НАЈАВА УВОЂЕЊЕ ПРАВА НА ЕУТАНАЗИЈУ
Хуманост или злочин
Строга процедура, кроз три инстанце. Неопходна испуњеност три предуслова. Шапчани подељени по овом питању. Представници православне и католичке цркве против предлога
За некога је само друго име за чин самоубиства или дело убиства, еуфемизам који не мења суштину, док је другима гарант достојанственог одласка за појединца и хуманости према њему и најближима. Национални медији најављују могућност уврштавања „убиства из самилости“, односно еутаназије у Грађански закон.
Поларизована јавност
Саговорници у анкети коју смо спровели говоре у прилог ставу да је еутаназија тема о којој је јавност подељена. Различитост ставова који се крећу од апсолутних заговорника до оштрих противника осликава се, не само на глобалном плану, већ је тешко категорисати одговоре према било ком критеријуму (годинама, полу, образовању).
Они који су приврженији вери махом су против законског одобравања еутаназије, сматрајући је само формом греха поменутог у светим књигама.
-Апсолутно сам против. Као верник сматрам да је то само један облик самоубиства, неопростивог греха или убиства, те се еутаназија крши са мојим верским уверењима. Истовремено, позната су „чуда“, односно ситуације у којима се „отписани“ опораве, а да то медицина не може да објасни – истиче 28-годишња Кристина Јелић.
-Медицина напредује и увек је могуће да се дође до неког решења које тренутно није видљиво, а које би могло да спаси живот, врати наду и нема разлога да то неко онемогући некаквом одлуком. Живот је дар који нема право неко да ускрати или да га се одрекне – сматра Милијана Милисавић.
Противника има и међу онима којима религија није основ за кртику, већ пре свега страх од злоупотребе, заједнички за сваког опонента убиства из самилости.
-Код нас се све врло лако претвори у поље злоупотребе, а постоји и сувише људи којима је интерес надређен асполутно свему другом, чак и животу. У таквој ситуацији најближи последње што губе је нада, а докле год постоји треба је чувати. Свакако да не бих волела да се ја нађем у тој ситуацији, нити неко мени близак, упитно је да ли би тако размишљали – верује пензинерка Марија Зорић.
Док противници еутаназију виде углавном као злочин, кривично дело, поборници наглашавају хуманост чина из њихове перспективе. Многи су имали тешко искуство некога блиског чију су патњу морали да посматрају.
-Имао сам искуство члана породице, који је тек био у четвртој деценији живота, како у боловима тражи начин да себи прекрати муке, а лекари су потврдили да нема спаса. То су моменти када је смрт далеко боља од две алтернативе, а друга је живот у непрестаним боловима и агонији, медикаменти престану да делују у једном тренутку треће опције нема. Када су муке такве, овај процес је помоћ – сабира тешко искуство наш 35-годишњи суграђанин Василије Прешић.
-Гледао сам некога најближег како умире од канцера плућа и како, кроз дах тражи да га убију. То је стравична немоћ и бол који остају урезани. Ма колико да неко то карактерише другачије, то је помоћ онима који пате, а које неизмерно волите – сматра Митар Боровић (40 - година).
-Нико није за злоупотребу, те када говорим у прилог идеји, искључујем ту могућност. Сам чин видим као хуман, јер људи не траже, не чезну за смрти док могу да поднесу живот у неком тренутку, захтев за еутаназијом имају када је заиста неиздрживо. Њихово је право да одаберу крај патње – говори Новка Иванић.
-Мислим да је убиство из самилости изузетно хуман чин, ма како то звучало чудно. Тешко је и замислити ситуацију у којој бол, физички, разарајући не престаје или живот попут биљке где сте најближима само терет. Говоримо о животу достојном човека, то није тај живот, а ако постоји достојанствени живот, треба омогућити и достојанствену смрт – изричит је Предраг Петровски.
Процедура
Највећи страх писаца правног акта који регулише убиство из самилости је могућа злоупотреба на различите начине, те је, како истичу, предвиђена строга процедура неопходна да се испуни како би се еутаназија реализовала.
Захтев за овај потез подноси сам пацијент или, уколико није у могућности он, онда чланови најближе породице. Захтев се упућује надлежном, непарничном суду који, после процене, консултује вештаке који имају рок од 15 дана да се изјасне. У случају позитивног мишљења престоји још један ниво.
Судски поступак је хитан, а коначну одлуку доноси трочлано веће у чијем саставу су судија професионалац и двоје поротника. Они су крајња инстанца која прихвата или одбија захтев. Уколико и Веће одучи потврдно о захтеву, доноси правоснажну и извршну одлуку о спровођењу поступка и начину, а само стручна лица еутаназију могу извршити.
Могућа је пасивна еутаназија, односно искључивање апарата или активна, убризгавање седатива.
Свако непоштовање прописане процедуре подразумева кривичну одговорност по кривичном закону. Тренутно, убиство из самилости, по изричитом захтеву онога на коме се изврши није дозвољено и кажњава се казном затвора од неколико месеци до три године.
Три категорије услова
Еутаназија, односно убиство из самилости подразумева испуњеност: хуманих, стручних и социјалних предуслова. За сваки од њих је надлежан стручњак из те обалсти, у својству вештака, а именује их надлежни ванпарнични суд.
ХУМАНИ су стање пацијента у којем трпи неиздрживе болове или сметње у дужем временском периду, за шта је надлежан психолог.
СТРУЧНИ представљају мишљење лекара које јасно истиче да не постоји могућност ефикасног лечења, те да се ситуација не може мењати на боље, без обзира на научна, стручна и практична искуства. О овим условима изјашњава се конзилијум лекара.
СОЦИЈАЛНИ у коме је дуготрајно стање оболелог, умирућег такво да је за чланове уже породице или особу која се стара о пацијенту такве да знатно угрожавају њихову материјану егзистенцију или будући социјални положај. Такву процену је дужан да донесе социјални радник.
Цркве јединствене
Питање о којем говоримо једно је од оних где православна и католичка црква имају сличан став и припадају групи противника еутаназије.
-За нас човек није прост скуп ћелија и органа, већ је створен по лику Божјем. Господ дарује живот и само га он може одузети. На овај начин се нарушавају и људско достојанство и Божја воља. Еутаназија изопачује професионалну дужност лекара који треба да очува, а не прекрати живот – истичу у Српској православној цркви. Грчка црква је у свом документу навела да волети некога не значи ослободити га терета живота, већ то значи носити тежину његовог бола.
-Еутаназија по овој дефиницији је морално неприхватљива, супроставља се достојанству и неприкосновене вредности особе и тиме и поштовању према Богу, Створитељу и Спаситељу. Морална доктрина Цркве допушта прекид захтевних медицинских поступака које не могу суштински доносити излечење. Тиме се не жели изазвати смрт ( као код еутаназије ) већ се прихваћа чињењица да је немогуће смрт спречити. Употреба аналгетика код тешких болесника на самрти, средстава за ублажење бола, дозвољена је и у случају да прети опасност да се болеснику скрате дани - јер се смрт не тражи ни као циљ ни као средство, него се прихваћа као неизбежна – истиче Андреј Ђуричек, жупник Цркве Свете Ане у Шапцу
Поларизована јавност
Саговорници у анкети коју смо спровели говоре у прилог ставу да је еутаназија тема о којој је јавност подељена. Различитост ставова који се крећу од апсолутних заговорника до оштрих противника осликава се, не само на глобалном плану, већ је тешко категорисати одговоре према било ком критеријуму (годинама, полу, образовању).
Они који су приврженији вери махом су против законског одобравања еутаназије, сматрајући је само формом греха поменутог у светим књигама.
-Апсолутно сам против. Као верник сматрам да је то само један облик самоубиства, неопростивог греха или убиства, те се еутаназија крши са мојим верским уверењима. Истовремено, позната су „чуда“, односно ситуације у којима се „отписани“ опораве, а да то медицина не може да објасни – истиче 28-годишња Кристина Јелић.
-Медицина напредује и увек је могуће да се дође до неког решења које тренутно није видљиво, а које би могло да спаси живот, врати наду и нема разлога да то неко онемогући некаквом одлуком. Живот је дар који нема право неко да ускрати или да га се одрекне – сматра Милијана Милисавић.
Противника има и међу онима којима религија није основ за кртику, већ пре свега страх од злоупотребе, заједнички за сваког опонента убиства из самилости.
-Код нас се све врло лако претвори у поље злоупотребе, а постоји и сувише људи којима је интерес надређен асполутно свему другом, чак и животу. У таквој ситуацији најближи последње што губе је нада, а докле год постоји треба је чувати. Свакако да не бих волела да се ја нађем у тој ситуацији, нити неко мени близак, упитно је да ли би тако размишљали – верује пензинерка Марија Зорић.
Док противници еутаназију виде углавном као злочин, кривично дело, поборници наглашавају хуманост чина из њихове перспективе. Многи су имали тешко искуство некога блиског чију су патњу морали да посматрају.
-Имао сам искуство члана породице, који је тек био у четвртој деценији живота, како у боловима тражи начин да себи прекрати муке, а лекари су потврдили да нема спаса. То су моменти када је смрт далеко боља од две алтернативе, а друга је живот у непрестаним боловима и агонији, медикаменти престану да делују у једном тренутку треће опције нема. Када су муке такве, овај процес је помоћ – сабира тешко искуство наш 35-годишњи суграђанин Василије Прешић.
-Гледао сам некога најближег како умире од канцера плућа и како, кроз дах тражи да га убију. То је стравична немоћ и бол који остају урезани. Ма колико да неко то карактерише другачије, то је помоћ онима који пате, а које неизмерно волите – сматра Митар Боровић (40 - година).
-Нико није за злоупотребу, те када говорим у прилог идеји, искључујем ту могућност. Сам чин видим као хуман, јер људи не траже, не чезну за смрти док могу да поднесу живот у неком тренутку, захтев за еутаназијом имају када је заиста неиздрживо. Њихово је право да одаберу крај патње – говори Новка Иванић.
-Мислим да је убиство из самилости изузетно хуман чин, ма како то звучало чудно. Тешко је и замислити ситуацију у којој бол, физички, разарајући не престаје или живот попут биљке где сте најближима само терет. Говоримо о животу достојном човека, то није тај живот, а ако постоји достојанствени живот, треба омогућити и достојанствену смрт – изричит је Предраг Петровски.
Процедура
Највећи страх писаца правног акта који регулише убиство из самилости је могућа злоупотреба на различите начине, те је, како истичу, предвиђена строга процедура неопходна да се испуни како би се еутаназија реализовала.
Захтев за овај потез подноси сам пацијент или, уколико није у могућности он, онда чланови најближе породице. Захтев се упућује надлежном, непарничном суду који, после процене, консултује вештаке који имају рок од 15 дана да се изјасне. У случају позитивног мишљења престоји још један ниво.
Судски поступак је хитан, а коначну одлуку доноси трочлано веће у чијем саставу су судија професионалац и двоје поротника. Они су крајња инстанца која прихвата или одбија захтев. Уколико и Веће одучи потврдно о захтеву, доноси правоснажну и извршну одлуку о спровођењу поступка и начину, а само стручна лица еутаназију могу извршити.
Могућа је пасивна еутаназија, односно искључивање апарата или активна, убризгавање седатива.
Свако непоштовање прописане процедуре подразумева кривичну одговорност по кривичном закону. Тренутно, убиство из самилости, по изричитом захтеву онога на коме се изврши није дозвољено и кажњава се казном затвора од неколико месеци до три године.
Три категорије услова
Еутаназија, односно убиство из самилости подразумева испуњеност: хуманих, стручних и социјалних предуслова. За сваки од њих је надлежан стручњак из те обалсти, у својству вештака, а именује их надлежни ванпарнични суд.
ХУМАНИ су стање пацијента у којем трпи неиздрживе болове или сметње у дужем временском периду, за шта је надлежан психолог.
СТРУЧНИ представљају мишљење лекара које јасно истиче да не постоји могућност ефикасног лечења, те да се ситуација не може мењати на боље, без обзира на научна, стручна и практична искуства. О овим условима изјашњава се конзилијум лекара.
СОЦИЈАЛНИ у коме је дуготрајно стање оболелог, умирућег такво да је за чланове уже породице или особу која се стара о пацијенту такве да знатно угрожавају њихову материјану егзистенцију или будући социјални положај. Такву процену је дужан да донесе социјални радник.
Питање о којем говоримо једно је од оних где православна и католичка црква имају сличан став и припадају групи противника еутаназије.
-За нас човек није прост скуп ћелија и органа, већ је створен по лику Божјем. Господ дарује живот и само га он може одузети. На овај начин се нарушавају и људско достојанство и Божја воља. Еутаназија изопачује професионалну дужност лекара који треба да очува, а не прекрати живот – истичу у Српској православној цркви. Грчка црква је у свом документу навела да волети некога не значи ослободити га терета живота, већ то значи носити тежину његовог бола.
-Еутаназија по овој дефиницији је морално неприхватљива, супроставља се достојанству и неприкосновене вредности особе и тиме и поштовању према Богу, Створитељу и Спаситељу. Морална доктрина Цркве допушта прекид захтевних медицинских поступака које не могу суштински доносити излечење. Тиме се не жели изазвати смрт ( као код еутаназије ) већ се прихваћа чињењица да је немогуће смрт спречити. Употреба аналгетика код тешких болесника на самрти, средстава за ублажење бола, дозвољена је и у случају да прети опасност да се болеснику скрате дани - јер се смрт не тражи ни као циљ ни као средство, него се прихваћа као неизбежна – истиче Андреј Ђуричек, жупник Цркве Свете Ане у Шапцу
Д. Б./Н. К.
Најновији број
25. април 2024.
