca i njegov ukus i samim tim određen zvuk ostaje nepoznanica čoveku. Zbog toga je važno ponuditi svaku melodiju kao mogućnost. Nisam klasičan džez muzičar, odavno smo u sferi bližoj pop muzici, ali mi je drago da je uz moje ime toliko puta spomenut džez, te i na koncertima posetiocima „provučete“ Koltrejna i druge autore koje nisu upoznali, a onda to veče bar neki shvate da su im oni bliži nego što su mislili.
Za stvaraoca najmagičniji je početak, trenutak kada započinje kreaciju na bazi ideje, ne znajući kuda će ga ovaj put ona odvesti. Može li se predviteti šta donosi naredni album?
-Kada saberete sve uticaje onoga što trenutno sviramo i uticaje onoga što smo već prošli vodi nas u pravcu onoga što bi moglo biti dalje. Obožavcam šansone, već pesma „Kafe“ je šansonasta i taj pravac me snažno vuče, ali šansone u pop maniru. U inostranstvu sam nastupala izvodeći upravo njih u pratnji sjajnog simfonisjkog orkestra. Na drugoj strani razmišljam o stilu kakvog nije bilo na prethodnom albumu, ali ne dijametralno različitom, već kompatibilnom uz malo različit karakter, ritam, melodije. Album je započeo obradom, ali će preostali deo biti sačinjen od originala i radujem se snažno i da ja komponujem i da imam pesme drugih autora.
Mnogo pre prve numere koju muzičar stvori kroz njega prođe mnoštvo uticaja različitih pravaca oblikujući ga u umetničkom smislu. Kakav zvuk je prožimao dosadašnje stvaralaštvo Lene Kovačević?
-Rasla sam kroz klasičnu muziku, u šestoj godini sam upisala klavir osećajući dodire klasične muzike. Apelujem na sve roditelje da ukoliko vide i zrno talenta, odnosno želje kod deteta da ispituje određeni zvuk, bilo koji instrument da ga ohrabre i budu potpora tome. Kroz zvuk može pronaći sebe i svoj izraz. Vremenom je veliki uticaj na mene ostavio pet godina stariji brat koji je ponudio vrlo širok opseg, od Ramonsa, Bitlsa, Stonsa, Lenija Kravica, preko instrumentalne muzike, poput Žan Mišel Žara, do tradicionalne muzike, odličnog duhovnog zvuka. On je bio moj prvi muzički edukator, muzički prozor u svet i doneo je novi uticaj koji se kasnije odrazi u ličnom stvaralaštvu.
Ima li svako doba muziku koja je njegov pečat?
-Poklonik sam retro zvuka, zaljubljenik u Al Žeroa, Đino Vanelija, Bobi Mekferina, vrhunski umetnici koji nisu toliko poznati. Ta fuzija džeza i popa je opčinjavala. Tokom studija sam slušala muziku sedmadesetih, osamdesetih, elektropop, potom sam pronašla sponu sa grupom Polis, još ranije Kaunt Bejsijem, Frenkom Sinatrom, uvek me je vukla ta, uslovno govoreći prošlost. Svako doba ima svoju muziku, danas je to pretežno rep, drugačiji od onog devedesetih, ali ne briše tragove prethodnih koje su imale kvalitet.
-Najlepše uspomene otac nosi iz detinjstva, beskrajno mnogo priča je vezano za taj period u životu i ono je imalo uticaj na njega i u stvaralaštvu i na svaki drugi način. Odrastala sam uz priče o baka Ljubici, koja mu je bila velika inspiracija i uz majku Mariju i sadašnju suprugu, moju majku, najvažnija žena njegovo života. Kada pomislim na Šabac pomislim na nju, a setom je obavijeno svako njegovo sećanje na Šabac i Mrđenovac, te iako nisam rođena ovde, te lokacije su postale deo mene i onda dolazak nosi tu iskru dolaska kući, dolaska na mesto koje je izgradilo beskrajno dragu osobu i deo je mog stasavanja. Svaki dolazak je ispunjen setama i emocijom koju ne pronalazim na drugim mestima - priseća se na početku priče za vaš i naš list Lena Kovačević, kompozitorka, tekstopisac, izvođač i kantautor koji je nedavno nastupila na sceni Šabačkog pozorišta.
Dobar koncert nastaje kroz komunikaciju, najpre na sceni. Kroz dobru saradnju zajedno stvaramo magiju
Prostor, akustika, kvalitet ozvučenja, trenutak oblikuju utisak o koncertu, međutim koji je taj ključni faktor što pravi razliku u kvalitativnom smislu?
-Dobar koncert nastaje kroz komunikaciju, najpre na sceni. Kroz dobru saradnju zajedno stvaramo magiju. Ne postoji za mene nešto što više opčinjava od razmene vibracija između nas i publike. Kada bih se bavila fizikom verujem da bih upravo to prvo ispitala, šta je to što mi dajemo publici i to što nam ona vraća, koja je to vrsta vibracije. Upravo ta konverzacija čini koncert dobrim. Ta konverzacija je jedinstvena, neponovljiva na isti način i ona stvara opšti utisak. Naravno da i detalji imaju svoj udeo, no suština je u tom nevidljivom, a opet tako snažnom i prožimajućem između publike i izvođača. Na početku karijere ljudi dolaze na koncert iz znatiželje, kroz numere upoznaju i vaše stvaralaštvo, međutim kasnije, kada se pozicionirate, pesme su poznate publici, no slušaoci dolaze tragajući za emocijom koju možete i morate da im date.
Muzika ume da bude i problem i rešenje. Duši i u danu kada joj nije do pesme, traži baš pesmu kao jedino rešenje.
-Bavim se božanstvenom profesijom gde se lepota krije upravo u tome da vam je do pesme i kada vam se ne peva. Možda većina muziku vezuje za veselje, ali mi kao i glumci muziku povezujemo sa pokretom. Na sceni i u publici je sveprisutna razmena energije. U toj razmeni se ponovo uspostavlja narušeni balans.
Večno je pitanje da li je svaka muzika za svakoga. Da li je muzika ta koja pravi razliku ili je pojedinac zatvoren za određen zvuk.
-Muzika ne beži od čoveka, svaka dobra muzika ima mesto u svačijoj duši, ali je potrebno da individua ima senzibiletet za nju kako bi je prihvatio. Prihvatanje određene vrste muzike podrazumeva odrastanje u određenoj sredini, osobine koje su kreirane, društvo s kojim se provodio vreme. Svi ti aspekti izgrađuju pojedinca i njegov ukus i samim tim određen zvuk ostaje nepoznanica čoveku. Zbog toga je važno ponuditi svaku melodiju kao mogućnost. Nisam klasičan džez muzičar, odavno smo u sferi bližoj pop muzici, ali mi je drago da je uz moje ime toliko puta spomenut džez, te i na koncertima posetiocima „provučete“ Koltrejna i druge autore koje nisu upoznali, a onda to veče bar neki shvate da su im oni bliži nego što su mislili.
-Kada saberete sve uticaje onoga što trenutno sviramo i uticaje onoga što smo već prošli vodi nas u pravcu onoga što bi moglo biti dalje. Obožavcam šansone, već pesma „Kafe“ je šansonasta i taj pravac me snažno vuče, ali šansone u pop maniru. U inostranstvu sam nastupala izvodeći upravo njih u pratnji sjajnog simfonisjkog orkestra. Na drugoj strani razmišljam o stilu kakvog nije bilo na prethodnom albumu, ali ne dijametralno različitom, već kompatibilnom uz malo različit karakter, ritam, melodije. Album je započeo obradom, ali će preostali deo biti sačinjen od originala i radujem se snažno i da ja komponujem i da imam pesme drugih autora.
Mnogo pre prve numere koju muzičar stvori kroz njega prođe mnoštvo uticaja različitih pravaca oblikujući ga u umetničkom smislu. Kakav zvuk je prožimao dosadašnje stvaralaštvo Lene Kovačević?
-Rasla sam kroz klasičnu muziku, u šestoj godini sam upisala klavir osećajući dodire klasične muzike. Apelujem na sve roditelje da ukoliko vide i zrno talenta, odnosno želje kod deteta da ispituje određeni zvuk, bilo koji instrument da ga ohrabre i budu potpora tome. Kroz zvuk može pronaći sebe i svoj izraz. Vremenom je veliki uticaj na mene ostavio pet godina stariji brat koji je ponudio vrlo širok opseg, od Ramonsa, Bitlsa, Stonsa, Lenija Kravica, preko instrumentalne muzike, poput Žan Mišel Žara, do tradicionalne muzike, odličnog duhovnog zvuka. On je bio moj prvi muzički edukator, muzički prozor u svet i doneo je novi uticaj koji se kasnije odrazi u ličnom stvaralaštvu.
Ima li svako doba muziku koja je njegov pečat?
-Poklonik sam retro zvuka, zaljubljenik u Al Žeroa, Đino Vanelija, Bobi Mekferina, vrhunski umetnici koji nisu toliko poznati. Ta fuzija džeza i popa je opčinjavala. Tokom studija sam slušala muziku sedmadesetih, osamdesetih, elektropop, potom sam pronašla sponu sa grupom Polis, još ranije Kaunt Bejsijem, Frenkom Sinatrom, uvek me je vukla ta, uslovno govoreći prošlost. Svako doba ima svoju muziku, danas je to pretežno rep, drugačiji od onog devedesetih, ali ne briše tragove prethodnih koje su imale kvalitet.
D. B.
Najnoviji broj
25. april 2024.
