Neumorne u idejama, ponete srcem, ohrabrene lepotom žene su tkale, vezle, plele, kukičale i šile srcem, u osami ili u društvu, na verandi ili kraj vatre, ponosne na čaroliju prstiju kroz koje se ljubav izlivala
Nekada je bilo teško zamisliti srpsku domaćinsku kuću bez snežnobelog, ispeglanog, ili uštirkanog miljea na malom stolu u dnevnoj sobi, vitrinama sa kristalom, porcelanom i keramikom. Ipak, najlepše i najvrednije u kolekciji domaćice imalo je posebno mesto, TV prijemnik. Televizor u kući, kao prozor u svet, okupljao je porodicu, a heklano milje ponosno, decenijama oslikavalo umeće domaćice. Kada je nestalo sa trona, teško je reći, a kada je postalo omiljeno možemo precizirati.
Foto: "Glas Podrinja"
-Kukičanje je u Evropi postalo popularno u 19. veku, pa samim tim i kod nas. U ruralnim krajevima Srbije, do sredine 20. veka, sve što je bilo potrebno za život porodice proizvodilo se u samom selu, a žena je obavljala poslove vezane za domaćinstvo i veliki deo vremena provodila izrađujući tekstilne predmete i odeću za svoju porodicu. Za izradu tkanina je koristila konoplju, lan, vunu, a poslove oko proizvodnje i prerade vlakana uglavnom je obavljala sama – kaže kustos etnlog-antropolog Narodnog muzeja u Šapcu Aleksandra Jovanović, autorka izložbe „Petlja, po petlja, uspomena“ o nekada popularnoj tehnici izrade i ukrašavanja predmeta i napominje da je proces izrade bio veoma složen, a podražumevao je učešće svih ženskih članova porodice. Devojčice su veoma rano bile rano obučavane veštini pletenja, heklanja, veza.
Baš je dobra ova mustra Uzorke za rad, osnosno mustre, kako ih najčešće nazivaju, žene su razmenjivale tokom druženja. Različite kulture i podneblja uticala su na ručne radove. Taj uticaj najbolje se vidi analizom predmeta iz Etnološke zbirke Narodnog muzeja u Šapcu. -Etnološka zbirka Narodnog muzeja u Šapcu odnedavno ima kolekciju predmeta rađenih tehnikom kukičanja koja sadrži 120 predmeta (odevnih i za dekoraciju enterijera) izrađenih u drugoj polovini 20. veka, kada je kukičanje doživelo svoju ekspanziju među ženskim ručnim radovima na prostoru bivše SFRJ. Najveći broj ovih predmeta Muzeju su darovali Ljiljana Stanković i Gradimir Milikić iz Beograda. Zbirka svedoči o prošlim vremenima životu ljudi u Mačvi, Pocerini i Posavotamnavi, te predstavlja vredno svedočanstvo prošlosti.
-Bilo je potrebno mnogo truda i vremena, počev od obrade zemlje na kojoj se sejao lan ili konoplja preko čuvanja i šišanja ovaca, do pripreme pređe da bi se došlo do finalnog proizvoda. Dobijene pređe su koristile i za kukičanje čipke kojom su dekorisale odevne i tekstilne predmete korišćene u domaćinstvu. U takvim uslovima devojčice su vrlo rano, nasleđujući tradiciju svojih majki i baka, obučavane raznim tehnikama ručnog rada, pa i kukičanja, kako bi na vreme spremile devojačku spremu za udaju. U seoskim područjima kukičanje je bilo zastupljeno kao tehnika izrade i ukrašavanja tekstilnih predmeta, a kao materijal se koristila uglavnom vuna. Dekoracija kukičana vunom može se videti na mnogobrojnim primercima čarapa i nazuvaka, na ivicama bošči i pregača, a čipka rađena koncem krasi ivice rukava ženskih košulja, skuta, peškira i posteljnog rublja (jastučnica, čaršafa i jorganskih navlaka)– dodaje Aleksandra i napominje da su u gradskim sredinama najčešće dekorativni predmeti bili popularni.
Foto: "Glas Podrinja"
-Stolnjaci, miljea, šustikle, zavese, krevetski prekrivači i posteljno rublje su bili ukrašeni. To su poznate šustikle koje su u Srbiji bile veoma popularne od sredine do kraja 20. veka. Osim dekorativne funkcije, šustikle i praktičnu ulogu u zaštiti nameštaja od drveta od ogrebotina, a ponekad su korišćene za dekoraciju i zaštitu naslona i rukohvata fotelja ili kreveta od masnoća kose i ruku.
Obavezni časovi za devojke u školama Kustos etnlog-antropolog Narodnog muzeja u Šapcu Aleksandra Jovanović kaže da su popularizaciji ručnih radova doprineli i obavezni časovi u školama za devojke. Naravno, podučavale su ih žene.
Foto: "Glas Podrinja"
-Devojčice su učile ženski ručni rad (tkanje, pletenje, kukičanje, vez i šivenje) kojem su ih obučavale učiteljice veština, odnosno učiteljice ženskog rada. Istovremeno, osnivaju se mnoga ženska društva sa školama za devojčice koje imaju za cilj da ih obuče raznim vrstama ručnog rada dajući im istovremeno i potrebno vaspitanje. Na taj način su se osposobljavale da same rade i stiču sredstva za život. U ovim školama devojčice su učile pletenje, rad s kukicom, šareni vez i tkanje platna razbojem, šivenje belog rublja rukom i šivenje belog rublja i haljina mašinom. Učenice su zajedno sa učiteljicama svake godine spremale veliku izložbu ženskih radova – pojašnjava naša sagovornica i napominje da je nakon završetka Prvog svetskog rata sa ovom praksom prekinuto, te da se u međuratnom periodu, tačnije 1926. godine, uvodi poseban predmet pod nazivom ručni rad. Novina je bila da on nije bio isključivo namenjen devojčicama, već i dečacima. Ipak do ekspanzije ručnih radova dolazi sa pojavom ženskih magazina.
Izložbu pod nazivom„Petlja po petlja,uspomena“ kustosa etnlog-antropolog Narodnog muzeja u Šapcu Aleksandre Jovanović možete pogledati do 12. aprila u Medijateci Narodnog muzeja u Šapcu
-Posle Drugog svetskog rata u školske programe u Jugoslaviji, umesto ženskog ručnog rada, uveden je predmet Osnovi domaćinstva u okviru koga su učenici, između ostalog, upoznavani i sa osnovama ženskog ručnog rada. Do ranih šezdesetih godina 20. veka, ponovo je oživelo zanimanje žena za ručne radove. Popularnosti kukičanja kod nas doprineli su i ženski časopisi Žena i svet” (pre Drugog svetskog rata). Praktična žena”, „Bazar”. “Nada” (posle rata) koji su objavljivali šeme mustre za kukičanje. Osamdesetih isključivo ženskim ručnim radom, pa i kukičanjem. godina prošlog veka izdavani su i časopisi čija se tematika bavila isključivo ženskim ručnim radom.
Foto: "Glas Podrinja"
Baš je dobra ova mustra Uzorke za rad, osnosno mustre, kako ih najčešće nazivaju, žene su razmenjivale tokom druženja. Različite kulture i podneblja uticala su na ručne radove. Taj uticaj najbolje se vidi analizom predmeta iz Etnološke zbirke Narodnog muzeja u Šapcu.
-Etnološka zbirka Narodnog muzeja u Šapcu odnedavno ima kolekciju predmeta rađenih tehnikom kukičanja koja sadrži 120 predmeta (odevnih i za dekoraciju enterijera) izrađenih u drugoj polovini 20. veka, kada je kukičanje doživelo svoju ekspanziju među ženskim ručnim radovima na prostoru bivše SFRJ. Najveći broj ovih predmeta Muzeju su darovali Ljiljana Stanković i Gradimir Milikić iz Beograda. Zbirka svedoči o prošlim vremenima životu ljudi u Mačvi, Pocerini i Posavotamnavi, te predstavlja vredno svedočanstvo prošlosti.
Foto: "Glas Podrinja"
Povratak na velika vrata Iako je sa dolaskom novog milenijuma heklanje polako padalo u zaborav, malobrojne žene sačuvale su veštinu, a brendovi visoke mode na velika vrata vratili su ručni rad. Predmeti kao iz bakine škirnje postali su must have (neizostavni) za trendseterke širom sveta.
Foto: "Glas Podrinja"
-Kukičanje, kao i svaka druga vrsta primenjene umetnosti, neprestano se razvija upijajući iskustvo umetničkog stvaralaštva različitih kultura i vremena. Ono se konstantno obogaćuje modernim materijalima i novim ornamentima stvarajući ekskluzivnu odeću, modne dodatke i razne korisne i potrebne stvari. I upravo tako se pretvara u fascinantnu umetnost koja spaja vreme davnašnje sa savremenim, baš kao i uspomene kroz različite memorabilije. Od petlje do uspomene je korak ispisan vremenom koje ne narušava lepotu kukičanog ni umešnost pletilja, koje su se poput Arijadne nitima igrale da pronađu izlaz iz jednoličja svakodnevnice. Neumorne u idejama, ponete srcem, ohrabrene lepotom, tkale su, vezle, plele, kukičale i šile srcem, u osami ili u društvu, na verandi ili kraj vatre, ponosne na čaroliju prstiju kroz koje se ljubav izlivala.
Foto: "Glas Podrinja"
Foto: "Glas Podrinja"
Foto: "Glas Podrinja"
Foto: "Glas Podrinja"
Foto: "Glas Podrinja"
Foto: "Glas Podrinja"
