Verujem u Boga i u sebe

Dr Renata Trifković rođena je ’76. u Puli, gde je sa bratom i roditeljima živela do šesnaeste godine. Kada je izbio Naš rat, porodica se selila kojekuda dok se nije vratila među svoje, u Šabac. Baš ovde, gde su joj koreni, našla je svoj identitet. Oduvek naklonjena umetnosti, pohađala je časove kod čuvenog profesora Dragiše Marsenića, gde je savladala crtež, koji je osnov likovne umetnosti i „zaljubila“ se u moziak.

- Kod njega sam se prvi put susrela sa mozikom, videla sam kako se igra i oduševila se. Poželela sam i sama da se tako igram, kaže Renata i danas ushićena sećanjima na svoje početke.

Najpre je upisala Istoriju umetnosti na Filozofskom fakultetu u Beogradu, a na trećoj godini „se prebacila“ na Fakultet likovnih umetnosti, slikarski odsek, gde je završila osnovne i master studije. Nameravala je da doktorira na FLU, a onda joj se dogodio Rim.

Foto: Privatna arhiva

- Tata je pročitao u novinama konkurs za specijalizaciju u Italiji. Nisam o tome razmišljala, imala sam poziv da ostanem na fakultetu kao predavač u zvanju docenta. Međutim, mama je odnela moj portfolio u Ministarstvo vera i prošla sam u prvom krugu.

Naredne godine je, sa još petoro kolega, otišla u Rim. Ta, 2004. bila je prekretnica u njenom životu.

- Radila sam mozaike za Atelje Centro Aletti. Putovala sam od Damaska do Pariza. Svi tereni bili su vezani za crkvu, s obzirom da Atelje pripada katoličkoj crkvi. Bila je to intezivna godina koja mi je promenila život.

Foto: Centro Aletti - LIPA Edizioni

Ipak, još uvek vezana za svoje prvobitne planove, vratila se u Beograd da doktorira, a potom je, po pozivu dekana profesora Roksandića, prihvatila katedru za moziak.

- Bila sam na klackalici dve godine, par meseci sam provodila u Rimu, par u Beogradu. Sa aerodroma sam trčala na Fakultet, a po povratku, opet sa aerodroma u atelje. Bilo je jako naporno. Morala sam da se opredelim.

I jeste. Njena definitivna odluka bio je Rim. Zbog ljudskog faktora, kaže. Da li je moguće da je jednoj pravoslavnoj Srpkinji bolje u Rimu nego u prestonici Srbije? Ima li to veze sa tim da se ovde uspeh ne prašta, a kada se govori, onda je „iza leđa“?

Slika govori više od reči. Kada vidiš sliku, vidiš priču

- Na Akademiju sam donosila instrumente iz Italije da studenti vide i osete da se može raditi drugačiji mozaik, ne samo uz pomoć čekića. Donosila sam im drugačije pincete, špaklice, klješta, knjige... Neki su to pogrešno shvatili. Kada sam čula kako kolege pričaju protiv mene samo zato što sam uspela, bilo mi je teško. Ja sam otvorena i govorim iskreno ono što mislim. Nisam želela da živim u takvoj atmosferi. Otišla sam tamo gde sam se osećala bolje.

U Rimu je sačekao njen novi život. Danas vodi grupu umetnika u Ateljeu Centro Aletti pri Institutu Pontificio istituto orientale, centro di studi e richerche “Ezio aletti”. Podučava ih liturgijskoj umetnosti, supervizor je, priprema terene i radi mozike.

Foto: Centro Aletti - LIPA Edizioni

SVAKO IMA SVOJ POZIV
Razgovor sa Renatom tekao je spontano, kao reka, uz obilje radosti kojom odiše.

Zvučiš kao neko ko je u potpunosti zadovoljan, šta više, srećan?
- Hvala Bogu i njegovoj milosti. Ništa drugo ne može da bude. Ja to tražila nisam, zaista je došlo odozgo. Zavolela sam crkvenu umetnost. Najbolja dela su nastala zahvaljujući daru od Boga i veri u Njega.

Potpuno je drugačija perspektiva čoveka koji je verujući od onoga koji to nije, samim tim i umetnika?
-Upravo tako. Bez Promisla Božjeg, čovek ne može da radi u crvki. Mora da bude svestan sebe, ali u službi Višnjem. Da veruje u sebe kao instrumenta u Božjim rukama. Ovih dvadeset godina viđam ljude kako pognu glavu i saviju kolena ispred mozaika koji sam radila. To je neopisiv osećaj, neuporediv sa bilo čim. Nisam u pitanju ja, nego nešto više od mene.

Čuvaš svoje pravoslavlje?
- Hvala Bogu. Pre dve godine dobili smo parohiju, gde je hram Svetog Save. Kada sam se videla sa papom Franjom, rekla sam: „Da li je moguće da od svih pravoslavnih crkava samo srpska nema svoj hram u Rimu? Sramite se.“ Izgleda da je to urodilo plodom. Vladika Andrej je došao iz Beča i osnovali smo crkvu, u kojoj sam uradila mozaik. Nalazi se u centru Rima. To je katolička crkva, ali mi je koristimo za naše liturgije.

Foto: Centro Aletti - LIPA Edizioni

Tvoj posao podrazumeva rad u ateljeu i širom sveta?
- U ateljeu sam dok ne uradim mozaik (radimo u timu), ali aplikacija i izvođenje zahteva odlazak na lice mesta. Trenutno u Brazilu radim najveće Bogorodičino svetilište na svetu. Izrada mozaika započeta je pre kovida, ali je obustavljena tako da smo išli u tri navrata i do sada izradili severnu i južnu fasadu. To je ogroman prostor.

Iako učiš umentike, i sama se konstantno usavršavaš?
- Završila sam nekoliko specijalizacija. Usavršavanju nema kraja, što posebno važi za liturgijsku umetnost. Radimo timski, velike površine, ogromne. Naš mozaik ima savremeni izraz. Od kada je nastala, tehnika mozaika koristila je i ploču, i oblutke, i metalne delove, i drvo. Mozaik nije samo kockica. To je samo jedan vid obrade kamena, koji može da se obradi na razne načine. To je l’arte musiva. Odatle i naziv - moziak. Kamen obrađen na bilo koji način i zalepljen na određenu površinu može biti deo tehnike mozaika. Mi u ateljeu koristimo sve.

Koji period je bio najznačajniji za tebe kao umetnika?
- U periodu između izrade mozaika u Fatimi, koji je bio prvi veći projekat na kome sam radila, i u Lurdu, umro mi je otac. To je bio jako težak period za mene, ali dragocen za moju veru. Mnogo mi je pomoglo to što sam kroz umetnost mogla da izrazim svoju tugu i da je transformišem. Iako, bol zbog gubitka ostaje. To je ljudski deo u nama.

Foto: Centro Aletti - LIPA Edizioni

Šta bi poručila našim čitaocima?
- Da veruju u Boga i u sebe. Ako ne veruju u Boga, nikada neće suštinski verovati u sebe. Ne može jedno bez drugoga. Postoji nešto više od nas. Ako verujemo samo u sebe, mi verujemo samo u ono što je vezano za zemlju. Ali, ako verujemo u Boga, onda smo kompletni.

Dakle, verovati u svoj božanski i zemaljski deo?
- Upravo. Mora se podjednako hraniti i jedan i drugi deo. Zato i jeste Bog taj koji ima dve prirode u sebi, božansku i ljudsku. Zašto se utelotvorio? Da bi shvatio kakvi smo mi, koje su naše slabosti, kako da nam pomogne. Bez Njegove pomoći, nema ništa od našega mesa.

Crkvena umenost me je potpuno oduševila još dok sam bila na četvrtoj godini FLU u Beogradu. Radila sam mozaike u atelju profesora Đure Radovića. Iako sam imala obavezu da uradim dva, noću sam radila i napravila trinaest mozaika

Ne treba zanemariti ni ljudski aspekat. Imala si i veliku podršku svojih roditelja?
- Naravno. Sve što nam je dato, dobili smo od Boga i naših roditelja. Da nisam imala takve roditelje, ne bih uspela sama, mnogo toga bi mi neostajalo. Dali su mi odrešene ruke i otvorene oči. „Otvori četvore oči“, govorila mi je majka. Divno je biti poštovan. Jako je važno da te neko pusti da radiš to za šta si rođen, razume te i podrži, a da taj neko bude tvoj roditelj. Da bude fizički prisutan i da te uputi kako i šta da radiš za tvoje dobro. Mora da postoji i taj zemljaski deo. A Bog nas zove još dok smo u utrobi naše majke. Tada nam šalje poziv: „Izlazite, pozvani ste“.

Svako ima svoj poziv, priziv od Boga koji treba da pronađe i da Mu služi?
- Upravo tako.