ПРИЧА О МОДЕЛИНГУ: НЕВЕНА МАРЈАНОВИЋ
СВЕ ЈЕ У ЖИВОТУ ИЗБОР
Почетни послови се не плаћају, а касније, за рекламу у Србији може да се заради између 150 и 300 евра за пар дана снимања. У свету је, као и у свему, много другачије у моделингу него код нас. За неколико сати „сликања“ у Милану добила сам 800 евра. Не ради се само о новцу, страшно ми недостају путовања
Екипу „Гласа Подриња“ недавно је подмладила и освежила Невена Марјановић, апсолвенткиња српске књижевности, мајка осмомесечног Косте и, оно што је за нашу причу најважније, „Фоксов“ модел.
Увек је имала манекенску линију, за шта је, каже, најзаслужнија генетика. О моделингу ништа није знала, посебно о агенцијама, покушајима подвођења и преварама. „Изгуглала“ је „Фокс“ и отишла на кастинг.
- Имала сам срећу, али треба бити опрезан. Примили су ме, а прво што сам урадила био је Цецин спот (смех). Иначе, почетни послови се не плаћају, добијамо професионалне фотографије као компензацију, што нам је јако важно. Book нам је као лична карта, без тога не можемо ништа да урадимо зато што агенција прослеђује наше фотографије клијентима и тако добијамо послове. Прве године радила је искључиво у Србији и одбијала понуде за послове „преко“ да не би пропуштала предавања на факултету. Радила је ревије, насловнице за Блиц Жену, послове који се мало, или нимало, плаћају. Друга је прича у вези са рекламама. У зависности од тога шта је у питању, за један, или два дана снимања може да се заради између 150 и 300 евра, што је код нас цела нечија плата, а у свету манекенства јако мало. Невена је намеравала најпре да дипломира, а после да путује, међутим, понуду да ради у Кини није могла да одбије.
- Мислила сам: „Па добро, то је само три месеца, после ћу се снаћи, али узело је маха“ (смех). Кина је дивна. Не верујем да је Кинезима толико лепо као странцима, много раде и тешко живе, али то су моје најлепше успомене. Иако је све другачије него код нас, тамо бих могла да живим.
После три месеца, истекао јој је уговор и, уместо да оде на Тајланд, вратила се у Србију. Родитељи су били забринути због факултета. Овде је остала читавих десет дана пре него што је опет отишла. Овај пут у Индију, одатле у Милано, па у Париз, па опет Милано...
- За пет година, колико се бавим моделингом, издвојила сам око годину и по дана за путовања зато што сам имала стални притисак због факултета. Морала сам да пресечем, или сам бар тада тако мислила. Четврта година ми је тешко пала зато што сам пропустила предавања и морала да их надокнадим, а испала сам из колосека. Једва сам натерала себе да одслушам то што ми је остало и завршим праксу, али се променио мој доживљај приоритета.
- Да ли би сада другачије?
- Тешко је ускладити и једно и друго. Сада бих пресекла у другачијем смислу, и то на самом почетку. Или бих се определила за факултет, или за моделинг.
- Али, шта радити после тридесете, или тридесет пете, када је неко још млад, а стар за ту врсту посла?
- Мислила сам да овде треба имати нешто сигурно као што је диплома, али људи који се посвете моделингу немају тај проблем. Претпостављају да ће довољно зарадити да себе обезбеде, а кад заврше каријеру, могу да добију диплому и неког приватног факултета, ако им је до тога стало, или да започну свој бизнис. Ја сам хтела и једно, и друго. Сад знам да сам морала да направим избор. Балансирала сам док ме није прогутало. Заглавила сам се.
- Кажеш да си имала срећу са агенцијом и прошла без проблема. У свету моде има разних злоупотреба. Шта саветујеш девојкама које желе да буду модели?
- Да се чувају агенција које су тек отворене и непроверене. Неки отворе агенцију, узму новац, затворе је и нестану. Причала ми је девојка која је дошла у „Фокс“ из друге агенције да су јој се дешавали покушаји подвођења. Не зависи то само од агенције, него од избора саме особе. Младим људима се отварају многе могућности, а они који немају јасно изграђен морални став, могу да склизну у проституцију. Данас девојке почињу са шеснаест, седамнаест година, што је јако рано управо из разлога које сам навела. Углавном су Рускиње ишле тим путем, девојке из Сибира, које су дошле из тешке сиротиње, младе и лепе, жељне свега...
- Зар не зарађују довољно као модели?
- Зависи, а и апетити се повећају. Конкретно, када богати Кинези организују караоке, траже да им ПР пронађе десетак девојака које само треба да седе за столом, пију шампањац и буду лепе. Тако се за два сата заради око 500 евра. Ишле су неке девојке које су живеле са мном и нису „лаке“, али ја то нисам радила.
- Да ли си размишљала да оснујеш агенцију у Шапцу, или огранак „Фокса“, да обучаваш младе девојке?
- Не, зато што је то велика одговорност. Не бих смела да пошаљем некога на други крај света и да размишљам да ли је добро. „Фоксу“ то није потребно, посебно у мањим градовима, у Београду је центар свега, сви кастинзи су тамо.
- А Школицу манекенства?
- Неке агенције организују школице манекенства по десет дана. То је, углавном, узимање новца, искоришћавање људи који немају појма о томе. У крајњем случају је беспотребно, јер док девојке не почну да раде ништа им не значи школица, а те агенције им ништа не гарантију. Највише се научи кроз посао.
- Твоја порука за младе девојке?
- Најважније је да се определе између школовања и моделинга. Добра агенција гарантује да се неће догодити трговина белим робљем, или нешто слично, али све остало је питање личног избора. Требало би очекивати да ће се пружити разне прилике, што је изазовно за младе који долазе из Србије. Плаћени су нам изласци, имамо свој сто и бесплатно пиће. Једна Београђанка је дошла у Кину са шеснаест година. Прво вече се толико напила да јој је позлило, разлупала је нос, хтели су одмах да је врате кући.
- Какви су ти планови?
- Страшно ми недостају путовања, али Коста је сада приоритетан. Док је мали, планирам да радим по Србији, а кад мало порасте, да се поново бавим моделингом у иностранству. Наравно, и да завршим факултет. Одувек ми је била жеља да будем професор, мада ме је и новинарство заинтересовало.
СРЕЋА ЈЕ БИТИ НА ПРАВОМ МЕСТУ
„У Индији сам имала фиксни уговор. Радила сам веб шутинг, што је један од најслабијих послова. Имала сам обавезу да сваки дан „сликам“ од девет до шест и зарађивала хиљаду евра месечно. Догађало се да тај новац зарадим за два дана. На пример, у Милану сам „убола“ супер посао, и то из Србије. За неколико сати посла добила сам 800 евра, плаћену авионску карту и смештај. То је срећа, бити на правом месту, у правом тренутку. Једна девојка из „Фокса“ радила је неку презентацију у Милану, где је случајно видео ПР познате модне куће. Тражио је њу, онда је добила кампању, а сад живи у Њујорку и зарађује баслословно.“
Увек је имала манекенску линију, за шта је, каже, најзаслужнија генетика. О моделингу ништа није знала, посебно о агенцијама, покушајима подвођења и преварама. „Изгуглала“ је „Фокс“ и отишла на кастинг.
- Имала сам срећу, али треба бити опрезан. Примили су ме, а прво што сам урадила био је Цецин спот (смех). Иначе, почетни послови се не плаћају, добијамо професионалне фотографије као компензацију, што нам је јако важно. Book нам је као лична карта, без тога не можемо ништа да урадимо зато што агенција прослеђује наше фотографије клијентима и тако добијамо послове. Прве године радила је искључиво у Србији и одбијала понуде за послове „преко“ да не би пропуштала предавања на факултету. Радила је ревије, насловнице за Блиц Жену, послове који се мало, или нимало, плаћају. Друга је прича у вези са рекламама. У зависности од тога шта је у питању, за један, или два дана снимања може да се заради између 150 и 300 евра, што је код нас цела нечија плата, а у свету манекенства јако мало. Невена је намеравала најпре да дипломира, а после да путује, међутим, понуду да ради у Кини није могла да одбије.
- Мислила сам: „Па добро, то је само три месеца, после ћу се снаћи, али узело је маха“ (смех). Кина је дивна. Не верујем да је Кинезима толико лепо као странцима, много раде и тешко живе, али то су моје најлепше успомене. Иако је све другачије него код нас, тамо бих могла да живим.
После три месеца, истекао јој је уговор и, уместо да оде на Тајланд, вратила се у Србију. Родитељи су били забринути због факултета. Овде је остала читавих десет дана пре него што је опет отишла. Овај пут у Индију, одатле у Милано, па у Париз, па опет Милано...
- За пет година, колико се бавим моделингом, издвојила сам око годину и по дана за путовања зато што сам имала стални притисак због факултета. Морала сам да пресечем, или сам бар тада тако мислила. Четврта година ми је тешко пала зато што сам пропустила предавања и морала да их надокнадим, а испала сам из колосека. Једва сам натерала себе да одслушам то што ми је остало и завршим праксу, али се променио мој доживљај приоритета.
- Да ли би сада другачије?
- Тешко је ускладити и једно и друго. Сада бих пресекла у другачијем смислу, и то на самом почетку. Или бих се определила за факултет, или за моделинг.
- Али, шта радити после тридесете, или тридесет пете, када је неко још млад, а стар за ту врсту посла?
- Мислила сам да овде треба имати нешто сигурно као што је диплома, али људи који се посвете моделингу немају тај проблем. Претпостављају да ће довољно зарадити да себе обезбеде, а кад заврше каријеру, могу да добију диплому и неког приватног факултета, ако им је до тога стало, или да започну свој бизнис. Ја сам хтела и једно, и друго. Сад знам да сам морала да направим избор. Балансирала сам док ме није прогутало. Заглавила сам се.
- Кажеш да си имала срећу са агенцијом и прошла без проблема. У свету моде има разних злоупотреба. Шта саветујеш девојкама које желе да буду модели?
- Да се чувају агенција које су тек отворене и непроверене. Неки отворе агенцију, узму новац, затворе је и нестану. Причала ми је девојка која је дошла у „Фокс“ из друге агенције да су јој се дешавали покушаји подвођења. Не зависи то само од агенције, него од избора саме особе. Младим људима се отварају многе могућности, а они који немају јасно изграђен морални став, могу да склизну у проституцију. Данас девојке почињу са шеснаест, седамнаест година, што је јако рано управо из разлога које сам навела. Углавном су Рускиње ишле тим путем, девојке из Сибира, које су дошле из тешке сиротиње, младе и лепе, жељне свега...
- Зар не зарађују довољно као модели?
- Зависи, а и апетити се повећају. Конкретно, када богати Кинези организују караоке, траже да им ПР пронађе десетак девојака које само треба да седе за столом, пију шампањац и буду лепе. Тако се за два сата заради око 500 евра. Ишле су неке девојке које су живеле са мном и нису „лаке“, али ја то нисам радила.
- Да ли си размишљала да оснујеш агенцију у Шапцу, или огранак „Фокса“, да обучаваш младе девојке?
- Не, зато што је то велика одговорност. Не бих смела да пошаљем некога на други крај света и да размишљам да ли је добро. „Фоксу“ то није потребно, посебно у мањим градовима, у Београду је центар свега, сви кастинзи су тамо.
- А Школицу манекенства?
- Неке агенције организују школице манекенства по десет дана. То је, углавном, узимање новца, искоришћавање људи који немају појма о томе. У крајњем случају је беспотребно, јер док девојке не почну да раде ништа им не значи школица, а те агенције им ништа не гарантију. Највише се научи кроз посао.
- Твоја порука за младе девојке?
- Најважније је да се определе између школовања и моделинга. Добра агенција гарантује да се неће догодити трговина белим робљем, или нешто слично, али све остало је питање личног избора. Требало би очекивати да ће се пружити разне прилике, што је изазовно за младе који долазе из Србије. Плаћени су нам изласци, имамо свој сто и бесплатно пиће. Једна Београђанка је дошла у Кину са шеснаест година. Прво вече се толико напила да јој је позлило, разлупала је нос, хтели су одмах да је врате кући.
- Какви су ти планови?
- Страшно ми недостају путовања, али Коста је сада приоритетан. Док је мали, планирам да радим по Србији, а кад мало порасте, да се поново бавим моделингом у иностранству. Наравно, и да завршим факултет. Одувек ми је била жеља да будем професор, мада ме је и новинарство заинтересовало.
„У Индији сам имала фиксни уговор. Радила сам веб шутинг, што је један од најслабијих послова. Имала сам обавезу да сваки дан „сликам“ од девет до шест и зарађивала хиљаду евра месечно. Догађало се да тај новац зарадим за два дана. На пример, у Милану сам „убола“ супер посао, и то из Србије. За неколико сати посла добила сам 800 евра, плаћену авионску карту и смештај. То је срећа, бити на правом месту, у правом тренутку. Једна девојка из „Фокса“ радила је неку презентацију у Милану, где је случајно видео ПР познате модне куће. Тражио је њу, онда је добила кампању, а сад живи у Њујорку и зарађује баслословно.“
М.Филиповић
Најновији број
25. април 2024.
