VOJISLAVA MACA ŽUNIĆ: SEĆANjE NA DETINjSTVO I MLADOST ĆERKE „NARODNOG NEPRIJATELjA“
Minjo, što pjevaš?
„Otac je radio u Srpskom Načelstvu. Imao je poziv koji je mogao da ga spase, ali on je znao da nije kriv i ostao je da služi kralju i otadžbini. Verovao je da neće biti kažnjen. Majka, ortodoksna Crnogorka, učila nas je istini i pravdi u koju je verovala do kraja života. Da ne zaboravljamo, ali da ne mrzimo. Da izađemo iz kala života čistih cipela.“
Kada je stigla „čudna sloboda“ 23. oktobra 1944. godine, sa njom je došla nova pošast. Samo nekoliko dana kasnije, 27-og, na Svetu Petku, počela su ubijanja nedužnih, bez suda i presude, na Savskom mostu.
Ni do danas nije precizno utvrđen broj stradalih, procenjuje se da ih je do kraja godine bilo više od dve hiljade, što je skoro petina građana tadašnjeg, ratom opustošenog Šapca. Jedan od njih bio je Milan Milanović.
Vojislava Maca Žunić, viša medicinska sestra u penziji, omiljena među rođacima i brojnim prijateljima, rođena je u Šapcu, 1. januara 1944. godine. Nije imala ni punih jedanaest meseci kada su joj ubili oca Milana.
Foto: "Glas Podrinja"
- Tugujem za njim čitavog života. Kao da je iscepljena stranica neke važne knjige, za kojom neprestano tragam. Mnogo sam dobila od majke Milice, Cetinjanke, koja je do kraja održala živim sećanje na oca. I danas čitam njegova pisma koja je pedantno sačuvala, iz kojih sam saznala da je bio istinoljubiv i čestit čovek. Često je o njemu govorila, a nas tri smo upijale svaku njenu reč.
Milan je odveden u zatvor na Aranđelovdan, 21. novembra 1944, na svoju krsnu slavu. Taj dan nije slučajno odabran.
- Majka je mene držala u rukama, dve starije sestre su bile pored nje. Tata je pevao na prozoru. Pitala ga je: „Minjo, što pjevaš?“ Odgovorio joj je: „Noćas idem na onaj svet, a nemam se čega plašiti“. Majka je to bezbroj puta prepričala. To se u moju dečju dušu utkalo, taj drugi svet, ne kao uteha, nego kao radost što ću se ponovo sresti sa onima koje volim. Pre svega, sa svojim roditeljima.
Milan je ubijen 26. oktobra, a ona je odrastala kao dete narodnog neprijatelja i dugo nosila slovo srama, žig ljudskog zla na sebi. Nepravdu.
- Kratili su nam živote pretresima, sumnjama... Ipak, majka nas nije učila da nekoga mrzimo, ponajmanje da se svetimo. Samo bismo, kada bi nam u susret išao ubica oca, okretale glavu. Posle su i moja deca tako činila. I to je sve. Ne dogodilo se ponovo, nikada nikom.
Foto: "Glas Podrinja"
Perfektog pamćenja, kao da se sada dešava, živo predočava slike svog detinjstva.
- Svaku igru sam završavala tako što bih napravila mali grob i stavila krst na njega. Ocu smo sveću palile na obali Save zato što mu je reka bila grobnica. Majka se do kraja života nije okupala u Savi, niti je jela savsku ribu.
U to vreme, kada je bilo više gladnih nego sitih, bez ikakvih primanja, preživljavali su tako što bi Milica pravila ručne radove i odlazila u sela, gde bi za njih dobijala namirnice. Hvala Bogu da uvek i svuda, u svakoj ideologiji, ima dobrih ljudi.
- Mnogo su nam pomogle komunistkinje Lepa Tanasić i Vuka Popović. Prvi šporet u kuću nam je unela Lepa, koja je zaposlila majku kao pomoćnu kuvaricu u Domu za ratnu siročad. Kad je dobila posao, vodila je i mene, pa su moji prvi drugari bili ratni siročići. Rano je ustajala, mene malu nosila na leđima i hukala mi u ruke da se ne smrznu, da je ne pustim i ne padnem.
Pamti i da je učiteljica Juca Mejić, kada je pravila priredbu, nju odabrala da bude lala. Imala je haljinu od guvernirane hartije ljubičaste boje. Bila je srećna.
GORKO CVEĆE U zabavište je, kaže, sama sebe vodila i odvodila. Na ulaznim vratima bi pokucala, stegla desnu ruku u pesnicu, stavila je na slopoočnicu i izgovarala, kao i svi: „Za domovinu s Titom“. Ulazila je kada bi vaspitačica odgovorila: „Napred“. Onda je dobijala keceljicu sa rišićima, veliku kašiku ribljeg ulja i parče jako slanog hleba.
- Jednom prilikom, trebalo je da dođe u Šabac važna drugarica iz Beograda. Protokolom je bilo predviđeno da joj dete iz vrtića preda cveće i kaže nekoliko uputnih rečenica. Odabrali su mene. Komšinica tetka Milija sašila mi je haljinu od žoržet svile koju sam, kao i kožne sandale, dobila od neke Makedonke. Tog dana mama mi je oprala kosu u ceđu, obukla sam haljinicu i išla na prstima do vrtića da je ne isprljam. Kada sam izgovorila rečenicu koja je otvarala vrata, začula sam: „Ti ne ideš danas“. Saznali su čija sam, skinuli mi haljinu i dali drugoj devojčici koja je predala cveće umesto mene. Rasplakala sam se tek kada sam došla kući, ali gorko. I sad pamtim reči moje majke: „Ništa, Jojo, doći će drugo vrijeme“.
I došlo je. Godine 2000, na opelu u Sabornom hramu prvi put je začula ime svoga oca kao žrtve.
- Šezdeset godina se nije ni šaputalo o tome. Mnogi nisu ni znali. Tada sam, u više navrata, koliko se u molitvama ponavljalo, začula očevo ime. Kao da me je u samo nebo podizao talas sreće što moj otac nije bio narodni neprijatelj, a taj žig sam nosila sve ove godine, čak i kao odrasla osoba, kao majka odrasle dece...
Kada je, sedam godina kasnije, Milan rehabilitovan, osećanja su bila pomešana. Velika radost zbog njega, u ime pravde i istine, i velika tuga što majka to nije dočekala.
- Bila je veliki borac. Kad je tata uhapšen, bila je inicijator peticije da ga puste iz zatvora, koju su potpisale hrabre komšije. Posle deset godina, obratila se generalnom sekretaru FNRJ koji joj je odgovorio: „Drugarice, mi ne znamo šta je bilo sa Vašim mužem. Objavite da je nestao. Ako se on sam ne javi, ili neko drugi u njegovo ime, onda smo po sili zakona dužni da ga proglasimo mrtvim“. Kakva ironija...
Posebnu radost i olakšanje, Vojislava je doživela iste, 2007. godine, kada je podignut spomen-hram posvećen Svetoj Petki, u sećanje na nevino postradale Šapčane na Starom mostu.
- Spomen hram je sagrađen na inicijativu dva hrabra čoveka, od kojih je jedan sveštenik, protojerej stavrofor sa naprsnim krstom, Vojislav Petrović, u Šapcu poznat kao pop Voja, a drugi dr Živko Topalović. Teško je opisati koliko mi je značilo podizanje tog hrama. Tek kada sam ugledala očevo ime na kamenoj ploči, prestao je da bude bezgrobnik. Kada su prva zvona zazvonila i upalila se prva kandila, duboko sam poverovala da su duše mučenika našle svoj mir i da ih je plamen sveća zagrejao. To je i nama, njihovim potomcima, koji smo mnogo propatili za izgubljenim svojim, donelo spokoj.
DRUGO VREME U međuvremenu se udala za Boška Žunića, dobila dvoje dece, Aleksandra i Jelenu, radila posao koji je volela. Život je dobio drugi tok, druge ljubavi, ne zaboravljajući nikada prve, roditeljske. Ono što je propatila u detinjstvu i mladosti, nadoknađeno je kasnije, iako nikad u potpunosti.
- Udala sam se u 19-oj, prvo dete rodila sa 20, drugo sa 23 godine. Saša i Jelena su danas odrasli ljudi. Nisu zasnovali svoje porodice, što sam ja žarko želela, ali Bog ima plan za svakog od nas. Vidim da su srećni i nasmejani, odrasli, školovani ljudi. Imamo i našu Vesnu, koja nam je najrođenija, jer je Saša voli. Boško i ja smo ove godine obeležili šezdeset godina braka.
U ovoj priči o nepravdi, kazni bez zločina i stradanju bez razloga, najveći kontrast daje sama Vojislava. Nije, iako je imala sve razloge za to, postala gorka mrziteljka sveta. Naprotiv, hraniteljka je, koja pleni toplinom i ljubavlju.
- Volela bih da svi ljudi na svetu, umeto mržnje i zlobe, zavisti i osuđivanja drugih, usele ljubav u srca, da istinski zavole bližnje i da im se raduju, da svakom žele dobro, da se nikom ne svete i ne požele zlo.
Svoja i prepoznatljiva, elokventna, sa stavom, vrcavog humora, omiljena je u društvu. Kao esteta, u penzionerskim danima napokon je imala vremena da razvija svoju kreativnost, koju imaju priliku da vide prijatelji u salonu na potkrovlju, svojevrsnoj Zemlji čuda.
Baš kao što je Milica Milanova govorila: „Sve dođe na svoje. Kad tad“.
Foto: "Glas Podrinja"
Foto: "Glas Podrinja"
