МАГИСТАР ВАЈАРСТВА ДАВИД ЈОВАНОВИЋ
КАМЕН МЕ ЈЕ ИСКЛЕСАО
Давид Јовановић је рођен 8. децембра 1989. године. Завршио је основну школу “Милева Косовац” (данас “Николај Велимировић”) и Школу за уметничке занате (данас Школа примењених уметности). Дипломирао је на Факултету примењених уметности (Примењено вајарство) и магистрирао на тему “Скулптура у урбаном простору”. На првој је години докториских студија на студијском програму Примењена уметност и дизајн.
Предавао је ликовну културу у ОШ “Јанко Веселиновић”, ОШ “Јеврем Обреновић” и у Стручној хемијкој и текстилној школи. Професор је на Високој школи за информационе технологије.
Излагао је на бројним групним изложбама у земљи и иностранству. Двоструки је добитник прве награде на Изложби портрета у Културном центру (2006. и 2008.) Учествовао је на 62. Октобарском салону у Шапцу (2018).
Предавао је ликовну културу у ОШ “Јанко Веселиновић”, ОШ “Јеврем Обреновић” и у Стручној хемијкој и текстилној школи. Професор је на Високој школи за информационе технологије.
Излагао је на бројним групним изложбама у земљи и иностранству. Двоструки је добитник прве награде на Изложби портрета у Културном центру (2006. и 2008.) Учествовао је на 62. Октобарском салону у Шапцу (2018).
У првом тексту о мр Давиду Јовановићу под називом „Камен мора да се воли“ писали смо о незапосленом младом магистру вајарства, који је имао јасну поруку: „Нема одустајања“. Данас је професор на Високој школи за информационе технологије у Београду, а у септембру је уписао докторске студије на Факултету примењених уметности. „Истрајност“ је име прве скулптуре коју је исклесао у камену. Истрајност је лајт мотив овог текста и, чини нам се, Давидовог живота.
Родом је из познате шабачке породице. Његов отац, Борис, цењени је психијатар, а мајка Емилија такође је здравствени радник. Посебним тоном говори о својој „бакути“ Марији, која је својевремено радила у болници. Да ли си размишљао о медицини, питали смо га.
- Занимљиво је да је бакута одличан цртач, а мој деда, очев отац, био је дрворезбар, радио је ентеријере у дрвету и био јако успешан у Паризу. Изгледа да смо мој брат Петар и ја “повукли” ту уметничку црту на њега. Петар је за уметничку фотографију добио седам републичких награда за мање од осам месеци, као и Априлску награду града Шапца. Прескочили смо једно колено, вероватно ће наша деца радити у здравственој струци (смех).
Ведар и радознао, уметник је осам година тренирао карате, борио се за клуб и освојио пет медаља. „То је“, каже, “било битно за клесање карактера“. „Повишеног адреналина“, у једном периоду тренирао је и фудбал и карате. У средњој школи се посветио фудбалу, пет година је био је голман, ишао је на часове енглеског и спремао се за факултет. Био је „у добром ритму“. Једанаест година је члан Мото клуба „Чивија“ као пасионарани бајкер. Ипак, он је пре свега, вајар који је посвећен својој уметности „до коске“.
- У четвртом разреду “Милевине” школе, гледао сам цртани филм у ком су главни ликови били направљени од пластелина. Купио сам пластелин и почео да правим минијатуре јунака висине седам до десет центиметара. Родитељи су ме подржавали од почетка. Набавили су ми глину, што је за мене била улазница за моделовање, па сам сваки летњи распут користио за рад. До осмог сам имао више од тридесет скулптура.
Када је завршио основну школу, послао је један од својих портрета у глини на конкурс Министарства просвете - за развој уметности, науке и културе. Иако ништа није очекивао, освојио је прво место у области моделовања.
- Филип, Соња и остали из Културног центра, који су ишли су са мном на доделу награде, предложили су ми да аплицирам за самосталну изложбу у Културном центру и ја сам их послушао. Најмоћнија је била биографија – завршио основну школу (смех).
Да би „остао у вези са глином“, уписао је смер Грнчар у Школи за уметничке занате и одлично се снашао, „пријало му је све што је радио“. У другој години је почео да се припрема за упис на Факултет примењених уметности, најпре код професора Нешковића, потом код проф. Саше Стаменковића, три пута недељно по четири сата.
Не само да је уписао факултет „из прве“, него је био и први на ранг листи. Све време је био на буџету (на одсеку Примењено вајарство), уз, како увек истиче, огромну подршку родитеља. За време студија пријавио се да, на размени студената, иде у Фиренцу, где је учествовао у озбиљном пројекту и групној изложби.
- На четвртој години студија, професор Горан Чпајак одабрао је нас десеторо за пројекат „Десет у мермеру“, који је организовала компанија „Нелт“. Одушевљење које сам осетио када сам видео како се скулптура великог формата понаша у простору, како дише, њену интеракцију са околином, определило ме је за овај уметнички израз. Камен је моја фасцинација. Он је највећи изазов за вајара зато што оплемењује хладну стену и даје јој мекоту. Волим хладне и оштре линије и форме које се сукобљавају са облим, аморфним облицима са којима чине целину.
Давид се одмара кад ради. Када је дипломирао, није отишао на распуст, него у Тршић да ради на пројекту, а одмах потом уписао мастер студије. Магистрирао је са десетком на тему „Скулптура у урбаном простору“. Урадио је две фигуре аморфног облика под називом „Мали додир“. Опет није отишао на летњи распуст него у Тршић, да ради скулптуру за Лозницу. Две године је био на бироу, али никада није мислио да се неће бавити оним што највише воли. Постоји код њега нека сасвим посебна и лична вера, не само у оно што ради, већ у нешто веће од њега. Не знамо да ли је тога свестан, нисмо га чак ни питали, али след догађаја сасвим јасно упућује на то.
Кад телефон зазвони
У поменутом тексту („Глас Подриња,“ 2014) поверио нам је да би највише волео да се нека од његових скулптура постави у родном Шапцу. У време када је радио код другара у златари, „јер од нечег мора да се живи“, зазвонио је телефон. Звао га је Филип Ковачевић из Културуног центра и рекао му да за 17. Мишарску ликовну колонију (2015) имају у плану скулптуре које ће бити постављене у јавном простору града и позвао га да дође.
- Био сам пресрећан, рекао је и тада и често током овог разговора. Има у овом момку нешто захвално исто колико и борбено. На темепратури од 40 степени радио је скулптуру која му је „све отворила“. Свестан је да треба радити и без новчане надокнаде оно што човеку доноси радост, јер то је можда некакав испит, искушење, шта ли... „Ако останете на Стази истрајности, следи награда“, каже древна кинеска Књига промене.
- Милош Благојевић, мој стари другар и колега, који је такође учествовао на Ликовној колонији, добио је позив да учествује на петој Прилепској колонији у камену. Није му се ишло, припремао се за самосталну изложбу и предложио сам му да препоручи мене.
Давид: Стани Милоше, скидај капу, јел можеш да ме препоручиш?
Милош: Могу
Давид: Зови одмах.
Милош је позвао организаторе, Давид је послао своју биографију и добио потврдан одговор за учешће. Био је одушевљен, „само камен и ја“, мислио је.
- На колонији сам се упознао са још једним Шапчанином, Михајлом Глигорићем Глишом, са којим сам постао феноменалан другар. Добили смо врхунске услове и машине и завршили у рекордном року. Професорка Мирјана Деветаковић са Архитектонског факултета, која је била одушевљена мојим радовима, позвала ме је да на Параметарском моделирању одржим одређен број предавања у вези са скулптуром и архитектуром. Пошто се бави стубастим формама, моје скулптуре су се уклопиле у њену идеологију и брзо је прихватила моје облике.
Оно што нису знали је да су све време камере бележиле шта и како раде. Када су завршили пројекат, директор фирме Krin KG рекао је Давиду да има отворен позив да да ради код њих кад год пожели, а он је размишљао колико би скулптура могао да уради, „само не би имао социјални живот“. Засмејао се кад је то изговорио.
- Сваки уметник је у сталној борби како да усклади социјални живот и свој рад. Зато је просвета помирљиво решење.
По завршеном послу, усред прославе на крову зграде, Давиду је поново зазвонио телефон. Јављено му је да је добио двадесет одсто часова ликовне културе у „Селовој“ (данас ОШ „Јеврем Обреновић“) школи.
- Са пројекта сам ушао у школу и био невероватно срећан. Предавао сам цртање, сликање и вајање као изборни предмет. После неког времена, позвао ме је Глиша да идемо у Билећу да клешемо камен.
Глиша: Соколе, пробао сам камен прошле године, сада бих да радим са тобом веће формате. Јеси ли за то?
Давид: Јесам.
Отишли су у Билећу.
- Одабрао сам камен који није имао име. „Нека буде бјелавац“, рекао је Глиша (пошто се камен вади на Бјелавама) и тако званично постао кум. Тако се зове и моја скулптура коју сам тамо урадио, „Бјелавац“, која је постављена испред Културног центра у Билећи.
Кад се вратио у Шабац, наставио је да ради у „Селовој“, истовремено држећи предавања на Архитектонском факултету. Постигао је изванредне резултате са студентима, увео је моделирање у сипорексу и направио „копчу“ са Факултетом примењених уметности. Заинтересовани студенти добили су прилику да радове у сипорексу реализују у камену и поставе их на ФПУ.
У једном периоду радио је у Стручној хемијској и текстилној школи као једини професор ликовне културе. Предавао је естетско обликовање, цртање и сликање. Није му жао што то није потрајало (био је на замени), зато што му је најважније константно усавршавање. Слао је биографију мејлом, јављао се на конкурсе и чекао. Био је без посла, али не без наде. Поново је зазвонио телефон. Звали су га из ИТ сектора “Комтрејда” и заказали му разговор за седам дана.
- Рекли су ми да сам у плану за мултимедијални део, али да морам да прођем низ тестова”. Мој улазак у ту причу трајао је скоро два месеца. Примљен сам као сарадник у настави у Високој школи за информационе технологије у мултимедијалној области, тако да сам морао да учим фото шоп, илустрацију и програмски језик да бих могао да предајем веб дизајн у првој години. Водио сам смер Информационе технологије и Електронско пословање, а сада предајем Визуелне основе као теорија форме и водим 250 студената.
У септембру је уписао докторске студије на Факултету примењених уметности. под менторством профеосра Чпајака, на студијском програму Примењена уметност и дизајн. Тема докторске дисертације је “Скулптура у архитектури”.
- То је логични след, истраживање рада који је већ обављен, скулптуре које су постављене у јавним просторима. То је једини пут ка успеху – стрпљен спашен.
- Ипак ће бити доктор као твој тата, нашалили смо се.
- У плану ми је да будем редовни професор уметности којој сам посветио живот, озбиљно нам је одговорио.
ОСЕЋАЈ У
ДВОРИШТУ АРХИВА
Давид је поставио седам скулптура великог формата у јавном простору у земљи и иностранству. У дворишту Међуопштинског историјског архива у Шапцу, постављена је његова скулптура “Осећај”, која је реализована у оквиру пројекта “Лето на Сави” Ликовне колоније Мишар 2015.
Родом је из познате шабачке породице. Његов отац, Борис, цењени је психијатар, а мајка Емилија такође је здравствени радник. Посебним тоном говори о својој „бакути“ Марији, која је својевремено радила у болници. Да ли си размишљао о медицини, питали смо га.
- Занимљиво је да је бакута одличан цртач, а мој деда, очев отац, био је дрворезбар, радио је ентеријере у дрвету и био јако успешан у Паризу. Изгледа да смо мој брат Петар и ја “повукли” ту уметничку црту на њега. Петар је за уметничку фотографију добио седам републичких награда за мање од осам месеци, као и Априлску награду града Шапца. Прескочили смо једно колено, вероватно ће наша деца радити у здравственој струци (смех).
Ведар и радознао, уметник је осам година тренирао карате, борио се за клуб и освојио пет медаља. „То је“, каже, “било битно за клесање карактера“. „Повишеног адреналина“, у једном периоду тренирао је и фудбал и карате. У средњој школи се посветио фудбалу, пет година је био је голман, ишао је на часове енглеског и спремао се за факултет. Био је „у добром ритму“. Једанаест година је члан Мото клуба „Чивија“ као пасионарани бајкер. Ипак, он је пре свега, вајар који је посвећен својој уметности „до коске“.
- У четвртом разреду “Милевине” школе, гледао сам цртани филм у ком су главни ликови били направљени од пластелина. Купио сам пластелин и почео да правим минијатуре јунака висине седам до десет центиметара. Родитељи су ме подржавали од почетка. Набавили су ми глину, што је за мене била улазница за моделовање, па сам сваки летњи распут користио за рад. До осмог сам имао више од тридесет скулптура.
Када је завршио основну школу, послао је један од својих портрета у глини на конкурс Министарства просвете - за развој уметности, науке и културе. Иако ништа није очекивао, освојио је прво место у области моделовања.
- Филип, Соња и остали из Културног центра, који су ишли су са мном на доделу награде, предложили су ми да аплицирам за самосталну изложбу у Културном центру и ја сам их послушао. Најмоћнија је била биографија – завршио основну школу (смех).
Да би „остао у вези са глином“, уписао је смер Грнчар у Школи за уметничке занате и одлично се снашао, „пријало му је све што је радио“. У другој години је почео да се припрема за упис на Факултет примењених уметности, најпре код професора Нешковића, потом код проф. Саше Стаменковића, три пута недељно по четири сата.
Не само да је уписао факултет „из прве“, него је био и први на ранг листи. Све време је био на буџету (на одсеку Примењено вајарство), уз, како увек истиче, огромну подршку родитеља. За време студија пријавио се да, на размени студената, иде у Фиренцу, где је учествовао у озбиљном пројекту и групној изложби.
- На четвртој години студија, професор Горан Чпајак одабрао је нас десеторо за пројекат „Десет у мермеру“, који је организовала компанија „Нелт“. Одушевљење које сам осетио када сам видео како се скулптура великог формата понаша у простору, како дише, њену интеракцију са околином, определило ме је за овај уметнички израз. Камен је моја фасцинација. Он је највећи изазов за вајара зато што оплемењује хладну стену и даје јој мекоту. Волим хладне и оштре линије и форме које се сукобљавају са облим, аморфним облицима са којима чине целину.
Давид се одмара кад ради. Када је дипломирао, није отишао на распуст, него у Тршић да ради на пројекту, а одмах потом уписао мастер студије. Магистрирао је са десетком на тему „Скулптура у урбаном простору“. Урадио је две фигуре аморфног облика под називом „Мали додир“. Опет није отишао на летњи распуст него у Тршић, да ради скулптуру за Лозницу. Две године је био на бироу, али никада није мислио да се неће бавити оним што највише воли. Постоји код њега нека сасвим посебна и лична вера, не само у оно што ради, већ у нешто веће од њега. Не знамо да ли је тога свестан, нисмо га чак ни питали, али след догађаја сасвим јасно упућује на то.
Кад телефон зазвони
У поменутом тексту („Глас Подриња,“ 2014) поверио нам је да би највише волео да се нека од његових скулптура постави у родном Шапцу. У време када је радио код другара у златари, „јер од нечег мора да се живи“, зазвонио је телефон. Звао га је Филип Ковачевић из Културуног центра и рекао му да за 17. Мишарску ликовну колонију (2015) имају у плану скулптуре које ће бити постављене у јавном простору града и позвао га да дође.
- Био сам пресрећан, рекао је и тада и често током овог разговора. Има у овом момку нешто захвално исто колико и борбено. На темепратури од 40 степени радио је скулптуру која му је „све отворила“. Свестан је да треба радити и без новчане надокнаде оно што човеку доноси радост, јер то је можда некакав испит, искушење, шта ли... „Ако останете на Стази истрајности, следи награда“, каже древна кинеска Књига промене.
- Милош Благојевић, мој стари другар и колега, који је такође учествовао на Ликовној колонији, добио је позив да учествује на петој Прилепској колонији у камену. Није му се ишло, припремао се за самосталну изложбу и предложио сам му да препоручи мене.
Давид: Стани Милоше, скидај капу, јел можеш да ме препоручиш?
Милош: Могу
Давид: Зови одмах.
Милош је позвао организаторе, Давид је послао своју биографију и добио потврдан одговор за учешће. Био је одушевљен, „само камен и ја“, мислио је.
- На колонији сам се упознао са још једним Шапчанином, Михајлом Глигорићем Глишом, са којим сам постао феноменалан другар. Добили смо врхунске услове и машине и завршили у рекордном року. Професорка Мирјана Деветаковић са Архитектонског факултета, која је била одушевљена мојим радовима, позвала ме је да на Параметарском моделирању одржим одређен број предавања у вези са скулптуром и архитектуром. Пошто се бави стубастим формама, моје скулптуре су се уклопиле у њену идеологију и брзо је прихватила моје облике.
Оно што нису знали је да су све време камере бележиле шта и како раде. Када су завршили пројекат, директор фирме Krin KG рекао је Давиду да има отворен позив да да ради код њих кад год пожели, а он је размишљао колико би скулптура могао да уради, „само не би имао социјални живот“. Засмејао се кад је то изговорио.
- Сваки уметник је у сталној борби како да усклади социјални живот и свој рад. Зато је просвета помирљиво решење.
По завршеном послу, усред прославе на крову зграде, Давиду је поново зазвонио телефон. Јављено му је да је добио двадесет одсто часова ликовне културе у „Селовој“ (данас ОШ „Јеврем Обреновић“) школи.
- Са пројекта сам ушао у школу и био невероватно срећан. Предавао сам цртање, сликање и вајање као изборни предмет. После неког времена, позвао ме је Глиша да идемо у Билећу да клешемо камен.
Глиша: Соколе, пробао сам камен прошле године, сада бих да радим са тобом веће формате. Јеси ли за то?
Давид: Јесам.
Отишли су у Билећу.
- Одабрао сам камен који није имао име. „Нека буде бјелавац“, рекао је Глиша (пошто се камен вади на Бјелавама) и тако званично постао кум. Тако се зове и моја скулптура коју сам тамо урадио, „Бјелавац“, која је постављена испред Културног центра у Билећи.
Кад се вратио у Шабац, наставио је да ради у „Селовој“, истовремено држећи предавања на Архитектонском факултету. Постигао је изванредне резултате са студентима, увео је моделирање у сипорексу и направио „копчу“ са Факултетом примењених уметности. Заинтересовани студенти добили су прилику да радове у сипорексу реализују у камену и поставе их на ФПУ.
У једном периоду радио је у Стручној хемијској и текстилној школи као једини професор ликовне културе. Предавао је естетско обликовање, цртање и сликање. Није му жао што то није потрајало (био је на замени), зато што му је најважније константно усавршавање. Слао је биографију мејлом, јављао се на конкурсе и чекао. Био је без посла, али не без наде. Поново је зазвонио телефон. Звали су га из ИТ сектора “Комтрејда” и заказали му разговор за седам дана.
- Рекли су ми да сам у плану за мултимедијални део, али да морам да прођем низ тестова”. Мој улазак у ту причу трајао је скоро два месеца. Примљен сам као сарадник у настави у Високој школи за информационе технологије у мултимедијалној области, тако да сам морао да учим фото шоп, илустрацију и програмски језик да бих могао да предајем веб дизајн у првој години. Водио сам смер Информационе технологије и Електронско пословање, а сада предајем Визуелне основе као теорија форме и водим 250 студената.
У септембру је уписао докторске студије на Факултету примењених уметности. под менторством профеосра Чпајака, на студијском програму Примењена уметност и дизајн. Тема докторске дисертације је “Скулптура у архитектури”.
- То је логични след, истраживање рада који је већ обављен, скулптуре које су постављене у јавним просторима. То је једини пут ка успеху – стрпљен спашен.
- Ипак ће бити доктор као твој тата, нашалили смо се.
- У плану ми је да будем редовни професор уметности којој сам посветио живот, озбиљно нам је одговорио.
ДВОРИШТУ АРХИВА
Давид је поставио седам скулптура великог формата у јавном простору у земљи и иностранству. У дворишту Међуопштинског историјског архива у Шапцу, постављена је његова скулптура “Осећај”, која је реализована у оквиру пројекта “Лето на Сави” Ликовне колоније Мишар 2015.
Мирјана Филиповић
Најновији број
25. април 2024.
