IN MEMORIAM
Раденко Жунић
(1937-2019)
Дана 29.априла 2019.године преминуо је у Раденко Жунић, син, брат, муж, отац, привредник, Човек. Рођен је 1937.године у Белој Реци код Ужица, а већ 1946.године преселио се са оцем Игњатом, мајком Радојком и братом Рацаном у Шабац, на Камичак за који је остао везан да последњег дана. И одатле, са очевом платом лучког радника, од основне и средње школе, преко запослења у ХИ ЗОРКА ШАБАЦ, до завршетка Економског факултета. Од референта до генералног директора и потпредседника Владе Републике Србије. Per aspera de astra.
Овоземаљско трајање обележиле су му две љубави: Према породици и према ХИ ЗОРКА ШАБАЦ.
Прво радно место је добио одмах по завршетку средње Машинске школе у ЗЗ Иланџа, месту код Панчева, да би већ после годину дана прешао у конструкциони биро ХИ ЗОРКА ШАБАЦ. Врло брзо је школовањем уз рад завршио Вишу економску школу и Економски факултет. Већ 1969.године, тадашњи генерални директор ХИ ЗОРКА ШАБАЦ, Крста Аврамовић га је изабрао за комерцијалног директора комбината. ХИ ЗОРКА је тада запошљавала око 2000 радника. По доласку другог великог директора ХИ ЗОРКА, Александра Митровића 1972. године на чело комбината, Раденко Жунић је постао заменик генералног директора и на том месту је остао до 1981. године, када је, по одласку Александра Митровића за председника ПКС, био изабран на место генералног директора. На том месту остаје до првог маја 1986. године када је изабран на функцију потпредседника Владе Републике Србије. Тада је ХИ ЗОРКА запошљавала више од 10.000 радника.
Раденко Жунић је био последњи велики директор ХИ ЗОРКА. Био је део тима који је филмском брзином уздигао комбинат до гиганта ондашње државе, а респектабилног партнера у Европи. Систем који су креирали био је организован по свим правилима великих западноевропских компанија, са израженом дисциплином. Са развојем ХИ ЗОРКЕ развијала се и шабачка општина. Изграђено је на стотине станова, одобрено је на стотине бескаматних стамбених кредита, изграђено је много објеката социјалне инфраструктуре, одмаралишта у бањама и на мору, хала спортова, затворени базен и још много тога. ХИ ЗОРКА је финасирала велики број спортова, културних и уметничких садржаја. Велики број запослених користио је регресирани годишњи одмор. Памте се колоне аутобуса према мору пуни радника са децом.
У последњем интервјуу који је Раденко Жунић уопште дао 2010.године „Гласу Подриња“ истицао је да су највећа вредност ХИ ЗОРКА били њени кадрови у чију је обуку и школовање ХИ ЗОРКА увек улагала, а да за напредовање није био пресудан партијски ангажман, већ стручност. Истицао је да много људи у ХИ ЗОРКА је било на важним директорским местима, а нису били чланови Савеза комуниста Југославије.
У том периоду није било друштвеног признања које ХИ ЗОРКА и њени кадрови нису добили од стране друштва.
Лично ћу памтити Раденка Жунића, као човека који је мог првог радног дана у ХИ ЗОРКА, ишао на посао пешке, руку под руку са својом супругом Рајком. И тако до прве капије.
Године 1988. је поднео оставку на место потпредседника Владе Републике Србије и почео да ради у „ЈУГОХЕМИЈИ“ где је 1997. године отишао у пензију.
Отишао је тихо, упорно се борећи против тешке болести окружен пажњом своје супруге и синова. Испраћен је у Београду скромно са великим поштовањем својих пријатеља.
Они који су имали част да познају Раденка Жунића, неће га заборавити.
Нека је вечна слава и хвала Човеку Раденку Жунићу.
Овоземаљско трајање обележиле су му две љубави: Према породици и према ХИ ЗОРКА ШАБАЦ.
Прво радно место је добио одмах по завршетку средње Машинске школе у ЗЗ Иланџа, месту код Панчева, да би већ после годину дана прешао у конструкциони биро ХИ ЗОРКА ШАБАЦ. Врло брзо је школовањем уз рад завршио Вишу економску школу и Економски факултет. Већ 1969.године, тадашњи генерални директор ХИ ЗОРКА ШАБАЦ, Крста Аврамовић га је изабрао за комерцијалног директора комбината. ХИ ЗОРКА је тада запошљавала око 2000 радника. По доласку другог великог директора ХИ ЗОРКА, Александра Митровића 1972. године на чело комбината, Раденко Жунић је постао заменик генералног директора и на том месту је остао до 1981. године, када је, по одласку Александра Митровића за председника ПКС, био изабран на место генералног директора. На том месту остаје до првог маја 1986. године када је изабран на функцију потпредседника Владе Републике Србије. Тада је ХИ ЗОРКА запошљавала више од 10.000 радника.
Раденко Жунић је био последњи велики директор ХИ ЗОРКА. Био је део тима који је филмском брзином уздигао комбинат до гиганта ондашње државе, а респектабилног партнера у Европи. Систем који су креирали био је организован по свим правилима великих западноевропских компанија, са израженом дисциплином. Са развојем ХИ ЗОРКЕ развијала се и шабачка општина. Изграђено је на стотине станова, одобрено је на стотине бескаматних стамбених кредита, изграђено је много објеката социјалне инфраструктуре, одмаралишта у бањама и на мору, хала спортова, затворени базен и још много тога. ХИ ЗОРКА је финасирала велики број спортова, културних и уметничких садржаја. Велики број запослених користио је регресирани годишњи одмор. Памте се колоне аутобуса према мору пуни радника са децом.
У последњем интервјуу који је Раденко Жунић уопште дао 2010.године „Гласу Подриња“ истицао је да су највећа вредност ХИ ЗОРКА били њени кадрови у чију је обуку и школовање ХИ ЗОРКА увек улагала, а да за напредовање није био пресудан партијски ангажман, већ стручност. Истицао је да много људи у ХИ ЗОРКА је било на важним директорским местима, а нису били чланови Савеза комуниста Југославије.
У том периоду није било друштвеног признања које ХИ ЗОРКА и њени кадрови нису добили од стране друштва.
Лично ћу памтити Раденка Жунића, као човека који је мог првог радног дана у ХИ ЗОРКА, ишао на посао пешке, руку под руку са својом супругом Рајком. И тако до прве капије.
Године 1988. је поднео оставку на место потпредседника Владе Републике Србије и почео да ради у „ЈУГОХЕМИЈИ“ где је 1997. године отишао у пензију.
Отишао је тихо, упорно се борећи против тешке болести окружен пажњом своје супруге и синова. Испраћен је у Београду скромно са великим поштовањем својих пријатеља.
Они који су имали част да познају Раденка Жунића, неће га заборавити.
Нека је вечна слава и хвала Човеку Раденку Жунићу.
Најновији број
18. април 2024.
