КРИВИНА У ОГЛЕДАЛУ
И прође вепар
Ни вепровима више није лако. Када човек боље размисли, никада им није ни било лако. Увек нека јурњава, бежанија. Никако да мало одморе, одахну.
А, и народ, напрасно заволео дивљач. Сви су се примили на гулаш од дивљачи, шпиковане шницле од исте сорте, неки зли језици кажу да су у Војводини почели и кулен да праве од дивљих животиња. Један вепар се није дао. Успешно је побегао, али га је то коштало пливања по не баш пријатној температури, али није имао куд. Чуо је да је Шабац попут оног галског села који једино одолева Римској империји. Нису га онеспокојиле ни разне урбане легенде о извесном дебелом новинару који тамани дивљач попут чувеног Обеликса из тог села. Рачунао је да је период слава и да су сви довољно намирени. Треба му мало предаха од сталне јурњаве.
И одлучи вепар да преплива Саву. Увек га је мамила. Оно, није било време ни за шетњу, а камоли са пливање. Има он резерве енергије које су га сачувале од хладноће. Препливао је инкогнито, по мраку. Не треба њему никаква евиденција, да се пише када је напустио територију Руме и прешао на нашу шабачку, попут оног Северног Македонца који је ипак кроз Србију стигао до мирне оазе горе на северу.
Било му је мало чудно што је и са ове стране све равно, али без шуме. Ту га је већ ухватио лагани зорт. Куд да бежи, ако га појуре? Плашио се да не залута. У том свом страху, није ни приметио да се све више удаљава од обале, и убрзо реке више није било у погледу када би се окренуо. Одлучио је да иде право. Некако му је пријао овај наш, слободарски ваздух.
Убрзо је налетео на прве људе. Радознао он, радознали људи. У том међусобном гледању, убрза мало овај вепар. Снаге је имао за још најмање три препливавања. Што је био бржи, све је више људи видео. Мало му је сметао и асфалт по коме је трчао. Тврдо је то за њега, није навикао, али бивао је све бржи и бржи. Што је био бржи, тако је растао и страх. Средина у којој се нашао, била је потпуно нова, веровао је и опасна.
Људи су људи и људима, а камоли вепровима, мислио је у себи и пројурио централним градским улицама. Оно што није укапирао то је да су се и људи уплашили њега. Није уобичајно да на улици сретнемо вепра. Пре можемо да се надамо председниковом писму у поштанском сандучету, него вепру на улици, зар не? Али, вепар то није ни могао да зна. Убрзо се изгубио и отишао у непознатом правцу.
Ту му се губи сваки траг, а оставио га је у нашем граду. Вест о томе је преплавила друштвене мреже, а појавила се и у сарајевском Ослобођењу. Шта се после десило са њим нико не зна. Прича се и ово и оно, и да је успео да преплива Саву поново и да се вратио у свој Срем, али и да је завршио као трофеј неког ловца. Биће да је ово друго, ипак, ловачка прича, иако су се многи хвалили да су баш дан, два после његовог проласка кроз центар града уживали у извесним ловачким ђаконијама.
Хоћу да верујем да негде ужива у жировима и да му се притисак после шабачке авантуре вратио у нормалу. Неку другу животињу, извесног магарца Симу сам одавно прежалио, тако да не бих баш да мислим о томе да је и овај, на тренутак, наш вепар завршио у шницлама и кобасици.
А, и народ, напрасно заволео дивљач. Сви су се примили на гулаш од дивљачи, шпиковане шницле од исте сорте, неки зли језици кажу да су у Војводини почели и кулен да праве од дивљих животиња. Један вепар се није дао. Успешно је побегао, али га је то коштало пливања по не баш пријатној температури, али није имао куд. Чуо је да је Шабац попут оног галског села који једино одолева Римској империји. Нису га онеспокојиле ни разне урбане легенде о извесном дебелом новинару који тамани дивљач попут чувеног Обеликса из тог села. Рачунао је да је период слава и да су сви довољно намирени. Треба му мало предаха од сталне јурњаве.
И одлучи вепар да преплива Саву. Увек га је мамила. Оно, није било време ни за шетњу, а камоли са пливање. Има он резерве енергије које су га сачувале од хладноће. Препливао је инкогнито, по мраку. Не треба њему никаква евиденција, да се пише када је напустио територију Руме и прешао на нашу шабачку, попут оног Северног Македонца који је ипак кроз Србију стигао до мирне оазе горе на северу.
Било му је мало чудно што је и са ове стране све равно, али без шуме. Ту га је већ ухватио лагани зорт. Куд да бежи, ако га појуре? Плашио се да не залута. У том свом страху, није ни приметио да се све више удаљава од обале, и убрзо реке више није било у погледу када би се окренуо. Одлучио је да иде право. Некако му је пријао овај наш, слободарски ваздух.
Убрзо је налетео на прве људе. Радознао он, радознали људи. У том међусобном гледању, убрза мало овај вепар. Снаге је имао за још најмање три препливавања. Што је био бржи, све је више људи видео. Мало му је сметао и асфалт по коме је трчао. Тврдо је то за њега, није навикао, али бивао је све бржи и бржи. Што је био бржи, тако је растао и страх. Средина у којој се нашао, била је потпуно нова, веровао је и опасна.
Људи су људи и људима, а камоли вепровима, мислио је у себи и пројурио централним градским улицама. Оно што није укапирао то је да су се и људи уплашили њега. Није уобичајно да на улици сретнемо вепра. Пре можемо да се надамо председниковом писму у поштанском сандучету, него вепру на улици, зар не? Али, вепар то није ни могао да зна. Убрзо се изгубио и отишао у непознатом правцу.
Ту му се губи сваки траг, а оставио га је у нашем граду. Вест о томе је преплавила друштвене мреже, а појавила се и у сарајевском Ослобођењу. Шта се после десило са њим нико не зна. Прича се и ово и оно, и да је успео да преплива Саву поново и да се вратио у свој Срем, али и да је завршио као трофеј неког ловца. Биће да је ово друго, ипак, ловачка прича, иако су се многи хвалили да су баш дан, два после његовог проласка кроз центар града уживали у извесним ловачким ђаконијама.
Хоћу да верујем да негде ужива у жировима и да му се притисак после шабачке авантуре вратио у нормалу. Неку другу животињу, извесног магарца Симу сам одавно прежалио, тако да не бих баш да мислим о томе да је и овај, на тренутак, наш вепар завршио у шницлама и кобасици.
Ненад Кулачин
Најновији број
25. април 2024.
