Mojoj vaspitačici Lepi

Lepota joj dala ime. Jato slavuja joj izatkalo glas. Dobrota joj se u osmeh ugnezdila i nebrojeno dece hrabrila i grejala. Sreća je njeno srednje ime, a ljubav koju nam je nesebično i bezuslovno davala, ostala je najlepše ogledalo za detinjstva koja su prošla tu prvu, veliku Pačiju školu – naše zabavište. Imali smo sreću da nas miluje i u život povede ruka te Božanske žene, i da dobijamo prvi pravi, najvažniji oslonac za ceo život.

To je naša vaspitačica Lepa. Moja tetka Lepa, moja duhovna mama, moja prva knjiga, igra, prvo malo veliko znanje.

Osećam potrebu i imam sreću da je pozdravim u ime mnogih Dragana, Gordana, Jagoda, Biljana, Aca, Peca, Ivana, Srba, Tatjana, Zorana. Svi smo bili njena Snežana, mamina Šumadinka i tatina Crnogorka, a naša tetka Lepa je bila naša najlepša bajka. I mnoga naša deca, čak i unuci su bili deo te vredne bajke.

Za svakog je bilo mesta, ljubavi i reči i svi smo u njen pogled stali.
U tom vremenu svega malog, oskudnog, pre više od pola veka imali smo tako puno, i dobili bogati pečat – pečat dobrote, pravde, vrednosti za najmanje radosti.
Nijedan Diznilend, ništa na svetu nije bilo lepše i toplije od tog imanja u vremenu nemanja.

Nijedan svetski maskenbal nije bio lepši od šabačkog, k’o sred Pariza. Bile smo ljubičice, bele rade, mornari, pastiri, vuk, zeka, balerina, veštica, Nova godina, pače, janje, zriko, pčelica, ptičica... Svašta smo bili pod okriljem tetka Lepine duše i mašte, kroz njeno viđenje našeg sveta, kojeg ni sami, tako mali, nismo često ni bili svesni.

Kod kuće mnogo, mnogo toga nije bilo, i znam da su mnogi, kao i ja voleli tetka Lepu i zabavište – više nego rođeni dom.

Zato sam uvek želela da sačuvam sponu sa ženom koja mi je udahnula lepotu i pravdu, radost i dobrotu.

Moglo je i više i bolje, ali život poče da juri k’o brzi voz, i mnogo, mnogo toga nam se izmaklo.
Mogla bih satima da pričam o mojoj tetka Lepi.
Hvala životu što smo se srele. I zaustavile svoje duše zauvek.

Neka ostane mnogo toga nedorečeno, jer, ponekad, kada se sve kaže, izgubi se poezija koja nas spaja.
Umesto bilo kakvog kraja, nosim joj pozdrave iz Beograda od žutog mede i mekog peškira za kupanje koje je darovala mojim sinovima.

I čuvam knjige njene: „Cin, cin, cincilin“, „Pređe devet Ana“, „Tera baba kozliće“, „Dnevnik Ane Frank“ i druge.

Čuvam je u srcu, ma gde da sam bila.
I volim je. Volim je... Sve do Boge.