СЕЛО НЕКАД И САД
ЂУРЂЕВСКА КИША
Попут свевремене приче књаза у престоници евро силе о богатству ђурђевске кише остале су бројне народски омање, које опет величају по предању господњу бригу за муке ратарске и васцелог света. А сељани и сада додају, све све, али ђурђевска киша и њој уз раме илинданска немају цену. И у ове дане када је свака кап благородна старији беседе о вредности ђурђевске кише која опет и тамо где има залива има удео и те како. Кажу они који памте тешка лета да јој се кап свака мери дукатима.
Предање бележи на побрђима да се бунари копани у удолинама за време чаробне кише попуне и не престају да дају капи које су опет по некима кувале пасуљ и чинила и лековита својства на изворима за ђурђевски уранак. Дуго су лепоту девојку, која је од рођења била у тами и до девојаштва стигла не спознавши лепоту сутона и праскозорја, покушали излечити, али на путу до храма Господњег свратише по савету нане Иконије на извор који никада није пресушивао вековима. Умише девојку и по уласку у храм осташе у неверици када нестварно лепа Ђурђа рече, “Боже, која је ово лепота”, први пут угледавши иконе. Лепшег Ђурђевдана није било дуго у том делу Поцерине. Извор походили многи, али приче као што је убрзо у нови дом однела са собом Ђурђа не беше.
У другом делу побрђа где се тешко стизало до рода уз мукотрпан рад оста забележена и прича о сиротом надничару који је посејао кукуруз и обновио воћњак сушни дани чинило се узели данак. На Ђурђевдан грану сунце и нова жега претила да осуши сваки и струк и стабљику. Одлутао у мисли из шаке једући проју заплака молећи се Господу да му помогне да чељад прехрани. Без пројина брашна није се могло. У неко доба надвише се облаци и дуну ветар, а потом као из кабла потекоше капи спаса. Ускоро капи се преточише у благу кишу која је запрепашћеног сиромаха миловала и спрала сузе враћајући ведрину вавек насмејаног ведрог човека. На путу кући угледа оживео кукуруз и озарено воће свежином дуго чеканом. Род беше велик, а воћњак наредних година донесе слатке плодове бројној чељади. Ђурђевска киша.
И у ове дане претили су сушни дани да узму данак вредним ратарима, али у бројним крајевима пала је киша која нема цену. Оживела поља и зелене врсте чиниле идилу потпуном. Умивени воћњаци и повртарски засади почели добијати препознатљиву модрину по којој се година мерила и предвиђао богат род. Зар и рећи и дан данас, ђурђевска киша.
Ђед Данило окупио нејач стиглу из града на празнично дружење и беседио. Свети Георгије је убио аждају и тим капима напојио поља наде и вере, по старини заветујући да ће кише бити баш на тај дан и да ће и трешња ђурђевка имати сласт као ретко која вековима. Надахнута старина говорила и о хајдучком састанку и о обиљу шума где су боравили и где је по њему кап на земљу тешко могла пасти. Могло је бити кише и по неколико дана, па да се у густини растиња појави кишна кап. И њих одважне, убедљиво тврдио старац од Ђурђевдана је шума штитила стабла се напајала зими и током јесени, па потом ко из трапа са чуваним поврћем добија храна за лист и гору. Говорио им и о лепоти уранка, али и о дару по којем се познаје, по киши. Богаташ који је стекао иметак узимајући у муци имања, на уранак је бројећи дукате гледао у небо и подсмешљиво гладио брк, у браду зборећи за мене и породицу нема зиме. Која бре киша. Дукати су звецкали. Облак донесе обиље кише, а муња погоди ред јабланова који су красили путељак уз богато имање. У кратко време оста без иједног крова, а испод липе која је памтила пар векова неста и повеће стадо оваца. У једној од одаја оста и непомичан кулак са испруженом руком пуном дуката. Беше, говорио деци у неверици и тога.
Ђурђевска киша по њему се морала ценити и вазда ће цену имати много већу од вреће дуката и богатства које ма колико било велико, са почетка приче не вреди једне ђурђевске кише. Потврдила је и овог лета златним капима ђурђевска спасоносна завеса кишних нити од које се плете богато лето Господње.
Предање бележи на побрђима да се бунари копани у удолинама за време чаробне кише попуне и не престају да дају капи које су опет по некима кувале пасуљ и чинила и лековита својства на изворима за ђурђевски уранак. Дуго су лепоту девојку, која је од рођења била у тами и до девојаштва стигла не спознавши лепоту сутона и праскозорја, покушали излечити, али на путу до храма Господњег свратише по савету нане Иконије на извор који никада није пресушивао вековима. Умише девојку и по уласку у храм осташе у неверици када нестварно лепа Ђурђа рече, “Боже, која је ово лепота”, први пут угледавши иконе. Лепшег Ђурђевдана није било дуго у том делу Поцерине. Извор походили многи, али приче као што је убрзо у нови дом однела са собом Ђурђа не беше.
У другом делу побрђа где се тешко стизало до рода уз мукотрпан рад оста забележена и прича о сиротом надничару који је посејао кукуруз и обновио воћњак сушни дани чинило се узели данак. На Ђурђевдан грану сунце и нова жега претила да осуши сваки и струк и стабљику. Одлутао у мисли из шаке једући проју заплака молећи се Господу да му помогне да чељад прехрани. Без пројина брашна није се могло. У неко доба надвише се облаци и дуну ветар, а потом као из кабла потекоше капи спаса. Ускоро капи се преточише у благу кишу која је запрепашћеног сиромаха миловала и спрала сузе враћајући ведрину вавек насмејаног ведрог човека. На путу кући угледа оживео кукуруз и озарено воће свежином дуго чеканом. Род беше велик, а воћњак наредних година донесе слатке плодове бројној чељади. Ђурђевска киша.
И у ове дане претили су сушни дани да узму данак вредним ратарима, али у бројним крајевима пала је киша која нема цену. Оживела поља и зелене врсте чиниле идилу потпуном. Умивени воћњаци и повртарски засади почели добијати препознатљиву модрину по којој се година мерила и предвиђао богат род. Зар и рећи и дан данас, ђурђевска киша.
Ђед Данило окупио нејач стиглу из града на празнично дружење и беседио. Свети Георгије је убио аждају и тим капима напојио поља наде и вере, по старини заветујући да ће кише бити баш на тај дан и да ће и трешња ђурђевка имати сласт као ретко која вековима. Надахнута старина говорила и о хајдучком састанку и о обиљу шума где су боравили и где је по њему кап на земљу тешко могла пасти. Могло је бити кише и по неколико дана, па да се у густини растиња појави кишна кап. И њих одважне, убедљиво тврдио старац од Ђурђевдана је шума штитила стабла се напајала зими и током јесени, па потом ко из трапа са чуваним поврћем добија храна за лист и гору. Говорио им и о лепоти уранка, али и о дару по којем се познаје, по киши. Богаташ који је стекао иметак узимајући у муци имања, на уранак је бројећи дукате гледао у небо и подсмешљиво гладио брк, у браду зборећи за мене и породицу нема зиме. Која бре киша. Дукати су звецкали. Облак донесе обиље кише, а муња погоди ред јабланова који су красили путељак уз богато имање. У кратко време оста без иједног крова, а испод липе која је памтила пар векова неста и повеће стадо оваца. У једној од одаја оста и непомичан кулак са испруженом руком пуном дуката. Беше, говорио деци у неверици и тога.
Ђурђевска киша по њему се морала ценити и вазда ће цену имати много већу од вреће дуката и богатства које ма колико било велико, са почетка приче не вреди једне ђурђевске кише. Потврдила је и овог лета златним капима ђурђевска спасоносна завеса кишних нити од које се плете богато лето Господње.
Сретен Косанић
Најновији број
25. април 2024.
