Saša Marković ljudina iz Jevremovca (humanost na delu)
Negde oko četiri popodne, dan pre novogodišnje noći, krećem sa majkom po pečenje u Jevremovac. Stižemo do brda i meni se u trenutku gasi auto. Vrtim ključ u nadi da se slučajno ugasio. Moj punto samo vergla i ni makac. Uf. Nalazimo se u nezgodnoj situaciji.
Auto je stao baš ispred nečije kapije. Srećom, čovek izlazi i kaže kako nije problem što mi je auto tu i odlazi svojim poslom. Prelazim ulicu jer sam ugledao radnju gde piše Auspuh servis i limarska radnja. Ulazim u radionicu i molim čoveka da mi pomogne. Objašnjavam situaciju u kojoj sam se našao. On mi kaže kako se ne snalazi sa mehanikom, radi samo limariju i auspuh, ali izlazi sa mnom da pogleda. Dolazimo zajedno do auta, on nešto gleda, ali ništa ne uspeva da popravi. Kaže mi da sačekam malo i da će se vratiti brzo.
Foto: Canva
Ostajem u kolima sa majkom. Ona se uspaničila. Ja kuliram. Ne reagujem pred njom. Ne želim da vidi da mi ipak nije pravo. Petnaestak minuta kasnije čovek dolazi svojim kolima, mi sedamo kod njega i on nas odvozi po pečenje. Sticajem okolnosti radi se o njegovom teči kod koga smo pošli po prase.
Stižemo na odredište, teči Đoki mom imenjaku objašnjavamo kako smo se tek upoznali i kako nam je čovek izašao u susret. Sačekali smo da se iseče i spakuje meso i čovek nas je dovezao u Šabac do stana. Rekao je da ne brinem za auto, da će ga on odmah preparkirati u svoje dvorište i sutra ujutru videti sa drugarima koji su mehaničari šta je po sredi. Zahvalio sam se čoveku i tu smo se zvanično upoznali rekavši da se zove Saša dok smo razmenjivali brojeve telefona. Hteo sam da ga častim, on je rekao ni slučajno i umalo se nije uvredio.
Kakva ljudina, pomislio sam.
Sutradan smo se čuli, bilo je negde oko podne, on je sve do tada sredio i doterao mi ispravan auto do grada. Vratio sam ga kući u Jevremovac. U kolima smo se još malo ispričali, srdačno se ispozdravljali, a ja sam bio tako srećan što sam upoznao takvu ljudinu i gromadu od čoveka.
Ta gromada od čoveka, ljudina nad ljudinama, deluje sasvim obično i izgleda kao običan čovek. Radi pošteno svoj posao, ceo život sa svojih deset prstiju. Ne eksponira se, živi za svoju porodicu, svoju decu i svoje unuke. Živi u Jevremovcu i zove se Saša Marković i možda i nije svestan kolika je gromada od čoveka.
Hvala ti Saša Markoviću na ovako divnom gestu koji si učinio za mene.
Ovo sam morao da napišem da saznaju i drugi, ukoliko ne znaju za tebe.
Nije svako rođen da bude čovek. A ti si dao i meni nadu da ipak na ovoj planeti postoje ljudi koji će bez ikakve naknade izaći u susret i pritrčati u pomoć. Ujedno i lekciju da pratim i sam tvoj primer ljudskosti i humanosti ukoliko je bilo kome potrebna.
Foto: Canva
