Foto: "Glas Podrinja"
Marko Đurić iz Klenja, hroničar vremena
Ljubav, vera i nada su najvažnije
Glad za znanjem, čuvanjem misli, podataka, reči koje se ne daju ponoviti na isti način ako se prethodno ne zapišu, svako dana utoli ispisivanjem novih redova
Zapisano vreme ne briše, a u pamćenju sećanja znaju da blede i postepeno menjaju oblik. Imajući to na umu, Marko Đurić (75) iz Klenja svoj poriv za beleženjem svega što mu se čini vrednim da otrgne od zaborava neguje od mladosti. Glad za znanjem, čuvanjem misli, podataka, reči koje se ne mogu ponoviti na isti način ako se prethodno ne zapišu, svakog dana utoli ispisivanjem novih redova. Ide i u korak sa modernim tehnologijama, pa nešto od priča objavljuje i na Fejsbuk profilu Zov Polja. Protokol krštenih Crkve Svetog spasa u Glogovcu od 1837. do 1844. godine i školovanje klenjačke dece u Glogovcu, samo su neki od njegovih zapisa.
Selo kojeg više nema
-Znate kako kažu: „Pametan piše, lud pamti“. Još od osnovne škole bio sam znatiželjan da proniknem u prošlost. Ne znam da li mi je to u genima. Voleo sam istoriju, poeziju, crkvu, bavio se poljoprivredom, ali sam uvek posvećeno zapisivao ono što sam smatrao vrednim. Beležio sam priču daljeg ujaka Milovana Mike Lackovića o tome kako su Jovica Ninković i Jovan Lacković otišli u hajduke. Sve je počelo u Kokanovića šoru, gde se igralo kolo, danas je to ulica Nikole Tesle. Borio sam se da ona promeni naziv u Ustaničku, budući da znam da se nekoliko ustanaka tu dogovaralo. Kolo se igralo kod groblja i, koliko ja naslućujem, mahom se omladina tu okupljala. To je najstariji zapis u koji sam mogao da proniknem o jednom događaju. Imam priču „Jedan drum sa kojeg se nestalo“ o Novom selu kod Klenja sa 28 kuća, kojeg danas nema, a pominje se u popisu 1827. godine- navodi Đurić.
Njegovi Đurići su, priča, pre komasacije imali 10 hektara zemlje i svoju kolebu, što je isto što i sremački salaš.
-Pošto u ravnoj Mačvi nije bilo zaklona da se skloniš od grmljavine, Mačvani su govorili da im treba zaklona „k’o ‘leba“ i tako je nastala koleba. Naša koleba je bila 16 metara dugačka, pet široka, moj deda je pokrio crepom, dok su neke kuće bile pokrivene daskom. Imali smo vinograd, tri gradine i četiri kilometra plota- seća se.
Briga o imanju- Đurića kombinat, ga je, kaže, i zadržao da ne nastavi školovanje.
-Stariji brat je otišao u školu, mlađi brat na zanat, a majka govorila da joj je najteže da pored tri sina ide sa dva radnika da stavlja dasku preko lotri (merdevina). A ja sam, bez obzira na to, voleo da napredujem, budem aktivan, pošto sam video da je to korisno zbog moždanih vijuga. Zato slikari duže žive, jer su kreativni i stvaraju- smatra on.
Znameniti posetioci Klenja
Podseća koje su sve poznate ličnosti posetile to mačvansko selo.
-Najpoznatiji je Sima Milutinović Sarajlija, prvi učitelj Petru Petroviću Njegošu, Stojan Novaković, tu je i naš Mačvanin Miloš S. Milojević, vojvoda Stepa Stepanović. Beležio sam važna dešavanja u selu, misli, nisam se bavio tračevima i nevažnim stvarima. Želeo sam da ostavim pisani trag, ali da to bude nešto duhovno, od kulturnog i istorijskog značaja, jer verujem da ne treba da živimo za materijalno, da postoje mnogo važnije vrednosti. Moj stariji brat, prota Ilija, koji se upokojio, prvo je učio novinarstvo. Govorio je da uspešnost novinara nije u tome da zna, nego koga zna i da zna ko zna. Time sam se i ja vodio zapisujući. To sam radio isključivo jer sam se odmarao u tom radu- ističe Đurić.
Pričao mu je prvi pilot iz Bogatića o fotografiji mobilizacije centra Klenja koju je napravio uoči Drugog svetskog rata. Kućni prijatelj bio mu je i Milivoje Vasiljević, nekadašnji kustos Narodnog muzeja, strasni istraživač i autor knjige „Mačva, istorija, stanovništvo“.
-On je bio arheolog, dao mi je popise Klenja, spisak pre nego što je objavio knjigu „Mačva- istorija stanovništva“. Na osnovu tog spiska sam otkrio da su popisivači boravili u selu 1821, 1824, 1827, 1829, 1843. i 1863. Pošto poznajem porodice i gde je koja familija, rekonstruisao sam spiskove na jednoj hartiji. Posle mi je Milivoje svojom rukom dao da je prenesem na hamer i to nikad nisam objavio, a otkrio sam tačno odakle je pošao koji popisivač i redom kako se vraćao. Najteže mi je bilo naći poslednji deo, pa sledeći, u koju ulicu onda ulazi. Zapisivao sam to pre 40 godina, prvo grafitnom olovkom, gde je koja familija sedela- priča.
Kaže da se na današnjem klenjačkom groblju od 1830. nalazi najstariji spomenik, a prvi je tu sahranjen Stojadin Lacković Čolić i o njemu i njegovoj supruzi ima zapisanu priču.
Skromnost i rad na sebi
-Mene je to odmaralo. Radujem se i danas kad otkrijem neki novi podatak, pa čak i u mojim starim sveskama, iznenadim se kad vidim šta sam zapisao. Meni je Olivera Mladenović, tadašnja dopisna članica SANU, kad je dolazila savetovala da ne pišem na papiriće. Rekao sam joj da moram. Jednom sam napisao na plehu ekserom da ne bih zaboravio. Kao mladić od 25 godina, radio sam u polju, kad mi je neko nešto stvarno fascinantno rekao. Posle sam kod kuće prepisao. Bilo mi je stalo da se otrgne od zaborava. Ko ne voli prošlost, niti voli sadašnjost, niti će voleti budućnost. Ne treba živeti kao glista. Treba biti malo razumniji- podvlači.
Sin, jedno od troje dece, mu je sveštenik, brat je takođe bio, sa narodom podigao crkvu u Malom Mokrom Lugu, udostojio se, kaže, da mu dozvoli patrijarh da bude sahranjen pored crkve. On sam 70 godina ide u crkvu, bio je u crkvenom i u eparhijskom odboru još u vreme episkopa šabačko- valjevskog Jovana.
-U svakoj branši ima dobrih i koji su loši. Ne smemo samo palanački misliti. Moramo napredovati, znanje nema granica, ja sam to činio spontano, ne iz ambicije da me neko veliča. Da veruješ treba hrabrosti, da se muški boriš, da ne poričeš. Ovo kod nas je privremeno, kao hodnik prođemo ovaj život. Pripremamo se za život večni. Ko kako sebe postavi ovde na zemlji takva će mu biti večnost- kaže, dodajući da na zemlji počinje i raj i pakao i da zato uvek treba biti dobronameran i pomoći onome kome je to potrebno.
-Sami biramo. Poštuj roditelje, nemoj biti bučan, nemoj da se mnogo nerviraš, grabiš, jamiš. Zbog svog tela treba postiti. Boriti se za ono osnovno da imamo, a ostalo, daće Bog. Volim da živim skromnim životom. Neće mene pohvaliti ako sam se razbacivao rečima i hvalio sobom, svojim znanjem, nego ako sam živeo primernim životom. Ljubav, vera i nada su najvažnije- zaključuje Đurić.
Selo kojeg više nema
-Znate kako kažu: „Pametan piše, lud pamti“. Još od osnovne škole bio sam znatiželjan da proniknem u prošlost. Ne znam da li mi je to u genima. Voleo sam istoriju, poeziju, crkvu, bavio se poljoprivredom, ali sam uvek posvećeno zapisivao ono što sam smatrao vrednim. Beležio sam priču daljeg ujaka Milovana Mike Lackovića o tome kako su Jovica Ninković i Jovan Lacković otišli u hajduke. Sve je počelo u Kokanovića šoru, gde se igralo kolo, danas je to ulica Nikole Tesle. Borio sam se da ona promeni naziv u Ustaničku, budući da znam da se nekoliko ustanaka tu dogovaralo. Kolo se igralo kod groblja i, koliko ja naslućujem, mahom se omladina tu okupljala. To je najstariji zapis u koji sam mogao da proniknem o jednom događaju. Imam priču „Jedan drum sa kojeg se nestalo“ o Novom selu kod Klenja sa 28 kuća, kojeg danas nema, a pominje se u popisu 1827. godine- navodi Đurić.
Njegovi Đurići su, priča, pre komasacije imali 10 hektara zemlje i svoju kolebu, što je isto što i sremački salaš.
Ko ne voli prošlost, niti voli sadašnjost, niti će voleti budućnost
-Pošto u ravnoj Mačvi nije bilo zaklona da se skloniš od grmljavine, Mačvani su govorili da im treba zaklona „k’o ‘leba“ i tako je nastala koleba. Naša koleba je bila 16 metara dugačka, pet široka, moj deda je pokrio crepom, dok su neke kuće bile pokrivene daskom. Imali smo vinograd, tri gradine i četiri kilometra plota- seća se.
Briga o imanju- Đurića kombinat, ga je, kaže, i zadržao da ne nastavi školovanje.
-Stariji brat je otišao u školu, mlađi brat na zanat, a majka govorila da joj je najteže da pored tri sina ide sa dva radnika da stavlja dasku preko lotri (merdevina). A ja sam, bez obzira na to, voleo da napredujem, budem aktivan, pošto sam video da je to korisno zbog moždanih vijuga. Zato slikari duže žive, jer su kreativni i stvaraju- smatra on.
Znameniti posetioci Klenja
Podseća koje su sve poznate ličnosti posetile to mačvansko selo.
-Najpoznatiji je Sima Milutinović Sarajlija, prvi učitelj Petru Petroviću Njegošu, Stojan Novaković, tu je i naš Mačvanin Miloš S. Milojević, vojvoda Stepa Stepanović. Beležio sam važna dešavanja u selu, misli, nisam se bavio tračevima i nevažnim stvarima. Želeo sam da ostavim pisani trag, ali da to bude nešto duhovno, od kulturnog i istorijskog značaja, jer verujem da ne treba da živimo za materijalno, da postoje mnogo važnije vrednosti. Moj stariji brat, prota Ilija, koji se upokojio, prvo je učio novinarstvo. Govorio je da uspešnost novinara nije u tome da zna, nego koga zna i da zna ko zna. Time sam se i ja vodio zapisujući. To sam radio isključivo jer sam se odmarao u tom radu- ističe Đurić.
Pričao mu je prvi pilot iz Bogatića o fotografiji mobilizacije centra Klenja koju je napravio uoči Drugog svetskog rata. Kućni prijatelj bio mu je i Milivoje Vasiljević, nekadašnji kustos Narodnog muzeja, strasni istraživač i autor knjige „Mačva, istorija, stanovništvo“.
-On je bio arheolog, dao mi je popise Klenja, spisak pre nego što je objavio knjigu „Mačva- istorija stanovništva“. Na osnovu tog spiska sam otkrio da su popisivači boravili u selu 1821, 1824, 1827, 1829, 1843. i 1863. Pošto poznajem porodice i gde je koja familija, rekonstruisao sam spiskove na jednoj hartiji. Posle mi je Milivoje svojom rukom dao da je prenesem na hamer i to nikad nisam objavio, a otkrio sam tačno odakle je pošao koji popisivač i redom kako se vraćao. Najteže mi je bilo naći poslednji deo, pa sledeći, u koju ulicu onda ulazi. Zapisivao sam to pre 40 godina, prvo grafitnom olovkom, gde je koja familija sedela- priča.
Ne treba živeti kao glista. Treba biti malo razumniji
Kaže da se na današnjem klenjačkom groblju od 1830. nalazi najstariji spomenik, a prvi je tu sahranjen Stojadin Lacković Čolić i o njemu i njegovoj supruzi ima zapisanu priču.
Skromnost i rad na sebi
-Mene je to odmaralo. Radujem se i danas kad otkrijem neki novi podatak, pa čak i u mojim starim sveskama, iznenadim se kad vidim šta sam zapisao. Meni je Olivera Mladenović, tadašnja dopisna članica SANU, kad je dolazila savetovala da ne pišem na papiriće. Rekao sam joj da moram. Jednom sam napisao na plehu ekserom da ne bih zaboravio. Kao mladić od 25 godina, radio sam u polju, kad mi je neko nešto stvarno fascinantno rekao. Posle sam kod kuće prepisao. Bilo mi je stalo da se otrgne od zaborava. Ko ne voli prošlost, niti voli sadašnjost, niti će voleti budućnost. Ne treba živeti kao glista. Treba biti malo razumniji- podvlači.
Sin, jedno od troje dece, mu je sveštenik, brat je takođe bio, sa narodom podigao crkvu u Malom Mokrom Lugu, udostojio se, kaže, da mu dozvoli patrijarh da bude sahranjen pored crkve. On sam 70 godina ide u crkvu, bio je u crkvenom i u eparhijskom odboru još u vreme episkopa šabačko- valjevskog Jovana.
-U svakoj branši ima dobrih i koji su loši. Ne smemo samo palanački misliti. Moramo napredovati, znanje nema granica, ja sam to činio spontano, ne iz ambicije da me neko veliča. Da veruješ treba hrabrosti, da se muški boriš, da ne poričeš. Ovo kod nas je privremeno, kao hodnik prođemo ovaj život. Pripremamo se za život večni. Ko kako sebe postavi ovde na zemlji takva će mu biti večnost- kaže, dodajući da na zemlji počinje i raj i pakao i da zato uvek treba biti dobronameran i pomoći onome kome je to potrebno.
-Sami biramo. Poštuj roditelje, nemoj biti bučan, nemoj da se mnogo nerviraš, grabiš, jamiš. Zbog svog tela treba postiti. Boriti se za ono osnovno da imamo, a ostalo, daće Bog. Volim da živim skromnim životom. Neće mene pohvaliti ako sam se razbacivao rečima i hvalio sobom, svojim znanjem, nego ako sam živeo primernim životom. Ljubav, vera i nada su najvažnije- zaključuje Đurić.
D.D.
Najnoviji broj
25. april 2024.
