Мојој васпитачици Лепи

Лепота јој дала име. Јато славуја јој изаткало глас. Доброта јој се у осмех угнездила и небројено деце храбрила и грејала. Срећа је њено средње име, а љубав коју нам је несебично и безусловно давала, остала је најлепше огледало за детињства која су прошла ту прву, велику Пачију школу – наше забавиште. Имали смо срећу да нас милује и у живот поведе рука те Божанске жене, и да добијамо први прави, најважнији ослонац за цео живот.

То је наша васпитачица Лепа. Моја тетка Лепа, моја духовна мама, моја прва књига, игра, прво мало велико знање.

Осећам потребу и имам срећу да је поздравим у име многих Драгана, Гордана, Јагода, Биљана, Аца, Пеца, Ивана, Срба, Татјана, Зорана. Сви смо били њена Снежана, мамина Шумадинка и татина Црногорка, а наша тетка Лепа је била наша најлепша бајка. И многа наша деца, чак и унуци су били део те вредне бајке.

За сваког је било места, љубави и речи и сви смо у њен поглед стали.
У том времену свега малог, оскудног, пре више од пола века имали смо тако пуно, и добили богати печат – печат доброте, правде, вредности за најмање радости.
Ниједан Дизниленд, ништа на свету није било лепше и топлије од тог имања у времену немања.

Ниједан светски маскенбал није био лепши од шабачког, к’о сред Париза. Биле смо љубичице, беле раде, морнари, пастири, вук, зека, балерина, вештица, Нова година, паче, јање, зрико, пчелица, птичица... Свашта смо били под окриљем тетка Лепине душе и маште, кроз њено виђење нашег света, којег ни сами, тако мали, нисмо често ни били свесни.

Код куће много, много тога није било, и знам да су многи, као и ја волели тетка Лепу и забавиште – више него рођени дом.

Зато сам увек желела да сачувам спону са женом која ми је удахнула лепоту и правду, радост и доброту.

Могло је и више и боље, али живот поче да јури к’о брзи воз, и много, много тога нам се измакло.
Могла бих сатима да причам о мојој тетка Лепи.
Хвала животу што смо се среле. И зауставиле своје душе заувек.

Нека остане много тога недоречено, јер, понекад, када се све каже, изгуби се поезија која нас спаја.
Уместо било каквог краја, носим јој поздраве из Београда од жутог меде и меког пешкира за купање које је даровала мојим синовима.

И чувам књиге њене: „Цин, цин, цинцилин“, „Пређе девет Ана“, „Тера баба козлиће“, „Дневник Ане Франк“ и друге.

Чувам је у срцу, ма где да сам била.
И волим је. Волим је... Све до Боге.