Живимо само садашњи тренутак

Поезија је најстварније што постоји. Она је потпуна истина светова. Нит која повезује универзуме и боји стварност. Када би песници утихнули нестао би баланс између реалности и маште који почива на тананим темељима стихова. Посебан поетски свет настаје из пера Томислава Маринковића. Лепота и трагика људског постојања мотиви су који окупирају мисаону бит овог књижевника. У својим песмама најтиши песник данашњице полази од запитаности над смислом свакодневног живота, велича и издваја тренутке који пролазе мимо нас, тихо и неприметно.
Да ли је на Ваш рад и у којој мери, утицало место у ком сте рођени, одрасли и живите?
Место рођења је, у неку руку, за сваког човека митско место. Није свеједно где се човек први пут сусретне са светом, где угледа светлост, осети топлину и зрачење околине. За песника су важне најраније слике које су му се урезале у памћење, оне постају део поетске свести и важан елемент поезије. Но, свакако, место рођења није једини импулс са којим се песник рађа. Његов унутрашњи свет је место где се одигравају најважнији процеси из којих настаје песма. Духовни живот узима из спољашњег живота оно што му је потребно, али увек остаје изнад животне стварности, као што је и песма негде на пола пута између јаве и сна. Да још директније одговорим на Ваше питање: моје опредељење је да живим у складу са својим унутрашњим ритмом, а најпогоднији простор тог усклађивања за мене је место где се одиграо мој први сусрет са светом.
Сматрате ли да је поезија потреба душе да искаже оно што у другом облику можда не би било тако интезивно и не би било схваћено на прави начин?
Бар кад се поведе реч о поезији, треба подсетити да је песничка функција једна од основних и најстаријих функција језика. Већ смо рекли да песме долазе из нашег унутрашњег света, можемо слободно рећи и из душе. Али све у вези са поезијом може да буде и компликованије и једноставније него што нам се чини. Свакако да постоје људска осећања која не би могла да се изразе на други начин већ само посредством песничког језика и песничког поимања. У стварању песме учествује више различитих чинилаца. Душа можда активира почетни импулс, али потом се у песму укључују и мисао и машта и интелект и читалачко искуство...
С друге стране, читалац такође мора да уложи одређени труд да песму доживи и прими на прави начин. Зато он бира свог песника према својој мери, оног ког разуме, који казује оно што и сам осећа, иако није у стању да то изрази.
Полазите од личног искуства када пишете?
Књижевни критичар Михајло Пантић је написао да се у мојој поезији, при судару са неумитном пролазношћу, налазе две тихе силе: самоћа и тишина. Та констатација је тачна. Те силе, како каже Пантић, могу да покрену језик и допру до стихова које сам дуго носио у себи, да их и мени приближе и склопе у песму. Наравно да је лично искуство неизбежно полазиште, поготово за песника лирске оријентације, какав сам ја. Рилке има једноставну и јасну дефиницију: песме су искуства! Он не каже да су то искључиво лична искуства, песник ослушкује и говор и искуство другог човека, и говор биљке, понекад послуша машту, у њему се таложи и искуство читања, без којег нема озбиљног писања поезије. Сва та искуства, све силе које делују у мојој поезији су, заправо, усмерене на циљ и настојање да се у сусрету са обичним и свакодневним открије дубља димензија и додирне универзално.
Често се обраћате природи, сматрате ли да су српска поезија и друштво изгубили интересовање и везу са природом?
Проблем човекове отуђености од природе је много шири од српске поезије и српског друштва. Реч је о глобалном губитку везе између савременог човека и света природе. При том, не мислим на распрострањену навику људи да оду у неко излетиште у близини града, распале ватру и ставе месо на роштиљ. Та веза је суштински прекинута. Технолошки напредак је људе везао за телевизијске екране и мобилне телефоне. Масовни медији и друштвене мреже нуде човеку лак начин да буде срећан, обмањују га да може брзо да постане здрав, паметнији, млађи, лепши... Резултат тога је огроман број несрећних бића која без икаквог смисла живе суморне, извештачене животе.
Природа и биљни свет у мојој поезији представљају неку врсту опште егзистенцијалне теме. Биљни свет као предмет певања је, у ствари, размишљање о крајње једноставним стварима важним за човеков живот. Заправо, поезија у којој су до те мере присутни природа и биљни свет, има тежњу да докаже да се сва земаљска и космичка питања разрешавају на десетак сантиметара шумске земље. На пример, убеђен сам да бубица која нешто послује у шуми и покушава да се успуже уз нејаку биљчицу, пресудније утиче на опстанак света од научника који су, у својим кабинетима, забринути за судбину човечанства.
Каква је судбина нашег света?
Нимало оптимистичка, ако бисмо закључивали само на основу података Светске здравствене организације, или сателитских снимака који бележе убрзано отапање леденог покривача на Гренланду и Антарктику. Није лепша слика ни друштвених односа у свету, подједнако је забрињавајући нестанак идеологија, пропаст утописичких идеја, нових филозофских праваца и смерница за будућност. Али ту бисмо могли да се зауставимо и да се окренемо једној чисто метафизичкој теорији, која баца другачије светло на суморну слику света. Душан Матић, песник, рекао je да овакав свет, подривен у својим темељима, не би могао да опстане ако би постојала само та „сива јасноћа“, ако не би почивао на некој чвршћој основи. Под „сивом јасноћом“ Матић је подразумевао доминацију политике, масовну забаву и утољавање глади да би се преживело. Оно што није тако јасно или видљиво, јесу духовне вредности цивилизације, међу њима и поезија. Захваљујући тим највећим достигнућима људског духа, свет опстаје, како год то чудно звучало. Ако поезију замени језик трговаца и језик политике, опстанак планете ће бити крајње неизвестан. Треба запамтити речи Љубомира Симовића: „Знајући шта добијам читајући поезију, знам шта губе они који је не читају“. У свету у којем је мало шта охрабрујуће и истинито, бити песник и писати поезију која трага за истином и смислом постојања је изузетна привилегија.
Колико је важан садашњи тренутак?
У садашњем тренутку се стичу и наша прошлост и садашњост и оно што одређује нашу будућу судбину и што ће тек доћи. Назив моје нове књиге објединио је све те временске одреднице и сажео их у синтагму „Вечито сада“. Заправо, ми само живимо садашњи тренутак, иако смо у својим размишљањима често посвећенији успоменама, или замишљању скорије будућности. А тренуци у којима смо присутни одлазе, никада нам се више неће вратити. Ако немамо свест о томе да се питање наше судбине решава управо овде и сада, ако не можемо да разумемо оно што се одиграва пред нашим очима, ништа нећемо схватити ни из онога што је прошло, а будуће догађаје ћемо замишљати као нови вид притиска и опасности. Ништа није теже него живети са страхом. Поезија је и у том смислу, и за онога ко пише, и за читаоца, чин ослобађања, душевно задовољство, или бар нека врста духовне вежбе.
Може ли поезија да буде отклон од буке која долази из спољњег света, и унутрашњих немира?
Поезија, ако је истинска и вредна, може све. Већ сам чин писања песме је супротстављање општој буци, покушај да и песник и онај који песму чита освоје изгубљени простор интиме. Јер бука која прати такозвани људски напредак доводи до деперсонализације личности, масовна забава управо почива на заглушљивој буци. Одсуство тишине из наших живота је постало нормално стање, човек се осети нелагодно кад се утишају сви звуци и кад остане сам са собом. Поезија је уметност која настаје у тишини, чује се само оно што је важно - песников унутрашњи глас.
Колико су песници видљиви на књижевној сцени?
Не онолико колико би било природно, с обзиром да је српска поезија равноправна са најбољом поезијом која се тренутно пише у Европи. Поезија је, по општој оцени, бољи део савремене српске књижевности. Проблем је комерцијализација и издавача и медија, књига песама се третира као роба. Пошто не може да донесе зараду, ако уопште доживи штампање, осуђена је на најскривенију полицу у књижари. Само поједине књиге, које су награђене неком звучном песничком наградом, могу да добију већу пажњу у јавном простору. Данашњи песник подсећа на бескућника који је некада био угледан и поштован грађанин, али му је у међувремену одузета имовина и племићка титула. Упркос томе, он мора да настави да трага за смислом и истином, јер уместо њега то нема ко други да чини.
Недавно сте у Библиотеци шабачкој публици представили своју књигу „Вечито сада“. Да ли промоција књижевности, посебно поезије, може да охрабри младе песнике?
Библиотека шабачка је изузетно важна за културни живот нашег града, драгоцена је њена улога у повезивању читалаца са ауторима из света књижевности. Промоција моје књиге ме је поново уверила да је Шабац, као ретко који град, место где постоје читаоци који истински разумеју и воле поезију. За оживљавање књижевне сцене младих аутора важан је амбијент у којем они покушавају да се искажу. У том погледу, Библиотека шабачка је место на којем млади песници могу лако да сазнају који су најважнији токови у савременој српској поезији и ко су њихови важни представници. Сигурно је да младим ауторима пуно значи да у свом граду могу да прате квалитетне програме, верујем да ће их то мотивисати да и сами, са пуно вере у поезију, почну да објављују своје прве радове. Ја им желим пуно среће и пуно стваралачке страсти.
Ваш однос према песничким наградама које сте добили?
Све су ми драге, али покушавам да на њих гледам као на нешто што неминовно долази ако је песник истински посвећен поезији. Један француски писац је рекао да су награде као цветови покрај пута. Треба их убрати, помирисати и наставити даље.

Промоција књиге „Вечито сада“ Томислава Маринковића биће одржана у Београду 22. октобра у Српском књижевном друштву. Љубитељи писане речи имаће прилику да 24. октобра у оквиру Сајма књига разговарају са песником и чују најбоље стихове.

Томислав Маринковић је рођен 1949. године у Липолисту код Шапца.
Написао је књиге песама: „Двојник“ (1983), „Извесно време“ (1985), „Стихови“ (1991), „Сумња у огледало“ (1996), „Школа трајања“ (2003), „Свет на кожи“ (2007), „Обичан живот“ (2011), „Путовања кроз близине“ (изабране песме, 2013), „Невидљива места“ (2015), „Издвојене тишине“ (изабране песме, 2016), „Вечито сада“ (2018).
За књигу Школа трајања добио је награду „Бранко Миљковић“ и Награду за најбољу књигу на Сајму књига у Шапцу. Награде „Васко Попа“ и „Мирослав Антић“ добио је за књигу Обичан живот. Добитник је награде „Заплањски Орфеј“, за песму „Бројеви“. За укупно песничко дело награђен је Дисовом наградом (2016).
Приредио је књигу „Писац у врту, најлепше приче и песме о биљкама и пријатељству“ (2016). У едицији „Види чуда“, часописа „Повеља“, објавио је књигу сећања на детињство „Путовање у ораховој љусци“ (2017). Песме су му превођене на енглески, руски, шпански, португалски, јапански, словеначки и македонски језик.