ПОСТ И ХИПОКРИЗИЈА
Боже, хвала ти што нисам као други
У току је Света Четрдесетница, најдужи и најстрожи пост у години. Православно учење налаже да Часни пост проводимо у покајању (промени), праштању и молитви, са циљем да највећи хришћански празник, Васкрс, дочекамо у радости. Постити би требало, као и све друго, из истинских убеђења. Нема места хипокризији и “ореол праведника”, што је замка у коју се лако упада. Духовна гордост је тешко излечива
Циљ је у срцу
Вечиту дилему да ли су они који посте бољи од оних који не посте, посебно међу хришћанима, а као последицу површног поимања живота у вери, разрешио је Господ Христос у јеванђелској причи О митару и фарисеју:
„Два човека уђоше у храм да се моле Богу, фарисеј и цариник... Фарисеј говораше: Боже, хвала ти што нисам као остали људи: грабљивци, неправедници, прељубници или као овај цариник. Постим два пута у недељи, дајем десетак од свега што стекнем. А цариник стајаше у дну храма, бијући се у прса говорећи: Боже, милостив буди мени грешноме! Кажем вам, цариник отиде оправдан доме своме, а не фарисеј. Јер сваки који узвисује себе понизиће се, а који себе понизује узвисиће се“ (Лука, 18, 9-14).
Овако је говорио Златоусти проповедник Васкрслог Христа, Свети Владика Николај:
„Боже, хвала ти што нисам као остали људи. Овај фарисеј није дошао у цркву као здрав и цео душом, да се похвали својим здрављем, него као тешко оболели од неправде, који у заносу болести не осећа више своју болест. Једанпут кад сам посетио једну душевну болницу, лекар ме доведе пред решетке најтежег болесника од лудила.
– Како се осећаш? упитах га ја. Он одмах одговори:
– Како се могу осећати међу овим лудацима око мене?
Ето, тако и фарисеј говори: хвалим те, Боже, што ја нисам као остали људи! Од свих заповести, које је Бог дао народу преко Мојсеја, он је изабрао само две најлакше. Но, и те две он стварно не испуњава. Он пости и даје десетак, али мрзи и презире људе и горди се пред Богом. И тако остаје као дрво бесплодно. Плод није у посту, плод је у срцу; плод није ни у једној заповести, плод је у срцу. Све заповести и сви закони служе срцу: греју срце, чисте срце, осветљују срце, залевају га, ограђују га, плеве га, сеју га, – само да би се плод у њиви срца зачео, порастао и сазрео. Све добродетељи јесу средство а не циљ, метод а не плод. Циљ је у срцу, и плод је у срцу.“
Милости хоћу, а не жртве
- Пост је превасходно духовни подвиг. Посно јело је средство, а не циљ. Има хришћана који не једу месо, али „једу џигерице“ својих ближњих. Суштина поста је смирење, трпљење, праштање, добра дела, нежност и брига за своје најближе. Ако је то тешко и недостижно, онда пробајмо срдачан поздрав, благ осмех, мио поглед, топлу реч, раширене руке и срце према нашим ближњим. То је вредније од хиљаду постова. Бог од нас тражи срце: „Сине дај ми срце своје.“... и додаје: „Милости хоћу а не жртве!“, каже протођакон др Љубомир Ранковић.
Православље нас учи да је уздржање од мрсне и јаке хране лек за утишавање телесних страсти, борба са собом и победа духа над телом.
- Пост је силазак у себе, трагање и сусрет са собом у себи. Ко сретне себе у себи, више је него да је срео анђела, кажу свети оци Цркве, додаје Ранковић.
Вечиту дилему да ли су они који посте бољи од оних који не посте, посебно међу хришћанима, а као последицу површног поимања живота у вери, разрешио је Господ Христос у јеванђелској причи О митару и фарисеју:
„Два човека уђоше у храм да се моле Богу, фарисеј и цариник... Фарисеј говораше: Боже, хвала ти што нисам као остали људи: грабљивци, неправедници, прељубници или као овај цариник. Постим два пута у недељи, дајем десетак од свега што стекнем. А цариник стајаше у дну храма, бијући се у прса говорећи: Боже, милостив буди мени грешноме! Кажем вам, цариник отиде оправдан доме своме, а не фарисеј. Јер сваки који узвисује себе понизиће се, а који себе понизује узвисиће се“ (Лука, 18, 9-14).
Овако је говорио Златоусти проповедник Васкрслог Христа, Свети Владика Николај:
„Боже, хвала ти што нисам као остали људи. Овај фарисеј није дошао у цркву као здрав и цео душом, да се похвали својим здрављем, него као тешко оболели од неправде, који у заносу болести не осећа више своју болест. Једанпут кад сам посетио једну душевну болницу, лекар ме доведе пред решетке најтежег болесника од лудила.
– Како се осећаш? упитах га ја. Он одмах одговори:
– Како се могу осећати међу овим лудацима око мене?
Ето, тако и фарисеј говори: хвалим те, Боже, што ја нисам као остали људи! Од свих заповести, које је Бог дао народу преко Мојсеја, он је изабрао само две најлакше. Но, и те две он стварно не испуњава. Он пости и даје десетак, али мрзи и презире људе и горди се пред Богом. И тако остаје као дрво бесплодно. Плод није у посту, плод је у срцу; плод није ни у једној заповести, плод је у срцу. Све заповести и сви закони служе срцу: греју срце, чисте срце, осветљују срце, залевају га, ограђују га, плеве га, сеју га, – само да би се плод у њиви срца зачео, порастао и сазрео. Све добродетељи јесу средство а не циљ, метод а не плод. Циљ је у срцу, и плод је у срцу.“
Милости хоћу, а не жртве
- Пост је превасходно духовни подвиг. Посно јело је средство, а не циљ. Има хришћана који не једу месо, али „једу џигерице“ својих ближњих. Суштина поста је смирење, трпљење, праштање, добра дела, нежност и брига за своје најближе. Ако је то тешко и недостижно, онда пробајмо срдачан поздрав, благ осмех, мио поглед, топлу реч, раширене руке и срце према нашим ближњим. То је вредније од хиљаду постова. Бог од нас тражи срце: „Сине дај ми срце своје.“... и додаје: „Милости хоћу а не жртве!“, каже протођакон др Љубомир Ранковић.
Православље нас учи да је уздржање од мрсне и јаке хране лек за утишавање телесних страсти, борба са собом и победа духа над телом.
- Пост је силазак у себе, трагање и сусрет са собом у себи. Ко сретне себе у себи, више је него да је срео анђела, кажу свети оци Цркве, додаје Ранковић.
Свети Епифаније Кипарски позвао је на ручак Светог Илариона и припремио печено пиле. Епифаније је одбио: „Опрости брате, од кад се замонаших не једох ништа заклано“. Епифаније рече: „А ја, од кад се замонаших, никад не легох у постељу, док све не опростих противницима својим“. Задивљен Иларион узврати: „Твоја врлина, свети човече, већа је од моје!“
БОГ БИРА ЧОВЕКА ЗА СВОЈ ДОМ
Човек неки изађе у шуму, да избере једно дрво за јапију. И виде два дрвета једно поред другог. Једно беше глатко и витко, али са трулом срчиком унутра; друго беше споља рапаво и неизгледно, али са здравом срчиком унутра. Уздахну човек и рече самоме себи: шта ми помаже ово глатко и високо дрво, кад је труло и за јапију неупотребљиво? Оно друго, ако је и рапаво и неизгледно, бар је изнутра здраво, те са мало већим мојим трудом око њега моћи ће добро послужити за јапију у моме дому. И без дугог размишљања изабра то дрво.
Тако ће и Бог изабрати за Свој дом између два човека не онога, који споља изгледа праведан, него онога, чије је срце испуњено здравом правдом Божјом.
М.Ф.
Најновији број
25. април 2024.