Foto: Privatna arhiva
NEMANjI PETROVIĆU PREDVIĐAJU BLISTAVU BUDUĆNOST
Kada je prava, ljubav pre svega
Nemanja piše aranžamane za Muški hor, Narodni i školski orkestar KUD-a „Abrađević“, svira violinu, frulu, kaval, tamburu i klavir. Peva. Od prošle godine razmišlja o dirigovanju. Uz sve, dogodila se i ljubav, ali ona prava
Mladi Šapčanin Nemanja Petrović (16) drugi je razred instrumentalnog i teoretskog odseka srednje Muzičke škole „Mihailo Vukdragović“. Svira u Narodnom orkestru KUD-a „Abrašević“ i peva u Muškom horu. Osvojio je tri prve nagrade na Republičkom takmičenju u decembru prošle godine iz tri različita predmeta: solfeđo, teorija muzike i muzički oblici.
Sve je „planulo“ u martu prošle godine. Svirao je u Narodnom orkestru KUD-a „Abrašević“, kada se postavljala nova koreografija, ženska igra iz Makedonije. Bio je potreban solista na bugarskom kavalu, koji niko nije znao da svira. Generalno, malo je onih koji znaju. Pitali su ga da li bi mogao da nauči da svira kaval. Pristao je i naučio za mesec dana. Tada je „zapao za oko“ svom duhovnom i muzičkom ocu, Željku Torbici, umetničkom direktoru Muškog hora, koji ga je pozvao da se oproba u horskom pevanju.
- Horsko pevanje je veoma korisno za muzičara, slušanje svoje deonice, svog mesta u kolektivu i, uopšte, doprinosa timu. Počeo sam da pevam. Probe su bile dva puta nedeljno, u početku dolazio dva puta mesečno zbog škole, a na raspustu redovno. Jako mi se svidela ekipa, ljudi su neverovatni, društvo je divno. Oduševilo me je horsko pevanje.
„Prepoznao sam talenat kod Nemanje i dao sam mu poverenje. U njemu vidim budućeg direktora Simfonijskog orkestra. Kada smo bili na Međunarodnom takmičenju u Herceg Novom, predsednica žirija, dekan Muzičke akademije i profesor Katedre za dirigovanje u Nišu pitala me je ko je muzikolog Nemanja Petrović. Pre dodele diplome nisam smeo da kažem, a nakon toga sam rekao da dečko ima šesnaest godina. Istog sekunda izvadila je vizit kartu i rekla: „Neka mi se javi sledeće godinee, hoću da studira kod mene.“
(Željko Torbica, umetnički direktor Muškog pevačkog društva iz Šapca)
Tako je eksplodiralo. Muški pevački hor vredno je vežbao celo prošlo leto da bi se u najboljem izdanju predstavio na Međunarodnom takmičenju horova u Herceg Novom. Nemanja je tu imao svoju „deonicu“.
- Prvo pevačko društvo iz Šapca išlo je sa ciljem da osvoji medalju u Herceg Novom i trebalo nam je nešto fascinantno. Palo mi je na pamet da obradimo za Muški hor čuvenu Hristićevu kompoziciju „Svjati Bože“, ali nisam znao sam to da uradim, a nisam smeo nikome da kažem. Razgovarao sam sa Nemanjom i ono što sam razmišljao mesec dana, on je shvatio za pet minuta. Sutradan je već uradio aranžman i toliko dobro da, zbog njegovih mladih godina, nisam smeo da kažem ko je to uradio. Potpisao sam ga kao muzikologa Nikolu Petrovića, kaže Torbica.
NE ZNA SE ŠTA JE LEPŠE
Pre nego što su proglašeni za najbolji hor, vežbali su tri puta nedeljno. Pozvali su dirigentkinju iz Beograda, Draganu Jovanović, profesorku na Katedri za dirigovanje i dirigentkinju Collegium Musicuma da im da dodatnu podršku.
- Održala nam je nekoliko proba, što je značilo svima u horu, uključujući i našu dirigentkinju Mirjanu Pantelić. Iako nikoga od nas nije poznavala, osetila nas je, posvetila se svakom i „spakovala nas“. Za mene je to bilo toliko fascinantno da sam poželeo da upišem dirigovanje. Od tada se lomim, violina je oduvek moja želja, ne zna se šta je lepše.
Počeci su uvek u porodici. Najveću ulogu odigrao je, ne znajući, deda Veroljub.
- Moj deda je jako voleo muziku, posebno violinu. Bio je veseljak, voleo je kafanu, ali kao seosko dete, nije imao imao prilikuda se ostvari. Želeo je da neko taj muzički potencijal ostvari, možda baš ja, ali nikada nije rekao. Mene su, za razliku od njega, a možda baš zbog toga, roditelji podržali. Moj profesor violine Milan Bogdanović rekao je da mi dobro ide, da imam sluha i da sam spreman za muziku. Kada se tačno desilo, ne znam. Samo znam da sam želeo da upišem samo srednju Muzičku školu. Deda je bio jako srećan.
Nemanja nam je rekao da je violina za njega način života. Ujutru, kada se probudi, ima želju da je dotakne, i kada je ne svira. Da je uzme, oseti u rukama i vrati u kofer. A od prošle godine razmišlja o dirigovanju. Rekli smo mu da ima dve godine pred sobom da se opredeli.
- Da, ali već je vreme da idem kod profesora, a ja ne znam šta želim. Ne bih mogao da sviram violinu kao dirigent. Takođe, koliko god da je volim, vežbanje je mukotrpan rad. Odričete se polovine tvog života. A dirigent je kao režiser koji ima viziju. Oba poziva su plemenita i časna. Videću.
Nemanja piše aranžamane za Muški hor, Narodni i školski orkestar, svira violinu, frulu, kaval, tamburu i klavir. Peva.
Znajući da niko nema pravo da se meša u nečiji put, samo sam natuknuli – dirigovanje. Kada je neko svestran i oseća muziku, onda bi trebalo da bude „prvi među jednakima“.
POVRATAK U NADU
Uvek je teško uskladiti život sa darom koji se razvija. Na sve, Nemanji se dogodila ljubav. I to ne bilo koja. Prava, kažu Šapčani.
- Dogodila se, naizgled, sasvim slučajno. Prosto je planula između nas, ne odmah, ali smo oboje znali da smo jedno za drugo. Ne pravimo planove za budućnost, lepo nam je kada smo zajedno.
Na ovom mestu događa se zaplet. Na pitanje kako sve postiže, odgovorio nam je uobičajeno: „Ima vremena za sve kad se čovek dobro organizuje. I za rad, druženje, izlaske, devojku“. A odgovor na drugo pitanje nas je ostavio bez teksta. Kada bi morao da bira, šta bi izabrao, muziku ili devojku. Nije trepnuo, odgovorio nam je: „Devojku. Kada je prava, ljubav je na prvom mestu.“
Odavno nisamo čuli ovakav odgovor od mladog čoveka. U svetu interesa i interešdžija, gde se gleda ko će kome lakše jamu iskopati i nogu podmetnuti, Nemanjin odgovor daje nadu i vraća veru u mladost, u Srbiju.
Sve je „planulo“ u martu prošle godine. Svirao je u Narodnom orkestru KUD-a „Abrašević“, kada se postavljala nova koreografija, ženska igra iz Makedonije. Bio je potreban solista na bugarskom kavalu, koji niko nije znao da svira. Generalno, malo je onih koji znaju. Pitali su ga da li bi mogao da nauči da svira kaval. Pristao je i naučio za mesec dana. Tada je „zapao za oko“ svom duhovnom i muzičkom ocu, Željku Torbici, umetničkom direktoru Muškog hora, koji ga je pozvao da se oproba u horskom pevanju.
- Horsko pevanje je veoma korisno za muzičara, slušanje svoje deonice, svog mesta u kolektivu i, uopšte, doprinosa timu. Počeo sam da pevam. Probe su bile dva puta nedeljno, u početku dolazio dva puta mesečno zbog škole, a na raspustu redovno. Jako mi se svidela ekipa, ljudi su neverovatni, društvo je divno. Oduševilo me je horsko pevanje.
(Željko Torbica, umetnički direktor Muškog pevačkog društva iz Šapca)
Tako je eksplodiralo. Muški pevački hor vredno je vežbao celo prošlo leto da bi se u najboljem izdanju predstavio na Međunarodnom takmičenju horova u Herceg Novom. Nemanja je tu imao svoju „deonicu“.
- Prvo pevačko društvo iz Šapca išlo je sa ciljem da osvoji medalju u Herceg Novom i trebalo nam je nešto fascinantno. Palo mi je na pamet da obradimo za Muški hor čuvenu Hristićevu kompoziciju „Svjati Bože“, ali nisam znao sam to da uradim, a nisam smeo nikome da kažem. Razgovarao sam sa Nemanjom i ono što sam razmišljao mesec dana, on je shvatio za pet minuta. Sutradan je već uradio aranžman i toliko dobro da, zbog njegovih mladih godina, nisam smeo da kažem ko je to uradio. Potpisao sam ga kao muzikologa Nikolu Petrovića, kaže Torbica.
NE ZNA SE ŠTA JE LEPŠE
Pre nego što su proglašeni za najbolji hor, vežbali su tri puta nedeljno. Pozvali su dirigentkinju iz Beograda, Draganu Jovanović, profesorku na Katedri za dirigovanje i dirigentkinju Collegium Musicuma da im da dodatnu podršku.
- Održala nam je nekoliko proba, što je značilo svima u horu, uključujući i našu dirigentkinju Mirjanu Pantelić. Iako nikoga od nas nije poznavala, osetila nas je, posvetila se svakom i „spakovala nas“. Za mene je to bilo toliko fascinantno da sam poželeo da upišem dirigovanje. Od tada se lomim, violina je oduvek moja želja, ne zna se šta je lepše.
Počeci su uvek u porodici. Najveću ulogu odigrao je, ne znajući, deda Veroljub.
- Moj deda je jako voleo muziku, posebno violinu. Bio je veseljak, voleo je kafanu, ali kao seosko dete, nije imao imao prilikuda se ostvari. Želeo je da neko taj muzički potencijal ostvari, možda baš ja, ali nikada nije rekao. Mene su, za razliku od njega, a možda baš zbog toga, roditelji podržali. Moj profesor violine Milan Bogdanović rekao je da mi dobro ide, da imam sluha i da sam spreman za muziku. Kada se tačno desilo, ne znam. Samo znam da sam želeo da upišem samo srednju Muzičku školu. Deda je bio jako srećan.
Da, ali već je vreme da idem kod profesora, a ja ne znam šta želim. Ne bih mogao da sviram violinu kao dirigent. Takođe, koliko god da je volim, vežbanje je mukotrpan rad. Odričete se polovine tvog života. A dirigent je kao režiser koji ima viziju. Oba poziva su plemenita i časna. Videću
Nemanja nam je rekao da je violina za njega način života. Ujutru, kada se probudi, ima želju da je dotakne, i kada je ne svira. Da je uzme, oseti u rukama i vrati u kofer. A od prošle godine razmišlja o dirigovanju. Rekli smo mu da ima dve godine pred sobom da se opredeli.
- Da, ali već je vreme da idem kod profesora, a ja ne znam šta želim. Ne bih mogao da sviram violinu kao dirigent. Takođe, koliko god da je volim, vežbanje je mukotrpan rad. Odričete se polovine tvog života. A dirigent je kao režiser koji ima viziju. Oba poziva su plemenita i časna. Videću.
Nemanja piše aranžamane za Muški hor, Narodni i školski orkestar, svira violinu, frulu, kaval, tamburu i klavir. Peva.
Znajući da niko nema pravo da se meša u nečiji put, samo sam natuknuli – dirigovanje. Kada je neko svestran i oseća muziku, onda bi trebalo da bude „prvi među jednakima“.
POVRATAK U NADU
Uvek je teško uskladiti život sa darom koji se razvija. Na sve, Nemanji se dogodila ljubav. I to ne bilo koja. Prava, kažu Šapčani.
- Dogodila se, naizgled, sasvim slučajno. Prosto je planula između nas, ne odmah, ali smo oboje znali da smo jedno za drugo. Ne pravimo planove za budućnost, lepo nam je kada smo zajedno.
Na ovom mestu događa se zaplet. Na pitanje kako sve postiže, odgovorio nam je uobičajeno: „Ima vremena za sve kad se čovek dobro organizuje. I za rad, druženje, izlaske, devojku“. A odgovor na drugo pitanje nas je ostavio bez teksta. Kada bi morao da bira, šta bi izabrao, muziku ili devojku. Nije trepnuo, odgovorio nam je: „Devojku. Kada je prava, ljubav je na prvom mestu.“
Odavno nisamo čuli ovakav odgovor od mladog čoveka. U svetu interesa i interešdžija, gde se gleda ko će kome lakše jamu iskopati i nogu podmetnuti, Nemanjin odgovor daje nadu i vraća veru u mladost, u Srbiju.
M.F.
Najnoviji broj
25. april 2024.
