ЦИЉ ЈЕ ПУТ КА САРАДЊИ

Наставак пројекта, узвратна посета - звуче истовремено званично, пословно, али нису нетачни у разговору који следи. Дилон Малоку, 22-годишњи студент стоматологије из Урошевца боравио је недавно у Шапцу. Узвратио је посету нашем суграђанину Филипу Лукићу, постипломцу Факултета политичких наука, а све у оквиру пројекта медијске куће Дојче веле где се успоставља сарадња између младих са кризних подручја са идејом промоције сарадње као вида превазилажења неспоразума. Филип је у септембру боравио у Урошевцу, а сада је Дрилон био гост нашег града. Срећом, посета није остала само на званичном тону, нити је само обухватила обавезе анкета, већ је кроз свакодневицу и разговоре са Шапчанима гост стекао утисак о животу у нашем граду. За неколико дана је прошао пут од несигурности пред полазак до жала што није имао бар још дан, два.
- Време пролетело и жао ми је што нисам имао још који дан, а знам да би тај дан требао и да је заиста продужен боравак. Уживао сам, упознавање новог града, нове средине је специфично задовољство. Видео сам много тога, научио нешто ново и једино бих волео да сам могао више да причам са старијим људима, нажалост језичка баријера је присутна, но то не мења општи утисак. Учествујем у пројекту, имали смо обавезе, али захваљујући атмосфери истовремено се осећам као на одмору – истиче Малоку на почетку разговора.
Пре свих локација које је обишао са колегом, пре питања и одговора у анкетама за DW, издваја се доживљај, утисак о средини, нешто неопипљиво, али снажно урезано у појединцу.
-Људи су тихи, отворени и дружељубиви. Признајем да сам се плашио пре доласка. Наравно, није то био велики страх, да је постојао сигурно се не бих ни одлучио на пут, али је присутна доза неизвесности, стрепње која тиња, али сам се брзо опустио. Увек бих на питање одакле сам, одговарао да сам из Урошевца. Саговорник се изненади, али нема било какву негативну конотацију реакција, већ само изненађење. Нажалост посете на релацији Србија – Косово нису уобичајене. Распитали би се зашто сам дошао и пожелели пријатан боравак. Пре овог пројекта нисам размишљао о доласку у Србију, међутим после боравка, заиста желим да поново дођем једном приликом, а уверен сам да ће већ наредни пут и тај почетни страх нестати.
Мало шта спаја Србе и Албанце, становнике Србије и Косова, мало шта осим размишљања, сматра Дрилон. Ипак, замка је у колективитету, a самосвестан појединац је прилика за превазилажење конфликта.
-Мислим да оба народа слично размишљају о оном другом. Обично посматрамо једни друге као националисте, непријатељски расположене, међутим свака генерализација је погрешна, још једном сам се уверио у то. Нисам мислио да ћу бити физички угрожен, већ да би неко могао пожелети политичку расправу на добро познате теме, међутим није се то догодило. Баш због тога најјачи утисак је та свакодневица људи, атмосфера, више него нешто конкретно. Нажалост, у људском гену је да ствара колективитете “ми” против “њих”, а за то су погодне било које карактеристике, нација, религија, када су оне сличне, исплива нешто треће.
Политику нико не воли, али она усмерава друштвене токове, уплиће се у животе. Док трају преговори, свака рунда је водећа у хијерархији информисања, како у Србији, тако и на територији Косова. Гледаоци виде важно питање, а неко и прилику за “поене”.
-Студирам стоматологију и нисам детаљно упућен у преговоре, познајем донекле и пратим на нивоу информација. Делује ми да су људи на Косову заинтересованији за ток и исход јер осим политичких конотација, постоје питања хидроелектране и неких сегмената који се могу означити као економски важни за свакодневицу. Као и код вас, преговори су прва вест и у информативним емисијама на Косову, но не имплицира то важност, колико су прилика нашим, косовским политичарима да освоје гласове на изборима. Све се сведе, на крају, на обећања која су потпора изборном програму. Тачи је већ заузео “простор” обећањем о припајању Прешева Косову, без размене територија и на томе очекује подршку на наредним изборима.
На Балкану ратови трају много дуже од оружаног сукоба. Када утихне оружје, сучељавају се приче и гледишта. Свака страна има своју верзију. Међутим, баш у тим причама се види међугенерацијски јаз, а на крају сваког дијалога обасутог “националним поносом”, наметне се животно питање.
-Рат је био недавно, још се осећа у свакодневици на Косову и већински став људи је да је Србија одговорна за рат и да нормализацији мора претходити извињење за догађаје с краја 90-их. Тако се може окарактерисати неки општи став, међутим млади на Косову, као и свугде, значајно су либералнији и више усмерени на своју будућност, проблеме са којима се суочавају, а ту онда испливају економски проблеми, незапосленост, низак животни стандард и слично. Посебно то осећам у комуникацији са колегама. Ретко разговарамо о преговорима, политици јер се неки проблеми логично намећу као већи.
На крају свега остане нада да се нешто може променити, једном, некада, можда не само од себе, али под императивом тежње ка бољитку.
-Увек су ми у мислима Француска и Немачка, две државе које су, често кроз историју, водиле сурове ратове, али су у једном тренутку нашле неки заједнички језик сарадње у обостраном интересу. Сарадња је много хуманија, боља и делотворнија од рата, те су данас пријатељске земље. Слично је са Британијом и Француском. Људи у Србији и на Косову су свесни великих разлика у гледиштима по већини параметара, али када се мало скрајне политика, апсолутно постоји могућност сарадње и разумевања. Разликују се гледишта и по питању статуса, али и много тога другог, но верујем да нада лежи у појединцима који просуђују рационално. Не може можда бити љубави, пријатељства, али заједнички циљ може да споји људе, а онда је и сарадња зарад постигнућа потребна, постаје реалност – закључује саговорник из Урошевца.