Сокацима старе вароши

На недавно одржаној трибини посвећеној култури и спорту у оквиру обележавања 180 година постојања општине Коцељева присутни су кроз приповедање гостију прошетали старом чаршијом на Тамнави и осетили дух времена из прве половине 20. века, постидели се због неправде нанете најпознатијем председнику ове општине, књижевнику Јанку Веселиновићу и били поносни на спортске резултате и успехе својих суграђана.
Јасмина Гајић из библиотеке Јанко Веселиновић је кроз слике и речи одвела публику у период између два светска рата и представила културни живот Коцељеве од 1924-1945. године. Људи тог времена су друштвени и културни живот сводили на кафанска дружења а управо кафане у том периоду добијају, како каже, скоро па институционални значај.
- Коцељева није имала Скадарлију али је у тој једној улици било пет кафана, као пандам престоничкој уметничкој четврти. Боемштина и кафански живот цветају после 1924. године када Коцељева добија статус варошице и изглед типично занатског места- подсетила је Гајић.
Баш у том периоду отворена је и прва апотека у овој тамнавској вароши која је добила и апотекара Миодрага Каменичића чије је право име било Миодраг Петровић али је због превелике љубави коју је осећао према месту из којег је потекао променио презиме. Управо он је био иницијатор оснивања друштва за разоноду “Мајсторски сто” као и један од главних покретача културних дешавања у Коцељеви.
–Посебно бих издвојила Борисава Беквалца, берберина и првог књижничара у Коцељеви, који је педантно бележио сва догађања свог времена. Као оснивачи Културно-просветног друштва “Занатлија” се појављују и Лаза Марељ, Сава Филиповић лимар, учитељ Божидар Антић, Никола Сирбу и Михајло Мићић који је у каснијем периоду и сам био књижничар и држао библиотеку у згради у којој се и данас она налази. Затим, ту је Чеда Матић, ковач Драгојло Јанковић, доктор Љубомир Пурић, Борисав Димитријевић, Миле Почуча, Велимир Дамњановић, Симеон Ранковић, Драган и Душан Мандић. Било је ту доста људи и сви су се они после дневног рада окупљали у кафанама, а највише код Живорада Бабовића- открила је Јасмина Гајић и детаљније описала кафанска дружења ондашњег времена.
Вечери су углавном отпочињале наступом лимара Саве Филиповића, човека истанчаног слуха. Овај сегмент програма називали су “Рапорт врапца” а у оквиру њега би се Сава на комичан начин осврнуо на догађаје из претходне недеље. Потом би оркестар имао свој наступ а затим би уследило извођење позоришног комада.
–Један од њих је комад “Обичан човек” а постављен је 1931. године и то баш у кафани код Живорада Бабовића. Поседујемо и фотографију на којој је овековечена представа “Зенифа” а за њу је специфично то што се на њој налази Аца Бабовић, ђак учитељске школе, који је костимиран у жену. Проблем је што тада нису имали жена за женске улоге па се Аца преоблачио за сваку представу и глумио женске ликове. Кажу да је био толико духовит човек да није морао ништа да говори. Вечери би завршавали уз музику и обавезне вруће крофне- додаје Гајић и истиче да се још тада јавила идеја о изградњи Дома културе па су чланови Културно-просветног друштва “Занатлија” почели са скупљањем прилога за његову изградњу. Од плаћања чланарине ентузијасти тог времена су куповали књиге за Књижницу тако да је до маја 1937. она имала 550 књига и била је претплаћена на све дневне престоничке листове.
–Оно што се намеће као закључак је да је ово друштво имало широк спектар деловања на којим би му и данас могли позавидети а обухватао је књижницу са читаоницом, оркестар, хор и дилетантску,односно позоришну трупу. Ако достигнућа наших предака и нису била врхунска, показала су да није тачна претпоставка да са првим вечерњим сумраком живот у малом граду на Тамнави стаје. Коцељева тог времена није заостајала за већим градским срединама а имала је све одлике српске вароши тога доба- оценила је Јасмина Гајић.
Свакодневне обавезе, недостатак новца или непостојање установе која би се бавила културом за Ацу Бабовића и његове савременике нису били ни препрека ни изговор. Напротив, самоиницијативно су се окупљали и својим суграђанима приређивали незаборавне тренутке. (Не)културу ипак стварају људи!

ЗБОГ КЛЕВЕТЕ НА РОБИЈУ
Трибина је била прилика да се открију мање познати детаљи из живота Јанка Веселиновића, учитеља и књижевника, који се као политичар родио баш у Коцељеви и у којој је његова каријера председника општине брзо завршена. Овај скуп је, на неки начин, био и почетак исправљања неправде која му је нанета и због које је завршио у затвору.
Приповедајући о овој теми професор српског језика и књижевник Миленко Марковић је најпре окупљенима приближио локалне политичке прилике тога времена.
–Како је Јанко био благоглагољив, тадашњим политичарима је “запао за око” - оценио је професор Марковић.
Јанко је, како каже приповедач, био угледна личност, кафански човек, прилично слободан у изражавању и језика поганог, незгодног за политику, у коју се ипак укључио. Он је волео народ и није дао на њега. Увек је говорио да је народ у праву и идеализовао је сељаке за које је говорио да су рајске душе. У то време Јанко није знао какве везе пљачкашке банде, које је народ називао хајдуцима, имају са политиком. Био је незгодан али, тврди приповедач, није имао нешто што политичар мора да има. Свима је веровао, све волео, хтео са сваким да пије, да лумпује, да помогне. Није знао за интригу и за тежину интриге коју сељаци могу имати.
– До њега је дошао један сељак и молио за помоћ уз образложење како тешко живи, кућа му изгорела, нема за порез, па да му се да нека помоћ. Такве ставке нису биле предвиђене у каси. Међутим, Јанко му да новац уверен да ће сељак успети да га врати након неког времена. Али, онда се Коцељевом пронесе вест да је Јанко украо паре и стигне до жандара у Шабац. Срески капетан је позвао жандаре да ухапсе Јанка и они су то учинили. Сви у Београду су знали да је Јанко поштен и да он никада ништа украо не би, да је он једна рајска душа како је сам волео да говори, да он то не би урадио и да је то клевета, али није вредело. У једном тренутку целокупна српска књижевност је дошла код Јанка у шабачки затвор да му се поклони. И након њиховог ургирања код краља Милана некако су ослободили Јанка који никада није преболео ту коцељевачку авантуру- истакао је професор Миленко Марковић.
Велики број људи је у то време за Радикалну странку гласао због Јанка који је за локалне политичаре био употребљив. Али, он је био књишки заљубљен у сељака и у Србију. Био је човек широких схватања и широке душе.