Др Борисав Ђокић

Сваки човек у свом животу, на јавној сцени, одигра својеврсну улогу у драми трагања за смислом трајања на земљи. Основне смернице драме су: уподобљавање са окружењем и усаглашавање мисли, речи и дела. Упокојењем се спушта завеса, а претеченима остаје да се сећају и да помињу врлине покојника. Па тако ...
Дана 16. фебруара 2019. године у шабачкој Болници, после кратке болести, упокојио се др Бора Ђокић, лекар специјалиста стоматолошке протетике, бивши начелник и директор Стоматолошке службе, директор Медицинског центра у Шапцу, потпредседник и в.д. председника шабачке Општине, републички посланик. Његово житије почело је рођењем у Малој Врањској 1934. године и као клупко одмотавало се у Шапцу све до упокојења. У Шабац је дошао као ђак Гимназије 1945. године, нежан, смеран и смирен дечак. После осмогодишњег гимназијског ђаковања у Шапцу усписао се на Стоматолошки факултет Универзитета у Београду и завршио 1961. године. Обавезни лекарски стаж завршио је у Шапцу, у тадашњем Медицинском центру, те после војног рока, започео своју професионалну каријеру у истом. Наочит, стасит, ведар, скренуо је пажњу својом појавом и освојио колеге, сараднике и пацијенте, пре свега, непосредношћу, ведрином, стручношћу и вештином својих руку. Све те врлине, које су добиле харизматичну форму, препоручиле су га да дође на чело шабачких стоматолога и постане и професор на одсеку стоматолошких техничара шабачке Медицинске школе.
Др Бора својим јединственим ликом постао је миљеник многих, омиљен професор својих ђака и за њих постао Боки. Освојио их је пажњом, брижним педагошким смислом, разумевањем њихових тинејџерских склоности. Био им је ослонац, подршка и заштитник. Разумевајући њихове спортске потребе, и први пут ученица, био је иницијатор и један од оснивача ЖРК “Медицинар” у Шапцу, који је до данас исписао златним словима постигнућа женског спорта у нашем граду.
Испољене врлине препоручиле су га, такође, на место генералног директора Медицинског центра. Иако не и без отпора, постао је директор 1979. године, на ком је остао до 1987. године. Због своје радиности, озбиљности и честитости изабран је за потпредседника шабачке Општине, јер је тада малаксалом друштву био потребан човек таквог профила. Но, сви његови квалитети нису били довољни да га “спасу од топлог зеца” јер је у тадашњој земљи, па и у Шапцу, дошло тешко кризно време, када су оспоравани и најврлији. Издржао је стојички, без афера, без мрља, све до доласка вишестраначја 1990. године. Вратио се својој љубави, својој професији, са већ добро нарушеним здрављем.
Издржао је све јер га је носило родитељско начело да је опште увек испред личног, да се ништа од општег не сме подређивати себи, без обзира на вредност и величину “плена”, да туђе не сме бити његово, да је већа радост давања него узимања, да скромност ни у каквом облику не може бити мана. Нажалост, окружење је већма имало супротна начела, где је стид био условна категорија. Иако је то увиђао и знао није одустао од свог начела, покушавајући, чак, да то друго разуме али и не правда. Ако се коме и замерио било је то у равни супротних начела и ничега личног. Био је и остао “изворни хришћанин”, иако у идеолошком и организационом смислу супротно.
Испраћамо те као светлог човека у облачним временима, Сузом и тугом те у вечну кућу прате супруга Добринка, ћерке Весна, лекар анестезиолог у Шапцу, Милица, архитекта у Београду, зет Небојша, лекар уролог у Београду, унуке Јана и Мила, брат Александар и многобројна родбина, а грађани Шапца, познаници и пријатељи, са поштовањем и захвалношћу за све што си учинио доборо Шапцу и Шапчанима. Почивај мирно, имао си рашта и живети. Амин.