Pamtim lepe trenutke

Poznatog šabačkog profesora Ranka Zlokasa su okolnosti od detinjstva vodile kroz različite gradove, republike nekadašnje velike države sve do Šapca. Grad na Savi je najpre bio samo jedna od stanica, privremenih, ali ubrzo je srce reklo sudbonosno „da“ i Šabac je postao i ostao životno odredište. A početak puta na mapi, u srcu počeo je u rodnoj Šatornji (Banija, Republika Hrvatska).

-Četiri godine sam pohađao osnovnu školu u Šatornji, zatim sam otišao u Topusko. Tamo je živela moja tetka koja nije imala dece, te je bilo prirodno da budem kod nje. Tetka je bila stroga, ali je teča bio divan čovek. Pokrivao je sve moje nestašluke. I sada pamtim neke. Imao sam sreće u životu da je svaki moj teča bio dobar, ali zaista. Kao što bi rekli „dobar da bolji ne može biti“. Taj period kod tetke i teče mi je ostao lepom sećanju - priča Ranko o najranijem detinjstvu.

No, završetak osnovne škole bio je tek početak puta za tada četrnaestogodišnjeg Zlokasa. Usledila je nova promena i selidba. Sa diplomom osnovca 1959. godine dolazi u srce Mačve, u Šabac, kod ujaka.

Škola je važna, ali nije presudna za uspeh
-Tokom decenija rada u školi predavao sam brojnim učenicima. Neki od njih su vrsni stručnjaci u svojim oblastima, neki uspešni privrednici. Pojedini su bili najbolji u svojoj generaciji, dok su drugi bili vispreni i snalažljivi. Obrazovanje je važno, ali nažalost, danas ne garantuje uspeh u svemu.

-Moj ujak Ilija Borota je 1941. nakon bekstva iz ustaškog logora došao u Srbiju. Sticajem okolnosti i po završetku rata život nastavio u Šapcu. Veliki broj članova naše uže i šire porodice je stradao tokom Drugog svetskog rata u NDH. Zlokasi su izvorno poreklom iz Like, okolina Gospića, ali su se doselili u dva sela između Gline i Topuskog. U tim selima više nema srpskog stanovništva - govori naš sagovornik o porodičnom poreklu, istoriji koja je uticala i na njegov život.

Grad na Savi naredne četiri godine bio je mesto boravka za Ranka, a želja za fakultetskom diplomom odvela ga je u prestonicu Jugoslavije, Beograd. Studentski život bio je drugačiji od današnjeg. Akademska titula sticala se nešto teže i drugačije. Znanje se nije dovodilo u pitanje, kaže profesor u penziji.

Nakon četiri decenije rada u školi, posvećenih obrazovanju mladih umova, u potpunosti se posvetio
poljoprivrednoj proizvodnji. Povratak prirodi, povratak zemlji donela mu je dodatnu mir, stabilnost

-Od 15 koji smo upisali ekonomiju, samo nas trojica je diplomiralo. Postojala je i opcija da se dobije diploma i po završetku druge godine, ali ona nije bila ista kao kada završiš sve četiri. Pamtim i da se plaćala 3.000, odnosno 5.000 dinara. To nije bila mala suma. Tada je studentski kredit bio 5.000 i pokrivao je dom i hranu -priseća se perioda studiranja 60-ih godina proteklog veka.

-Plan je bio da diplomiram u junu 1967. godine i da se u septembru zaposlim u Ekonomskoj školi kao profesor matematike i statistike. No, u planiranom roku padnem ispit iz međunarodnih ekonomskih odnosa. To je bio prvi put da nisam položio ispit. Da li je bilo osnova da me „obori“ profesorka, ili nije, ne znam, ali to je uticalo na planove i produžilo moje studije do oktobra kada sam diplomirao. Posle toga sam otišao u vojsku. Služio sam vojni rok u Ćupriji, jer je druga opcija bila garda, što mi nije bilo blisko zbog iskustva ujaka i strica koji su bili gardisti. Po završetku vojnog roka vratio sam se u Šabac, gde sam ostao zbog posla i porodice. Sećanja je mnogo, ali pamtim lepe trenutke.

-Pamtim većinu učenika i generacija kojima sam predavao. To ostaje u sećanju, posebno onih kojima sam bio razredni. Mislim da sam predavao više od 5.000 učenika. Neki kažu da sam bio strog, neki ne, sve je to individualno. Bilo mi je važno da budu dobri ljudi, a onda i dobri đaci.

Nakon završenih osnovnih i magistarskih studija, odlučio je da svoje znanje prenosi mladima kao profesor u srednjoj školi. Tokom svoje dugogodišnje karijere, njegova strast prema obrazovanju nije bila jedina pasija. I ovog puta porodične prilike trasirale su životni put.

-Moji su se 1980. godine iz Krajine doselili u Jevremovac. Nakon toga su kupljene njive između Maova i Jevremovca koje obrađujemo. Zemlju u Dobriću je pre nekih 100 godina kupio suprugin deda Marko Jovanović od svojih rođaka. Agrarnom reformom 1953. godine zemlja je oduzeta. Njegova velika želja bila da nakon pada komunističkih vlasti neko od njegovih potomaka ponovo obrađuje to imanje. Što se i ostvarilo 1992. Nekoliko godina kasnije kupili smo i deo koji su nasledili rođaci iz Engleske. Od tada se intenzivno bavimo poljoprivredom.

Foto: "Glas Podrinja"

Nakon četiri decenije rada u školi, posvećenih obrazovanju mladih umova, u potpunosti se posvetio poljoprivrednoj proizvodnji. Povratak prirodi, povratak zemlji donela mu je dodatnu mir, stabilnost.

-Ranije se dešavalo da odem u njivu i radim skoro 24 sata. Ponesem kafu, hranu, gorivo za traktor i radim. Nema pauze. Dok orem doručkujem, ručam- priseća se Ranko sati i sati provedenih obrađujući zemlju.

-Tako je nekada bilo, a sada ne budem ceo dan, ali više od pola sigurno. Moram da priznam da mi je sin Miloš velika pomoć, te ne moram sve da radim sam.

-Dobrom organizacijom postižemo sve. S obzirom na to da primarno proizvodimo za sopstvene potrebe težimo da to bude zdravo i kvalitetno- navodi profesor matematike Miloš Zlokas, Rankov sin koji je od oca nasledio strast prema poljoprivredi, ali i talenat za matematiku.

Porodica Zlokas poseduje oko 11 hektara obradive površine i oko 50 ari šume. Trude se da što više voća i povrća proizvedu sami kako bi najmlađi članovi porodice konzumirali zdravu hranu proverenog porekla. Priznaje da nije lako baviti se poljoprivredom, ali da domaći, kvalitetni proizvodi nemaju cenu.

-U voćnjaku imamo višnje i šljive. A u dvorištu praktično svo ostalo voće: jabuke, kruške, smokve, breskve, grožđe, orahe, lešnike, mušmule, aroniju, kajsije... U dve bašte uzgajamo gotovo sve vrste povrća. Najviše paradajz, krompir, cveklu, luk, zelje, blitvu, bundeve, šargarepu, tikvice. Sve ono što je potrebno jednoj porodici - ističe da biljke ne tretira hemijskim preparatima, te da po posebnom receptu koji je dobio od prijatelja i nekadašnjeg učenika štiti voće i povrće od bolesti, insekata.

Foto: "Glas Podrinja"

-Pravim sredstvo na bazi koprive koje služi za zaštitu od plamenjače, insekata, ali i za prehranu biljaka. Smatramo da je važno da se što manje hemije koristi u poljoprivredi. Trudim se da sam kalemim voće. Za otkup najviše proizvodimo suncokret i pšenicu, ređe kukuruz. Meso i jaja, takođe za naše potrebe. Imamo i svoju mehanizaciju. Radimo koliko nam vreme i prilike dozvoljavaju - zaključuje naš sagovornik dok u uglu sobe unuke grade svoj neki svet, priče igrajući se Barbikama.

One su na početku životne avanture, a Ranko je mir i zadovoljstvo pronašao upravo u tom kutku, posvećen deci i unucima, gradeći svoj svemir sa suprugom Verom.