Ugostitelj starog kova

-Ugostiteljstvo je zanat zasnovan na pravilima i bontonu, a suština je u poštovanju prema gostima. Zna se kako se prilazi gostu, na koji način se komunicira, kako se služi, kako postavlja sto, svaki detalj – veli čika Stevan Gavrilović, poznatiji kao Steva Zec. kod kojeg se godine oslikavaju u boji kose, ali ne u pristupu poslu, držanju i principima od koji ne odstupa. Svakog radnog dana, bez izuzetka, goste dočekuje u košulji, kravati, prsluku, crnim pantalonama.

-To je uniforma ugostitelja i ona ukazuje na poštovanje gosta. Sve o čemu govorim trebalo bi da bude logično u bilo kojem objetku, međutim ljudi se iznenade uvek.

Snek bar kod Steve Zeca svedočio je brojnim promenama u poznatoj šabačkoj ulici Pop Lukinoj, a kroz sve decenije sačuvao je sjaj tradicije u auri neprolaznih vrednosti sa patinom davnih, uvek boljih dana. Zanat je Steva, najdugovečniji šabački ugostitelj, učio u Šapcu kroz srednju, a potom u Loznici u Višoj ugostiteljskoj. Bio je to put ka sopstvenom prihodu nekoga ko je sa još petoro braće i sestara, roditeljima i snahom stasavao u dve prostorije.

Kako me je profesor učio
Predstavljao je preduzeće „Sava“ na takmičenju ugostitelja u Subotici. U timu je bio sa kolegom iz Beograda. Zadatak postavljanje banket stola za kineske goste. Osvojili su drugo mesto. Jedini problem je bila previsoka dekoracija, tako je ocenila komisija gde se nalazio i Stevin profesor. „Uradio sam sve kako me je učio profesor“, prokomentarisao je Stevan obrazloženje jednog člana komisije.

-Otac je sa suprugom i petoro dece, do ‘49 živeo u Sremu, selu Brestač. Želeo je da dođe u Šabac. U kafani „Šaran“ kod poznanika se raspitivao da li neko prodaje kuću. Mislio je kako ga sreća prati kada je pronašao jednog među gostima. U ponudi pravo malo domaćinstvo. Sve je dogovorio otac, dao novac i krenuo put sela po porodicu. Stigli su vozom da bi shvatili kako je veći deo prodatog nacionalizovan. Otac je bio pobožan čovek, nikoga nije prevario i verovao je da neće nikada ni biti žrtva prevare, međutim.... međutim, dobio je dve prostorije i to je sve...

Foto: "Glas Podrinja"

Svetlost dana Stevan je ugledao naredne, 1950. godine. Detinjstvo je bilo mali osvajački pohod. Fabrika „Zorka“ je jačala, zapošljavala sve više ljudi, deo njih je i živeo upravo u nacionalizovanim domovima, po sobama. Ubrzo je počela gradnja radničkih naselja. Kako radnici napuste sobe i niko drugi ne dođe, preostale porodice dobiju pravo na njih.

Ubrzo po sticanju diplome ugostitelja Steva je pozvan u Bogatić, u novootvoreni hotel, gde radi do odlaska u JNA 1969. Odmah po povratku, na preporuku koleginice koja je već radila u Švajcarskoj, dobio je poziv da i sam pođe podno Alpa.

- Sve je bilo posredstvom ambasade. Imao sam mladalački velika očekivanja. Vratio sam se nakon nekoliko meseci, nemam problem sa pridikama kada grešim, ali ne volim kritiku zbog kritike, imao sam baš takvog poslodavca.

Steva – nacionalna klasa
Osim što je radio u Fimlskom gradu, znanjem je privukao Steva i pažnju još nekoga. Dobio je poverenje da služi na svadbi Bana Mitrovića Flojda i Šilje, Mošine ćerke. Nemojte biti zbunjeni, da, govorimo o filmu „Nacionalna klasa“. Steva je onaj poslužitelj na svadbi u završnici filma, u trenutku zdravice Rada Markovića.

Povratak u Jugu otvorio je vrata za 12 nezaboravnih beogradskih godina. Uramljene fotografije u sadašnjem lokalu su atrijum uspomena iz prestoničkih sedmadesetih. Dok zborimo o prošlosti, posmatraju nas oči Nenada Stekića i Mate Parlova upravo u društvu čika Steve, onda mladića spremnog da vredno radi i napreduje. Prvo radno mesto u Beogradu bilo je u Sportskom centru „Košutnjak“, mestu priprema najvećih sportista bivše države. Usledio je ubrzo prelazak u ekskluzivni restoran „Košutnjak“ u Filmskom gradu, potom zaposlenje u centru grada, hotelu „Tašmajdan“ u vreme kada su tu počinjali onda neafirmisana pevačica Lepa Brena i prateći „Slatki greh“. Na koncu stiže i u restoran „Beograđanka“, najekskluzivniji u Beogradu tog doba.

-Svi restorani su pripadali preduzeću „Stadion“ gde sam radio. Izuzetno me je cenio moj šef Rasim Latović iz Sjenice i gde god ga premeste on insistira da pođem sa njim. U Beograđanki je svirao orkestar koji je pratio Đorđa Marjanovića u Sovjetskom savezu, gostovali su nam Nikola Karaklajić, Mile Bogdanović, Nina Spirova, Leo Martin, Dragan Stojnić, priređivane su osim zabavnih večeri i modne revije. Bila je stvar prestiža biti u „Beograđanki“.

Foto: "Glas Podrinja"

„Stadionu“ je pripadao i Sava Centar kada je zatvoren i Steva je jedan od onih koji su pozvani da služe na 11. kongresu SKJ, juna 1978, poslednjem na kome je prisustvovao Josip Broz. Imao je privilegiju nedugo potom da služi i u klubu diplomata gde su dolazili najznačajnija imena.

-Služio sam sve ministre sveta, diplomate, bio sam deo posluge na oproštajnom banketu iračkog ambasadora, radio u klubu diplomata, tamo slušao Senku i Zafira Hadžimanova.

Uz sjaj i glamur koji je bio oko njega u radnim satima, voleo je naš sugrađanin i noćni život prestonice. Stekao je poznanstva sa Tomom Zdravkovićem, Silvanom Armenulić, Mikanom Popovićem i dr. Život u Beogradu je imao i tamnijih nijansi.

Foto: "Glas Podrinja"

-Iznajmljivali smo stan, dvoje male dece, supruga i ja. Četiri stana smo promenili, zarada je dobra na poslu, ali se ne može od nje uštedeti za svoj stan. Nekoliko puta sam bio blizu da dobijem od preduzeća stambeni prostor, međutim nisam.

Dok je stambena komisija „Stadiona“ bodovala, na mestu gde je Steva odrastao, jedan lokal bio prazan već dve godine. Nekadašnji depo Istorijskog arhiva izmešten je kada se i ova ustanova preselila na mesto gde se i danas nalazi. Brat je predložio junaku naše priče da dođe kući i tu otvori svoj restoran.

-Znao sam kako izgleda prostor, imao ideju uređenje, ali mi je sve delovalo nestvarno, taj novac nisam imao. Vagao sam dugo, da sam dobio stan možda bih ostao, ali kako nisam, odlučio sam da se vratim i ne žalim. Ukoliko bih radio, verovatno bih bio kod ko zna kakvog vlasnika, ovako sam našao svoj mir.
Sledeće godine biće 40 leta kako vodi svoj restoran u rodnom gradu. Opstao je kroz sve decenije, sačuvao autentičnost enterijera kariranih stoljnjaka, šanka, ugrađenog roštilja gde gost vidi kako se njegova hrana pripema. Svaki kutak ima svoju priču.

Foto: "Glas Podrinja"

- Godine čine svoje i ja zaboravljam ljude, ali gosti ne zaboravljaju mene. Dolaze iz cele bivše države i pričaju kako su ovde jeli ćevape, uživali još pre rata, koga god je put vodio u Šabac. Ostao sam u sećanju po dobrom i većeg komplimenta od toga nema. Sećam se kako me je zvao čovek iz Bosne da rezerviše sto. Ćerka diplomirala u Americi, setila se da su kod mene često svraćali kada je studirala u Novom Sadu, a otac dolazio po nju i onda na pola puta skrenu s mosta u Pop Lukinu da večeraju. Insistirala ćerka da ovde proslave, donela i diplomu da pokaže. Ljudi iz Bosne su specifični, kada zavole neki objekat, on im je kao dom.

Prošlo je 40 godina, vek ugostiteljstva čika Steve već je ušao u drugu polivinu, godine prolaze i neka ih, to im je posao...

-Ne takmičim se bilo s kim. Proslave, ispraćaji, druženja su najveći izvor prihoda. Nikada nisam imao radnike, uvek sam radio sam uz potporu porodice, to je olakšalo opstanak. Nikoga nisam video da nezadovoljan izlazi na vrata i to je moj mir. Dok traje traje, dok me zdravlje služi biću tu.