ИСТОРИЈСКИ ЛЕТ БЕЛОГ ОРЛА

Сећања свима знаног Микице Балерине

Стајао сам крај пољане и посматрао старије како играју, на први поглед чудан, али већ после који минут узбудљив и изазован спорт. Знао сам да су то момци који су током рата били у Француској, те су одатле донели ову дугуљасту лопту. Ударали су је ногама, рукама, јурили, ширећи радост и задовољаство јединственом посвећеношћу. Врхунац успеха доносило је полагање реквизите код гомиле капута. Недостајало им је овог дана играча и један је узвикнуо.
-Мали, хоћеш да играш рагбија?
-Шта рагбија? – збуњено и неочекивано сам одговорио.
-Знаш ли шта је рагби? – наставио је с питањима, вероватно и сам зачуђен пређашњим одговором.
Размишљао сам неколико секунди, истина је да нисам знао шта значи та реч, али сам претпоставио шта је суштина и јако сам желео да будем део нечега што сам с радошћу посматрао.
-Рагби? Како не бих знао шта је рагби – трудио сам се да звучим убедљиво, јер вероватно то беше једина прилика да будем део екипе.
Док сам се припремао за игру, анализирао сам оно што сам видео до сада. Вижљасте грађе какве сам био, уз брзину свакако већу од других закључих да ћу се брзо снаћи. Упростио сам кораке. Дакле, узети дугуљасту лопту, ставити под мишку и трк ка капутима. После прве успешне акције, страх је престао и више нисам био посматрач, него члан једне од екипа.
Спорт прави мушки, груб, захтева снагу какву онда нисам имао. Старији, снажнији од мене, углавном су ме штедели, бар у оним тренуцима када је требало уследити рушење. Истина, нисам то одмах знао, већ током једне партије. Нешто сам био расположен, играо најбоље до сада и био сам незаустављив. У свој самоуверености, мало сам се и понео. Веровао сам да почињем још једна успешан продор дриблањем, када се Миле, један од горостасних играча из противничког табора сручио у моје ноге. Стропоштао сам се као никада до тада. Нисам знао где су ми биле руке, где ноге, а тек главу нисам никако могао пронаћи.
- Немој, бре, Миле тако на дете - пребацивали су му другови.
- Море шта немој! Тако се игра рагби а ако му се не допада нека иде да игра фудбал - обрецнуо се овај.
Опоравио сам се брзо и наставио, то је спорт, није било ни зле намере, можда сам добио и важну животну лекцију. Пут ме је касније одвео највећој љубави, баш фудбалу...
Француски и шкотски темељи
Тај „мали“, вижљасти, брзи, а опет крхки спрам дивова на Дудари, у Шапцу где су још стајали мучни потписи Великог рата свуда по граду, беше Микица Арсенијевић, Микица „Балерина“. Да, тај каснији великан југословенског фудбала, „Уругвајац“, велики наш научник, универзитетски професор, декан, људска и образовна величина, ерудит. Јесте се заљубио у фудбал, постигао много у најпопуларнијем спорту, но почетни импулс истинског спортског задовољства добио је са РАГБИ утакмице у свом Шапцу.
Велики познаваоци можда знају, већина не би никада ни претпоставила, али рагби, стари британски спорт, претходница фудбала, на подручју Србије рођен је баш у нашем граду.
Током рата група младића из Србије школовала се у Француској и Великој Британији. Упознајући обичаје, културу, образовни систем земље која им је отворила врата и срце, упознали су се и са овим, касније у свету, изузетно популарним спортом. Међу „французима“ беше и наш Шапчанин Маринко Маша Ђорђевић. Волео је изазове и активно се укључио у рад спортске секције Академског клуба „Жазмен“ у периоду ђаковања у аженском Лицеју. Осим што се показао као добар спортиста, био је вољен и популаран међу школским друговима. Када је дошло време за повратак у отаџбину, у коферу, уз успомене, понео је и дарове друштва, једну нову рагби лопту са посветом, фудбалску лопту, три пара боксерских рукавица, ципеле, дрес и остале реквизите. Поред тих поклона Маринко је купио још две рагби лопте и све то понео у свој град.
У исто време, склониште од рата који је палио Европом, Петар Пантелић, Милорад Малетић и Михаило Радовановић, наши суграђани стицали су образовање и радовали се рагби мечевима у Шкотској. Школовали су се у школи „Џорџ Хериот“ у Единбургу. Малетић, који је прву светслост дана угледао у Богатићу, био је првотимац школског тима. Пантелић је играо за трећу екипу, а и Лозничанин Живко Илић носио је рагби опрему у Хериоту. Још један Шапчанин, Душан Божјаковић, био је узданица Dundee high school у сезони 1918/19. Чак 22 дечака од укупно 27 из Србије који су учили “задаћу” у Шкотској, играло је рагби! Остали су познати као „српски хериотери“, уписани у историју познате школе.
Шабац отворио срце рагбију
Није било лако вратити се у државу коју је пламен сукоба потпуно девастирао, но ни призори јада нису моглу утишати оптимизам новог доба, нове државе, нити избледети сећања на радост надметања у игри која је остала у срцу. Маша беше најагилнији, донео је лопте и основао Рагби клуб БЕЛИ ОРАО Шабац, први рагби клуб у Србији! Умео је да пренесе причу о новом спорту, да привуче младе и клуб је брзо растао, достигавши чак 50 чланова. Добили су терен у Касарским ливадама, но убрзо су га уступили онда новооснованој Мачви, а они су прешли на Дудару. Својим средствима су нивелисали терен, прописно га обележили и од запуштене, неуређене ливаде, направили леп спортски објекат. Правило је било да свако ко жели бити члан, мора бити и део пливачке секције, због одржања физичке спреме. Није увек могло да се тренира у жељено време, али су кршни Шапчани знали и пре летњег свитања да устану и изађу на терен, како би по пријатном времену тренирали, ако нема другог термина.
Првих дана су пролазници чудом гледали у дечаке што „јарцају“ са неким великим јајаетом у рукама, али недуго потом је и по неколико стотина Шапчана долазило да гледа рагби. Довољно играча за две екипе и почињале су утакмице првог и другог тима. Дресова није било довољно, остале опреме ни у мислима, али су се сналазили. Уместо дреса кошуља, крампони укуцани на ђонове обичних ципела, а обућар Ђокица Танкосић је сашио и нову лопту. На срећу младих спортиста, Шабац је био пун имућних људи, занатлија, спремних да помогну како и колико могу. На утакмицама је прикупљан и добровољни прилог гледалца намењен клубу.
-Играли смо по свим правилима, праве утакмице. Срчано, борбено, током утакмице ривалитет и жеља за победом су надвладавали познанство. Сличних снага два тима, углавном то беху изједначене и неизвесне утакмице – присећао се некада Маша Ђорђевић, касније службеник фабрике „Зорка“.
Игром су се истицали: Влада Шијаковић (службеник), Момчило Мелић (геометар), Милош Михаиловић и Миле Радовић - Ера (учитељи), професор Жика Илић, Маринко Ђорђевић и Драгутин Сувајџић - Куља (службеници), инжењери Сава Бојић и Љуба Стојковић...
Шабачки мечеви су први дуели у историји српског рагбија. Почетком треће деценије прошлог века био је надомак и међуградски меч клубова из Шапца и Београда. Јова Ружић, такође успешан фудбалер касније, из школских дана у Француској, Сент Етијен и Ница, понео је страст ка рагбију, основавши клуб и у престоници, односно рагби секцију у оквиру Спортског клуба ЈУГОСЛАВИЈА. Био би то спектакл, утакмица Бели Орао – Југославија, рекорди у посети свакако би били оборени, но никада дуел није одигран, јер су дошли студентски дани Шапчана.
„Бели орао“ није дуго летео изнад Саве. Одласком прве генерације играча, опадало је интересовање за рагби. Пажњу Чивијаша су купили: фудбал, хазена и поносна птица је склапала крила, атерирајући лагано у историју, у лавиринт сећања, где још лута, још од 1923. године.
Од треће деценије двадесетог века, до данас, одигране су још, бар према званичним информацијама, само две утакмице рагбија у нашем граду. О њима у наредном броју вашег и нашег листа, у другом наставку фељтона о историји рагбија у Шапцу.

Различити спортови
Симплификација изазвана визуелном тренутном сличношћу, често ставља знак једнакости између два спорта која чак нису ни много слична, рагбија и америчког фудбала, спорта где Шабац готово две деценије има активан клуб.
Лопте за два спорта нису истог облика, само сличног, рагби чине екипе од 13 или 15 играча, зависно од модула, док амерички фудбал игра 11 играча. У рагбију лопта се додаје искључиво у назад, док у фудбалу постоји право паса једном унапред. Опрема се знатно разликује, трајање утакмице, подела периода, све је различито. Корени америчког фудбала леже у рагбију, али многе сличности су престале ту.