УСПЕШНИ ШАПЧАНИ: ДРАМСКА УМЕТНИЦА НИНА ЈАНКОВИЋ ДИЧИЋ
ЛАФИЦА НЕЖНОГ СРЦА
Од кад смо добили појачање, сина Вукашина, потпуно сам испуњена. Жена добије посебну дубину кад се оствари као мајка. То осећање не може да се опише, може само да се доживи. Сада много више ценим своје време, имам приоритете
Уколико је веровати реченици Достојевског да ће лепота спасти свет, онда је Шабац један од градова који има осигурано место на „мапи спасења“. Иако делује крхко, према очевим речима,“велики је лаф и борац против неправде, чак је и дечаке бранила.“
Нина Јанковић рођена је 20. априла 1988. године у Шапцу, у једној од најлепших улица. Сремска је била цео њен свет. Другарице са којима се играла као мала, најбоље су јој и данас.
- Биле смо јако креативне. Наравно да смо се играле са барбикама, али смо играле и бејзбол у парку са другарима из околних улица. Ивана је живела у кући иза моје, па смо прескакале ограду да бисмо дошле једна до друге. То је понекад сметало комшијама, али шта да радимо, увек неком нешто смета... Било нам је занимљиво па смо се трудиле да нас не виде, кроз осмех прича Нина, која је данас лепша него икад.
Породица је наша највећа подршка за живот, а у кући Јанковића, подршке је било у изобиљу. Поред бројних пријатеља и рођака, језгро су чинили њих четворо - Отац Радушко, мајка Славица, брат Филип и Нина. Због утиска да ћерке углавном личе на очеве и чињенице да је Радушко годинама водио драмску секцију у Дому омладине, стекли смо импресију да је отац био централна фигура у њеном одрастању.
- Обоје, и отац и мајка, мада сам много сличнија оцу. У драмској секцији коју је водио, углавном сам добијала споредне, зато што му је било глупо да ћерки даје захтевније улоге (смех).
Ишла је у „Натину“ а потом у „Уметничку“ школу за коју каже да је најбоља, бар за њу, зато што је уметничка душа. За наставнике има само речи хвале, а друштво јој је, иако је било њих осамнаест девојака и један момак, било дивно. После завршене треће године, покушала је да упише Академију драмских уметности и ушла у ужи круг, а у четвртој је водила драмску секцију школе. Са носталгијом се сећа представе „Омер и Мерима“, коју су припремили уз помоћ шабачког глумца Ивана Томашевића. По завршетку средње, уписала је глуму на Академији драмских уметности у јакој класи професора Драгана Петровића Пела.
- Нас дванаесторо са класе дружимо се и данас, радимо заједничке пројекте, вучемо једни друге. Професор нам је саветовао да се држимо једни других, да у овом послу нећемо успети као појединци, а ми смо то заувек запамтили.
У свету јаке конкуренције и, обично, великих сујета, права је реткост да глумци из исте класе тако функционишу. А да је рецепт професора Пелета био прави, сведочи чињеница да је ова класа најпопуларнија и најуспешнија на српској глумачкој сцени. Довољно је да поменемо име Милоша Биковића. „Набрајање имена оптеретиће текст“. Памтимо.
Филм „Монтевидео, Бог те видео“ догодио јој се на трећој години глуме.
- Пошто су најпре тражили мушке улоге, Милош Биковић је отишао на кастинг и ушао у први круг. После пар месеци, тражили су глумице за женске улоге. Нисам веровала да ћу добити улогу Валерије, али нада последња умире. Слушала сам и испоштовала све Бјелогрлићеве инструкције, добила сам улогу и јако сам срећна због тога. Валерија ми је отворила врата, иако можда није била за моје године. Јунакиња је имала око тридесетак, а ја тада двадесет и две године.
Иако се глумци „куну“ у позориште, Нина признаје да више воли филм, мада каже да без позоришта не би могла.
- Волим изненађења. Наравно да ниједна представа није увек иста, зависи од многих фактора, али на филму је сваки пут другачије, никад не знаш какав ће на крају да испадне. То не значи да позориште не волим, напротив, обожавам га. Кад сам у могућности, волим да погледам снимак представе у којој сам играла.
На стереотипно новинарско питање да ли јој је било тешко да снима обнажене сцене одговара да јој то није представљало проблем кад је улога то од ње тражила – Уколико има смисла, онда је легитимно. Најдража јој је улога Валерије из „Монтевидеа“, Инге из серије „Вере и завере“, која јој је „можда и најтежа улога“, Александре из Јагодића. Воли и улогу у филму „Машиновође“, која је мала, „али је филм јако леп“.
- Јелена из серије „Убице мога оца“ је моја последња улога и драго ми је што се разликује од свега што сам урадила до сада. Што се позоришта тиче, најдража ми је улога у представи „Хипноза једне љубави“, коју је режирао Душко Ковачевић, кога изузетно поштујем и волим.
За разлику од колеге са класе, који је направио интернационалну каријеру, Нина није размишљала да се професионално оствари „негде другде“.
- Биковићу свака част, али ја то не бих могла, поготово сада кад имам породицу.
Нинин живот се променио пре четири године, када се удала за Матеју Дичића, а у потпуности испунио рођењем сина Вукашина, који је њен „најлепши поклон за овогодишњи, тридесети рођендан“.
- Сад смо комплетни. Од кад смо добили појачање, сина Вукашина, потпуно сам испуњена. Жена добије посебну дубину кад се оствари као мајка. То осећање не може да се опише, може само да се доживи. Сада много више ценим своје време, имам приоритете.
Нинин животни мото је „ко зна зашто је то добро“, јер „увек може и боље и горе.“
Нина Јанковић Дичић рођена је 20.04.1988. године у Шапцу. Завршила је Школу за уметничке занате, смер: Стилски кројач, модни креатор /2007/ На Факултету драмских уметности, смер: глума, дипломирала је 2011. године.
Играла је у филмовима „Монтевидео, Бог те видео“, „Бићемо прваци света“, „November man“, „Honey night“, „Апсурдни експеримент“ и „Машиновође“. Серије: „Певај, брате“, „Цват липе на Балкану“, „Монтевидео, Бог те видео“, „Будва на пјену од мора“ и „Јагодићи“. Представе: „Мизантроп“ (Народно позориште у Београду), „Ана Карењина“ (Мадленијанум), „Лептири су слободни (Звездара театар), „Велики талас“ и „Упознај мога тату“.
Добитница је Награде за најбољу младу глумицу на Фестивалу комедије у Јагодини (2014), са Горданом Кичићем добила је Награду за најбољи глумачки пар на фестивалу серија Федис (2014) и МТВ награде за најбољу младу глумицу (2011).
МЕЛЕМ ЗА ДУШУ
„Има она некакав инат у себи. У драмској секцији коју сам водио, није имала привилегије за које је веровала да би требало да их има. Јесте она моја, али нисам је фаворизовао, што она тада није могла да схвати. Уписала је Академију из бунта, да би мени доказала колико вреди, а ништа лепше се није могло догодити. Она заиста поседује велики глумачки дар. Јако је ценим као борца, а посебно ме одушевило каква је мајка, како брине о сину и колико га воли. То је мелем за дечју душу.“
(Радушко Јанковић, Нинин отац)
Нина Јанковић рођена је 20. априла 1988. године у Шапцу, у једној од најлепших улица. Сремска је била цео њен свет. Другарице са којима се играла као мала, најбоље су јој и данас.
- Биле смо јако креативне. Наравно да смо се играле са барбикама, али смо играле и бејзбол у парку са другарима из околних улица. Ивана је живела у кући иза моје, па смо прескакале ограду да бисмо дошле једна до друге. То је понекад сметало комшијама, али шта да радимо, увек неком нешто смета... Било нам је занимљиво па смо се трудиле да нас не виде, кроз осмех прича Нина, која је данас лепша него икад.
Породица је наша највећа подршка за живот, а у кући Јанковића, подршке је било у изобиљу. Поред бројних пријатеља и рођака, језгро су чинили њих четворо - Отац Радушко, мајка Славица, брат Филип и Нина. Због утиска да ћерке углавном личе на очеве и чињенице да је Радушко годинама водио драмску секцију у Дому омладине, стекли смо импресију да је отац био централна фигура у њеном одрастању.
- Обоје, и отац и мајка, мада сам много сличнија оцу. У драмској секцији коју је водио, углавном сам добијала споредне, зато што му је било глупо да ћерки даје захтевније улоге (смех).
Ишла је у „Натину“ а потом у „Уметничку“ школу за коју каже да је најбоља, бар за њу, зато што је уметничка душа. За наставнике има само речи хвале, а друштво јој је, иако је било њих осамнаест девојака и један момак, било дивно. После завршене треће године, покушала је да упише Академију драмских уметности и ушла у ужи круг, а у четвртој је водила драмску секцију школе. Са носталгијом се сећа представе „Омер и Мерима“, коју су припремили уз помоћ шабачког глумца Ивана Томашевића. По завршетку средње, уписала је глуму на Академији драмских уметности у јакој класи професора Драгана Петровића Пела.
- Нас дванаесторо са класе дружимо се и данас, радимо заједничке пројекте, вучемо једни друге. Професор нам је саветовао да се држимо једни других, да у овом послу нећемо успети као појединци, а ми смо то заувек запамтили.
У свету јаке конкуренције и, обично, великих сујета, права је реткост да глумци из исте класе тако функционишу. А да је рецепт професора Пелета био прави, сведочи чињеница да је ова класа најпопуларнија и најуспешнија на српској глумачкој сцени. Довољно је да поменемо име Милоша Биковића. „Набрајање имена оптеретиће текст“. Памтимо.
Филм „Монтевидео, Бог те видео“ догодио јој се на трећој години глуме.
- Пошто су најпре тражили мушке улоге, Милош Биковић је отишао на кастинг и ушао у први круг. После пар месеци, тражили су глумице за женске улоге. Нисам веровала да ћу добити улогу Валерије, али нада последња умире. Слушала сам и испоштовала све Бјелогрлићеве инструкције, добила сам улогу и јако сам срећна због тога. Валерија ми је отворила врата, иако можда није била за моје године. Јунакиња је имала око тридесетак, а ја тада двадесет и две године.
Иако се глумци „куну“ у позориште, Нина признаје да више воли филм, мада каже да без позоришта не би могла.
- Волим изненађења. Наравно да ниједна представа није увек иста, зависи од многих фактора, али на филму је сваки пут другачије, никад не знаш какав ће на крају да испадне. То не значи да позориште не волим, напротив, обожавам га. Кад сам у могућности, волим да погледам снимак представе у којој сам играла.
На стереотипно новинарско питање да ли јој је било тешко да снима обнажене сцене одговара да јој то није представљало проблем кад је улога то од ње тражила – Уколико има смисла, онда је легитимно. Најдража јој је улога Валерије из „Монтевидеа“, Инге из серије „Вере и завере“, која јој је „можда и најтежа улога“, Александре из Јагодића. Воли и улогу у филму „Машиновође“, која је мала, „али је филм јако леп“.
- Јелена из серије „Убице мога оца“ је моја последња улога и драго ми је што се разликује од свега што сам урадила до сада. Што се позоришта тиче, најдража ми је улога у представи „Хипноза једне љубави“, коју је режирао Душко Ковачевић, кога изузетно поштујем и волим.
За разлику од колеге са класе, који је направио интернационалну каријеру, Нина није размишљала да се професионално оствари „негде другде“.
- Биковићу свака част, али ја то не бих могла, поготово сада кад имам породицу.
Нинин живот се променио пре четири године, када се удала за Матеју Дичића, а у потпуности испунио рођењем сина Вукашина, који је њен „најлепши поклон за овогодишњи, тридесети рођендан“.
- Сад смо комплетни. Од кад смо добили појачање, сина Вукашина, потпуно сам испуњена. Жена добије посебну дубину кад се оствари као мајка. То осећање не може да се опише, може само да се доживи. Сада много више ценим своје време, имам приоритете.
Нинин животни мото је „ко зна зашто је то добро“, јер „увек може и боље и горе.“
Играла је у филмовима „Монтевидео, Бог те видео“, „Бићемо прваци света“, „November man“, „Honey night“, „Апсурдни експеримент“ и „Машиновође“. Серије: „Певај, брате“, „Цват липе на Балкану“, „Монтевидео, Бог те видео“, „Будва на пјену од мора“ и „Јагодићи“. Представе: „Мизантроп“ (Народно позориште у Београду), „Ана Карењина“ (Мадленијанум), „Лептири су слободни (Звездара театар), „Велики талас“ и „Упознај мога тату“.
Добитница је Награде за најбољу младу глумицу на Фестивалу комедије у Јагодини (2014), са Горданом Кичићем добила је Награду за најбољи глумачки пар на фестивалу серија Федис (2014) и МТВ награде за најбољу младу глумицу (2011).
„Има она некакав инат у себи. У драмској секцији коју сам водио, није имала привилегије за које је веровала да би требало да их има. Јесте она моја, али нисам је фаворизовао, што она тада није могла да схвати. Уписала је Академију из бунта, да би мени доказала колико вреди, а ништа лепше се није могло догодити. Она заиста поседује велики глумачки дар. Јако је ценим као борца, а посебно ме одушевило каква је мајка, како брине о сину и колико га воли. То је мелем за дечју душу.“
(Радушко Јанковић, Нинин отац)
М.Филиповић
Најновији број
25. април 2024.
