Дошли смо до зида

У времену данашњем, када је свет захваћен пандемијом корона вируса, а пре свега, „поплавом“ разних информација и полуинформација и када сви и на сваком месту проносе рецепте за разрешење кризе, или излечење од вируса, паметују на друштвеним мрежама где се понајбоље уочава Његово Величанство Его, пожелели смо да поразговарамо са неким ко има шта да каже, доктором правних наука, који је, када је „открио да се високи професионализам плаћа губитком карактера“ изабрао да ради као јавни бележник, писцем Ђорђем Сибиновићем.

Како Ви сагледавате ситуацију која нам се дешава?
- Данас се прави корона циркус зато што се ситуација одвија као ријалити програм у јавном пољу. Имамо проблем који се не решава таламбасима, него у тишини струке, упорности и спремности да се издржи. А ми имамо бројне конференције за медије, твитере, фејсбукове, сви су најпаметнији, а онда кажу: „Ми немамо никаква права“. То је нешто што тешко може да разуме човек који седи код куће, спреман да издржи оно што се од њега очекује. Мислим на људе са којима комуницирам на другачији начин, не преко друштвених мрежа, који промишљају свој живот и своју стварност и који су средња мера узорности помоћу које се решавају велики друштвени проблеми. То су људи који су одговорни, стрпљиви, изван хистерије и сензације. Ми смо од нашег живота, који је озбиљно доведен у питање, без обзира да ли је у питању теорија завере или огромна светска пандемија, направили ријалити пренос који пролази у сензацијама, а не у правим стварима које би требало да учинимо сами за себе.

Људи су углавном у паници, а у „страху су велике очи“ или, бар, мутан вид.
- Не могу да замерам људима зато што су у страху, који је наш највећи непријатељ. Читава прича о зрелости је управљање својим страхом да се он не би претворио у став према свету. Нашим животом, од рођења до смрти, доминира присуство страха у односу на остале нагоне који му праве равнотежу. Уколико та равнотежа не може да се успостави цивилизацијски, културолошки, зрело и разумски од стране појединца, или друштва, он постаје доминантно поље његове егзистенције. Поента сваког нормалног човека и доказ његове зрелости је да може да се са својим страхом понаша као са партнером са којим мора да проведе свој живот. То подразумева да мора да јача своје знање, издржљивост, мотивацију, концентрацију, да би могао да буде равноправан том партнеру а не да му константно буде покоран, чиме се препоручује као лака мета за манипулацију, почев од породице до ситних група као што су стамбене зграде и улице, од радног колектива до укупне целине друштвеног бића.

Неки „мере време невременом“. Како се Ви борите за самоопстанак, како користите вишак времена, који свакако није и вишак слободе? Једноставније, како видите своју позицију у односу на ову ситуацију?
- Видим је као свест о томе да је слобода одговорност, а свој живот у границама домашаја мог утицаја да га креирам и доминантно утичем на његов изглед. То подразумева заустављање емотивности, која је рањива и плачљива и жели подршку, помоћ и заштиту. Разум не може да сагледа целину, али може да заустави хистерију на нивоу функције, што значи да се укључење у друштвени процес дешава на оној линији која подразумева сузбијање гордости, охолости, саможивости и тривијалног нарцизма и да се тако човек кандидује свом времену као неко ко ће бити користан да се проблем савлада, а не да се увећа. Обављам радну дужност, понашам се као да је нормално, а не ванредно стање и имам много више стрпљења са грађанима који су углавном захваћени паником и који своје незадовољство не контролишу на најбољи могући начин. После тога долазим у свој дом покушавајући да остатак времена разумем не као слободно време, јер нико ко је у мери забране није у зони слободе, него време које ћу да обележим садржином људскости комуницирајући са својом децом, пријатељима, бринући о њима, подижући им елан, морал и оптимизам, а што остане за мене, користим за читање, свирање гитаре, гледање филмова и писање.

Мислите ли да се све стално понавља, да ово што нам се дешава није ново, да се дешавало свакој генерацији до сада?
- Убеђен сам у то. Целина приче о нама давно је заокружена као конзистентан наратив. Све је већ речено. То што се нама дешава на другачији начин питање је фноменологије, а не етиологије, питање облика у којем се живот јавља, али суштина и хронологија се понављају. На тај начин се стабилизује људско искуство, чак и људско знање, зато што се постојање доказује у трајању, а вредност у понављању. Губа је била много гора од короне и изгледало је да се свет од ње никада неће опоравити, али се опоравио. Нама је тешко зато што ми непосредно живимо сопствени живот и сваком је његова мука најтежа. Ако хоћемо да промишљамо мирно, без сензација и страха од смрти, као и обавезе да будемо најбољи од свих људи који су живели, видећемо да је свака генерација имала своје искуство. У шпанској грозници је пострадалао више људи него у Првом светском рату, а тај рат је Армагедон који је ужас појавио у новом облику, већи него што су били библијски и архајски ужаси описани у светим књигама, литератури, искуству.

Мишљења сам, или бар наде, да ће ова ситуација ипак изазвати неке промене у перцепцији стварности након овог изазова?
- Ако промену схватимо као евиденцију различитости у садржају, промениће се сигурно, али ако је схватимо као суштинску промену свести и понашања, нисам сигуран да ће се променити. Све промене у последичном пољу после короне биће резултат нашег страха, али наша свест треба да се промени као чин нашег ослобађања, а не застрашености. Да ли ће бити промене, видећемо. Популација којој сада припадамо није хомогена. Нисам на фејсбуку, не ценим вредности сензационалног, али сам у мањини зато што је моје време протекло. Функционалном редукцијом људскости, пре свега знања, направљена је генерација која није ни заинтересована за целину изгледа о нама, која постоји само у тренутку, на нивоу могућности да свој живот претвори у слику која јој стиже преко ајфона.

Нису деца крива?
- Наравно, криви су њихови родитељи који су, у жељи да од своје деце одложе тренутак суочавања са зрелошћу и решавања озбиљних животних драма и проблема, направили лаке мете манипулације. Не видим апликацију у мобилном телефону после које ће они имати потребу да мењају своју свест после короне, своје вредности, да ће учити и радити, неговати идеју стрпљивости, поступности и остварења личних циљева и сачекати да сване дан, после зоре. Живимо у друштвеном бићу које је хетерогено. Моћ да се заузме доминантна друштвена вредност не зависи од памети као што никад није ни зависила. Зато смо ударили у зид. Зато што ово доба нема парадигму. Доминантна вредност није нашла следећи облик свог постојања. Она лута, а заједно са њом лутају и њени поданици – клинци са ајфонима у руци. Кад изађе наша генерација, више неће бити ко да им смета, то ће бити мера њиховог света, или чип у подлактици. Ако се нешто промени, то ће се променити, али то ће бити њихова стварност. Да ли ће у тој стварности они моћи нешто да промене, на то питање ће морати они да дају одговор, не ми.

„Нико жив није пронашао Троју, али Хомера ником није пало на памет да оспорава. Да ли је Илјада генијално уметничко дело које је фикција, или је информативна репортажа о стварности? Ми се вековима бавимо тим догађајем, али све што пише у Илијади, нама се већ десило, четрдесет прве, деведесет девете и много пута до сада. Шта је био Обреновац ако не потоп? Није библијски потоп био другачији него што је обреновачки. То је исти догађај, исти мизансцен. Да је Исус Христ ходао земљом, доказ је Патријарх Павле. Он је доказао да је могуће живети другачије, али да ми на то нисмо спремни. Ја сам видео Христа. Није више питање да ли верујем у Бога или у Њунтов закон и да ли ћу бити примитиван или еманципован, да ли ћу гледати у компјутер, или икону. Ја сам видео Исуса Христа. Када сам га ја видео, он се звао Патријарх Павле. Нема ту приче да ли је он постојао или није. Мени је постојао, ја немам ту дилему.“

„Пишем, свирам гитару, гледам филмове и непрекидно се одазивам својим пријатељима на позив за комуникацију, јер траже од мене једну реченицу, виц, мало смеха, или један снимак. Имам две књиге које „стоје“, јер је сада издавачки пројекат бесмислен и сам себи бих био нека врста мере охолости и глупости, или нестрпљења. Имам студијски албум који би до сада био објављен, други албум који спремам и радим на албуму који спрема моја ћерка. Пишем књигу „Лоше стране ствари“ која је резултат мојих пријатеља и читалаца, који су тражили да се изјасним о темама које се сада актуелизују. У питању су мини есеји који само отварају проблем и набацују одређени угао са којих се читава ствар може гледати, заустављају се у тренутку када наратив није ни конструисан, када главног јунака нема, али су сугестије довољне да онај који то прочита може целу ствар да заврши сам и измисли свог јунака, доради текст на оном нивоу на ком сам га оставио отвореним.“

СВИ ДОЗРЕВАМО
„Човек је зрео онолико колико може да издржи. Побуна која није конструктивна није побуна, него незрелост. Сви можемо да се бунимо против тате и маме, деде и бабе, Тита и партије и шта после? Вратимо се на ону песму Оливера Драгојевића Опрости ми папе. Није то поента. Сви смо незрели и сви дозревамо. Када сазримо, онда буде касно за нашу генерацију, долази нова и она мора да дође до зида.“