Nije dobro biti jablan

Vlatko Arsenović rođen je u Šapcu, ‘54 godine, gde su se njegovi roditelji doselili iz Gornje Badanje. Najpre su živeli u Norveškoj ulici, a potom napravili kuću u Pocerskoj, gde Vlatko i danas živi sa porodicom.

Roditelji su mu bili radni i vredni i tako su vaspitavali decu. Naučili su da ih da misle svojom glavom i da se oslone na sebe same.

- Treba naučiti nekog da peca ribu, a ne da mu je daš. Mi smo bili tako vaspitavani da smo znali koliko ima novca ima u kući, svi smo radili za istu stvar, za zajedničku dobrobit. Roditelji su se bavili poljoprivredom, a sestra i ja smo im pomagali. Čuvali smo stoku na vašarištu, a posle se kupali na Agenciji, seća se Vlatko.

Završio je Šabačku gimnaziju u kojoj je tada bila plejada čuvenih šabačkih profesora. I danas ih pamti i kaže da je u Gimnaziji stekao bazično znanje, koje je kasnije nadograđivao. Tu je počeo da igra košarku, a nastavio u KK „Mačva“ sedamdesetih godina. Prestao je aktivno da igra ‘78 godine, kada je njegov otac napustio ovaj svet i počeo da se bavi poljoprivredom. U međuvremenu je završio Poljoprivredni fakultet, (odsek agroekonomija).

Foto: Privatna arhiva

- Nisam nikada radio u društvenoj firmi, ni minut. “To nije kao kod nas kući“, pomislio sam i radio privatno.

Imao je 24 godine kada se vratio na imanje. Majka mu je rekla da će ga podržati samo ako bude vredan. Tako je i bilo. Bili su jedni od boljih povrtara u bivšoj Jugoslaviji.

Vlatko je uveo neke novine, uvezao je seme iz Holandije, odgajio “karfiol koji je bio kao lopta, a zatvoren u listu kao kupus“. Niko mu nije verovao da ga je on proizveo. Neverne Tome uverile su se tek kada su došle u Šabac, na imanje.

Dvanaest godina je živeo na relaciji Srbija - Hrvatska - Slovenija. U Zagrebu je postojala berza povrća, gde se prodavalo i distribuiralo po celoj bivšoj Jugoslaviji. Početkom devedesetih, kada je počeo rat, za proizvode nije bilo plasmana i ta priča se završila.

- Devedesete sam napravio firmu, čiji sam direktor 33 godine. Naučio sam pravila trgovine u Hrvatskoj i Sloveniji, koja i danas primenjujem.

UVEK MOŽE BOLjE
“Decu ne treba hvaliti. Uvek može bolje i više. To sam naučio od moje majke. Mene otac nikada nije ni pomazio ni udario. A znao sam da diše za mene. Nas dvojica smo uvek bili partneri. Kad kažem da nešto hoću, on samo klimne i kratko kaže: “Hajde“. Kosim ceo dan sa njim, pucaju ruke. E, sledeći put dobro razmislim da li nešto mogu, pa tek onda da kažem. To je škola. Učili su nas da razmišljamo svojom glavom. “Decu maziš kad spavaju“, govorila je moja baba. Tako su i postupali. Dete ti je kao kuče. Stalno moraš da budeš budan. Mi decu pokušavamo da zaštitimo od života, a to je greška. Moraš da gurneš dete u život. Da nauči da čita ljude. Da ih izmeri.”

U Varaždinu je upoznao Snežanu, sa kojom se oženio. Zajedno su od ‘81 godine. Imaju tri ćerke - Selenu, Bojanu i Željanu. Pravo bogatstvo.

- Kako da nije. Imam sjajne odnose sa njima, preneseo sam im ono što sam naučio od svojih roditelja. Suština je u jednostavnosti. Ono što je komplikovano, nije dobro.

Najstarija ćerka Selena, u Beogradu je završila Ekonomski fakultet, a u Londonu postdiplomske studije ekonomije, odsek bankarstvo.

-Jedan profesor je sreo na hodniku i pitao čime se bavi njen otac. “Ima svoju firmu, bavi se ekonomijom“, odgovorila mu je. “A šta kaže tvoj tata?, upitao ju je. “Kaže da je suština ekonomije da malo manje potrošiš nego što si zaradio“. Posle četiri dan ponovo je sreo i rekao joj: “Selena, tvoj tata je mnogo pametan čovek“. Rekao sam joj da ga pozdravi i da mu kaže da sam ja to naučio od moje babe u Gornjoj Badanji.

Foto:"Glas Podrinja"

Selena već petnaest godina radi sa ocem, koji se polako povlači i prepušta njoj da vodi firmu. I ona sve stiže, pored troje dece.

Pitali smo ga da li je posebno ponosan na nju s obzirom da je krenula njegovim stopama. “Ne pravim razliku između dece“”, odgovorio je glatko. “Geni su čudo“.

Bojana je završila nordijske jezike u Beogradu i otišla u Norvešku na postdiplomske studije. Tamo je upoznala Norvežanina za koga se udala, dobila dvoje dece i ostala da živi u zemlji fjordova.

VEZAN ZA ŠABAC
“Uvek sam bio vezan za Šabac. Dok sam studirao, jedva sam čekao petak da se vratim kući, da radim na imanju i da se družim. Ostajali smo do ujutru kod Lile, pa u Zelenom vencu, gde nisi mogao da dođeš do stolice... pa korzo... Tada nije bilo incidenata.”

- Jedini moj neuspeh u životu je to što mi ćerka živi u Norveškoj. Kad tad ispliva na površinu druga zemlja, drugi narod, mentalitet, druga vera, drugo nebo...

Željana je najmlađa od njih tri i studira stomatologiju, što joj je životni san.

Košarkaš u reprezentaciji Srbije
S obzirom da nije mogao aktivno da igra košarku zbog posla, basket je uvek bio deo njegovog života. Pre nekoliko godina, jedan naš Šapčanin ga je, iz čivijaških razloga, poveo sa sobom u Beograd, u KK „Mega Vizura“. Međutim, dogodilo se da su ga, posle trećeg treninga primili u košarkašku reprezentaciju Srbije, među veterane starije od šezdeet godina. Tada je imao šezdeset pet. U reprezentaciju je uskočio kao rekreativac.

- Prvi put sam igrao za reprezentaciju u Helsinkiju pre četiri godine. Prošle godine bili smo prvi na Evropskom prvenstvu u Malagi. Ove godine smo bili na Svetskom prvenstvu Argentini, u Mar del Plati, gde smo osvojili bronzanu medalju.

Foto: Privatna arhiva

U sedamdesetoj, Vlatko igra za reprezentaciju veterana starijih od šezdeset pet godina. Kažu da je u zdravom telu zdrav duh, a nekako nam se čini da važi i obrnuto. Zdrav duh ima zdravo telo.

- Meni to predstavlja rekreaciju i dobro se osećam što mogu da igram košarku u sedamdesetoj. Naš tim je porodica u malom, stalno smo u kontaktu, brinemo jedni o drugima. Sledeće godine bi trebalo da idemo na Evropsko prvenstvo u Italiju.

U početku je išao tri puta nedeljno na treninge u Zemun. Uporan, nema vremena za gubljenje. Zato i nema mobilni telefon. “Kome trebam, naći će me“.

Foto: Privatna arhiva

Mnogo je, po prirodi posla putovao, uglavnom van sezone. Sretao razne ljude. Ima precizno oko. Vidi se “kilometraža“.

- Kada pričam o svom životu, sve izgleda lako, ali nije baš tako lako. Svaki život ima svoje izazove, dobre i teške godine. Ali, nema predaje.

Čovek na mestu. Stamen. Ostvaren, a skroman.

- Čovek može da kaže da je uspeo ako neko nastavi to što je on započeo. U svakom slučaju, hvala Bogu na svemu. A da bi Bog nešto dao, moraš nešto i da radiš. Treba biti fokusiran i uporan. Nema ništa od “lako ćemo“. Sam čovek mora da se potrudi, niko neće rešiti njegov problem.

Ljudi to shvate kad tad. Što pre, to bolje.

Rečnicu koju smo zapamtili, ostavljamo za kraj: “Dobro je biti pri vrhu, ali ne treba čovek da bude najbolji. Onda je kao jablan sam, slome ga.”