Добра идеја или “шарена лажа”

Министар без портфеља, задужен за регионални развој, Милан Кркобабић недавно је поново покренуо причу напуштених кућа по селима и могућности њиховог усељења. Навео је да у Србији има око 200.000 напуштених кућа, од којих око 50.000 нема власника, као и да те куће имају све пратеће објекте. План би био да се оне уступе, односно дају без накнаде са до 50 хектара земље људима који ће је обрађивати.
- Земља ће се делити тако што ће бити расписани јавни позиви. У зависности од расположиве земље, видећемо кад се направи попис, да се у закуп даје до 50 хектара. Идеја је да то буде без надокнаде, једини услов је да ти људи на ваљан начин користе земљу, да се земља обрађује, што би била корист и за њих и за државу у целини", рекао је Кркобабић за ТВ Прву крајем јануара.
Бројна питања остала су недоречена и уколико би се Влада озбиљно одлучила на овакав корак морали би да прецизирају још доста ствари. Министрова изјава наишла је на опречне реакције. Једни су одушевљени, други се плаше да би се у ове куће могли трајно уселити мигранти, а највећи број је оних који сматрају да је ова идеја тешко спроводива у пракси, пре свега због недостатка знања и почетног капитала оних који би могли да конкуришу у овом програму.
Разговарали смо са неколико младих Шапчана да ли би пристали да напусте посао у граду и под овим условима оду да живе и раде на селу.
Александар Јаковљевић већ живи у селу, Јевремовцу, али ради у граду. Пољопривредом се не бави ни као начином допуне кућног буџета, због дугогодишње лоше ситуације у овој области. За министрову идеју је чуо, дискутовао о њој са пољопривредницима и сложили су се да замисао, као оваква, није изводљива.
-Ова Кркобабићева прича је обична “шарена лажа”. Све је супер, све лепо, све бајковито, али то је само у теорији. Пракса је нешто друго. Прва ствар коју треба анализирати је зашто је уопште дошло до тога да толико људи напусти село. Моје лично мишљење је да се у Србији деценијама уназад уништава село. Не улаже се у инфраструктура, ретка су села која имају водоводне и канализационе мреже. Да би ова идеја заживела и да би била остварива треба много предуслова да се испуни. Потребно је пре свега едуковати људе, дати им бескаматне кредите и субвенције који би им послужили као почетни капитал и помоћ у освежавању механизацију која је код већине стара и дотрајала. Најважнија ствар је да пољопривредник има уговорену производњу и сигурну наплату за свој производ. Зато све ово није у пракси реално и оствариво у неко скорије време у држави која увози из ЕУ пољопривредне производе и месо сумњивог квалитета и из Јужне Америке. Тако да дефинитивно није довољно само дати човеку обрадиву земљу и тиме ставити тачку на сарадњу државе и произвођача, сматра Јаковљевић.
Сличног је мишљења и Нермин Бећировић из Шапца, који ради као конобар. Живот и посао у граду не би напустио јер овакав Кркобабићев план не испуњава ни минимум услова потребних за рад на селу од ког може да се заради.
-Не бих отишао да живим и радим у селу под тим условима. Куће које су напуштене се вероватно и у лошем стању. Земља је необрађена, а ја немам ни трактор нити била шта од механизације потребне да би се она радила, као новац потребан за улагање. При том нема субвенција ни од државе ни од града. Чак и када бих позајмио новац и почео неку производњу цене су неизвесне и углавном јако ниске. Воће би можда било најисплативије, али треба чекати четири, пет година да стигне, а до тада треба живети. Са друге стране, тешко је одлучити и шта посадити када је једне године цена за неки производ одлична, следеће катастрофална, за пар година може опет бити добра. Знам и људе који се баве пољопривредом и који нису могли да исплате раднике јер годинама нису наплатили дуг од хладњаче. Велике паре су потребне да се било шта покрене. Због свега наведено, сматрам да би био превелики ризик да напустим посао у граду зарад нечег потпуно несигурног, каже Нермин.
Са друге стране Немања Цветић сматра да је ова идеја одлична и да би требало још мало порадити на њој, а онда је и реализовати. Воли село и првих 10 година свог живота провео је у Цуљковићу, а потом се преселио у Шабац. Завршио је Високу пољопривредну школу, а повремено ради различите послове ван струке. Каже да му је жао због тренутног стања села и пољопривреде и нада се да ће се ова ситуација променити и да ће села у Србији поново оживети, а себе види као део тога.
-Идеја је добра, јер села изумиру. Млади су отишли, али ни у граду не може лако да се нађе посао. Сеоска популација је све старија, а треба урадити нешто да села оживе. Ја сам дете са села, али су се моји родитељи због посла преселили у град и већи део живота сам провео у Шапцу. Себе у даљој будућности видим у пољопривредној производњи. Верујем да бих се снашао и да бих од тога могао да живим. Држава треба да неђе неки начин и помогне да село поново оживи, јер је ово пољопривредна земља и ту је наша перспектива. Нелогично је да млади иду да раде у граду за минималну плату и газду, док им њиве стоје необрађене, истиче Немања.

Војводина даје новац за куповину куће
-Неке општине у Србији су покушавале да раде огледне примере и они су дали добар резултат: да се те куће уступају младим брачним паровима, појединцима који то желе. Хајде да омогућимо младим људима, који већ живе у неким кућама са родитељима, да дођу до свог крова над главом са окућницом или неким младим људима из градова да крену да се баве овим послом, уз помоћ државе у износу до 1.000.000 динара, рекао је министар Кркобабић раније.
Војводина је расписала конкурс за доделу бесповратних средстава до милион динара за куповину куће са окућницом на селу за младе брачне парове (један супружник мора да буде млађи од 40 година). Милион динара је нешто више од 8.000 евра, што може бити довољно за куповину мање куће и нешто мало земље, али шта даље?
Ако би неко дошао на идеју да споји ова два пројекта, односно уз кућу дају и новац за покретање производње, број заинтересованих би сигурно био далеко већи.