Iskustvo nas određuje

Glumica Aneta Tomašević obeležava četiri decenije karijere i posvećenosti dramskoj umetnosti. Iako nije rođena Šapčanka grad na Savi doživljava kao svoj, što nema sumnje da i jeste. Godine rada, brojne uloge u Šabačkom pozorištu potvrđuju da je prepoznatljiv deo kulturne i umetničke scene grada.

U razgovoru za „Glas Podrinja“ ističe da pamti ono najlepše i ono najbolje, posebno replike koje kada izgovori van scene savršeno se uklapaju u dati trenutak. Jer kako tvrdi, pozorište je kao život, ništa manje i ništa drugačije od njega.

Foto: Privatna arhiva

Kraj ovogodišnje teatarske sezone, ali i sezonu obeležila je predstava „Gospođa ministarka“ u režiji Olje Đorđević. Za svaku izvedbu tražena je karta više, što posebno raduje ansambl, ali i ljubitelje dramske umetnosti u Šapcu. Naša sagovornica dočarala je karakter omiljene ministarke.

Uloga gospođe ministarke došla je (ne)očekivano. Pred premijeru pomenuli ste da niste priželjkivali da tumačite lik Živane.
- Uvek sam smatrala da svaka uloga, bilo da imam dve rečenice replika, ili ili igram dva sata, svaka je vredna i zaslužuje moju pažnju. Verujem da su one sa razlogom tu i da imaju svoj cilj. Ne merim uloge po količini teksta. Svaka je izazov. Kao i one gde glumac ne izgovori ni jednu jedinu repliku. Možda su one i najzahtevnije. Dočarati unutrašnji svet jednog bića, bez izgovorene reči na sceni je možda i najteže. Jedna od takvih uloga je bila moja u predstavi Banović Strahinja u režiji Aleksandra Đorđevića. Jedan čin Anđelija, žena Banović Strahinje ne govori iako je njeno suđenje. A kada je reč o ministarki nikada nisam priželjkivala tu ulogu. Čak i kada su mi govorili da bih trebala, negodovala sam i govorila „Tu ulogu će svi dočekati na nož“. Ona ima kultni status. Pisana za je Žanku Stokić. Zatim je Ljubina Bobić postala nova ministarka i tokom godina plejada naših glumica je igrala ministarku, što u pozorištu, na malim ekranima. Poređenje je neminovno, ali nisam se plašila da neću uspeti, ili to što će me porediti. Imala sam dilemu šta mogu novo da donesem na scenu kao ministarka. No, Olja Đorđević je sjajna rediteljka i postavila je vremenski okvir devedesete za dešavanje ministarke.

Da li ste nekada razmišljali da svoje misli, iskustva pretočite u knjigu?
Sve što imam da kažem o pozorištu, životu, umetnosti pretočimo u predstave Scene „Maska“. Čuvam i pripreme pisane za radio emisiju „Art dragstor“ koja je emitovana na radio Skali. Ko zna, možda nekada.

Publika je veoma pozitivno reagovala na predstavu, posebno na Vašu ulogu.
-Verujem da je dobar Oljin potez to što se sve dešava devedesetih. Dovoljno je proteklo vremena da niko ne bude uvređen, ali i ne postoji razlog za tako nešto. Pozorište je slika sveta, ono upozorava, ukazuje na sve ono što je dobro, ili nije u društvu. Ono je njegovo ogledalo. No, kada je reč o predstavi publika je doživela sa velikim simpatijama. Iako je reč o teškim vremenima, početku kiča i šunda, padu kvaliteta i kvantiteta oko nas. Mislim da je vrlo pametno odabran trenutak. U devedesetim leži početak svega onoga što živimo danas.

Ako biste morali da odaberete da li bi to bila Živana, Živka, ili Živanahhh?
Živana je osnova. Nešto nepromenljivo. A sve ono što se dogodilo mimo nje, sve što je doživela kada je postala supruga ministra je posledica. Posledice njene ambicije nastale preko noći, a proistekle iz uživanja u svim blagodetima vlasti, ,moći. Iako ona to suštinski nema. Sve to je uticalo da potpuno promeni percepciju sebe, stvarnosti, ali i do strmoglavog pada, kao što to obično biva.

Mislim da nostalgija raste posle pedesete godine. Tada shvatimo neke stvari. Počinjem da uživam u sitnicama. Primećujem nebo, sunce, drvo, sve ono što me okružuje. Verujem da nas iskustvo određuje

Pomenuli ste da je Živka promenila percepciju sebe, stvarnosti. Da li je važno da u određenim trenucima postoji glas razuma?
Ona je na neki način i žrtva sistema, pokvarenih vrednosti. Nije imala glas razuma da joj kaže „Osvesti se“. Mislim da treba da imamo glas razuma. Da stvari ne uzimamo zdravo za gotovo. Posebno kada se radi o uspesima. Kada osetimo moć ne treba da se tu osetimo sigurno, niti dozvolimo da nas to ponese. Često je to izazov, ali zbog toga je glas razuma važan. Bilo da je to unutrašnji glas, ili nekog nama bliskog.

Da li daje nadu i raduje predstava „Gospođa ministarka“ za koju se od premijere traži karta više?
Odmah smo bili svesni da će naslov privući publiku i to je bio pametan potez. Publika kada pogleda dobru predstavu želi da se vrati, pogleda drugu, te se tako gradi verna publika. Predstavu čine glumci i svi oni koji učestvuju u procesu. Glumci jesu najvidljiviji. A šabački ansambl je poznat po kvalitetu. U „ministarki“ samo Vladimir Milojević i ja imamo po jednu ulogu. Druge kolege tumače po nekoliko. Njihova posvećenost, predanost je vrhunac glumačkog profesionalizma.

Foto: Privatna arhiva

Prepoznatiljvost sastavni je deo glumačkog poziva. Da li Vas prepoznaju sugrađani?
Od uloge u Sinđelićima mladi me prepoznaju na ulici. Ponekad mi to bude čudno, nekako nepripadajuće. U Šapcu živim 38 godina, brojne uloge, a tek nakon TV serije me prepoznaju. To je malo poražavajuće. Ne zato što mi je potrebno da budem poznata, već zato što podarite sebe, uloge na sceni pozorišta, a prepoznaju vas nakon što se samo jednom pojavite na televiziji. Nažalost, mali procenat ljudi ide u pozorište. A ono je za sve. Za sve one koji žele da oplemene sebe. Mislim da pozorište nije laka zabava, čak ni komedije. Uvek postoji neka pouka.

Niste priželjkivali uloge, a saradnju sa određenim rediteljem?
U Šabačkom pozorištu radila su velika imena srpskog teatra. Aleksandar Đorđević, majstor filmske i pozorišne režije sa divnim pristupom prema radu, glumcima. U Šapcu režirao je više od 10 predstava. Ansamblu je „usadio“ brzinu razmišljanja na sceni. Aca mi je otkrio da sam komičarka. Kao mlada bila sam uverena da je drama moj žanr. Sa Aleksandrom Lukačem smo uradili iskorake u drugačije pozorište, ono koje bismo sada nazvali moderno. Moram da pomenem i Nikitu Milivojevića. Verujem da su njegovo delo neke od najboljih predstava Šabačkog pozorišta. Zatim Kokan Mladenović, jedan od mojih omiljenih. Tu je i Jug Radivojević. Žao mi je što nismo radili sa Jagošem Markovićem. Sigurno da ima reditelja sa kojima nismo sarađivali, a možda smo mogli. No, radujem se radu sa mladim rediteljima.

Dati sebe bez rezerve
Napraviti predstavu nije lako. To je mukotrpan posao. Iza nas pozorišnih glumaca ostaju požutele fotografije, plakati. Ostaje trenutni žar koji predajemo publici. Ali taj trenutak je vredan, lep, ispunjavajući da ništa nije važno.

Glumac na sceni i glumac van nje. Koliko su to dve različite uloge?
Glumci su pomalo stidljivi, povučeni i nesigurni u sebe. Oni koji se privatno ponašaju kao na sceni ili su nedorasli, ili olako shvataju svoj posao. Nije suština da na sceni budeš ono što jesi, već ono što nisi. A kada u sebi pronađeš zrno onoga što uloga ima. E, to je već talenat.

Premijere su posebne, ali stresne za glumce.
Da, premijere su stresne. Takođe, one su prvo prikazivanje pred publikom, ali i praznik za glumce. Nakon prve izvedbe aplauz znači da je publika odobrila, potvrdila vaš rad. Kako vreme odmiče pred premijeru imam veću tremu zbog odgovornosti, svesnosti. Na dan premijere uvek raspremam kuću. Dolazim ranije u pozorište gde volim da se sama spremam, šminkam. To me opušta i pomaže da sredim misli. Nisam sujeverna, nemam posebne rituale. Imam svoju mantru koju ponovim nekoliko puta. To je rečenica mog pokojnog oca, takođe glumca. Na početku karijere mi je rekao i od tada je ponavljam.

Foto: Privatna arhiva

Da niste glumca, bili biste?
Kao mala želela sam da budem prodavačica u parfimeriji. To mi je delovalo kao magično mesto. Tete su bile lepe, ljubazne i sve je lepo mirisalo. Da nisam glumica? Verovatno bih pravila nešto. Volim ručne kreativne radove.

Verujete li da svako „zašto?“ u životu ima svoje „zato“?
Verujem da se sve u životu događa sa razlogom. Ne onako kako mi želimo, nego kako treba da bude. Mislila sam da ću studirati na Akademiji, ali sam bila deseta, a primili su te godine devet. Da sam tada primljena život bi bio drugačiji. Ne bih imala porodicu koju imam i koju volim najviše na svetu. Ne bih živela u Šapcu, svom gradu, gde se moja majka rodila. Mislim da ni moja karijera ne bi bila ovako bogata.

Zanemarili smo jedni druge. Gledamo se preko ekrana, minimalno komuniciramo. Izgubili smo empatiju, pravednost, razmišljamo samo o sebi, gubimo svoj jezik. Postajemo nešto što nismo. Imamo pogrešne uzore, idole. A kada je sve počelo? Devedesetih

Kako gledate na termin penzija?
Glumac dok govori, čuje, vidi ne mora da bude u penziji. Nažalost, kod nas se penzija izjednačava sa krajem svake aktivnosti življenja. To je pogrešno. Trebalo bi da se poistoveti sa slobodom, vremenom. Ponekad glumci u penziji budu zaboravljeni, skrajnuti. Čak i ako me moje matično pozorište ne bude kontaktiralo kada budem u penziji, Scena „Maska“ je tu. Imati stalnu, najiskreniju podršku je neprocenjivo. Uvek sam tu za Ivana, kao i on za mene. Imati takvu osobu je savršeno. Često pitaju kako funkcionišu dva glumca u braku. Veoma dobro, kao i drugi supružnici iste profesije. Jedno drugom smo pomoć, potpora.