Свет стоји, он трчи

Српски маратонац, Александар Кикановић Кикан, кренуо је у своју животну трку 16. фебруара, испред храма Вазнесења Господњег у родној Лозници. Не знајући шта га чека,“не сањајући“ о светској пандемији, тог дана је кренуо на пут до Москве, дуг 2.300 километара. Одлучан је у намери да Владимиру Путину, председнику Руске Федерације поклони икону Светог Георгија Победоносца на Дан победе, 9 маја.

О овом необичном младом човеку писали смо у напису Трка за живот („Глас Подриња“, 06.06.2019) када је истрчао 918 километара за 23 дана. Тада је протрчао је кроз три земље, променио четири годишња доба, прегурао жуљеве и опасности на путу и стигао на Хиландар да би прикупио неопходна средства за лечење болесног дечака из Мачванског Прњавора.

- Већ тада, када сам трчао до Хиландара, на путу ми је пало на памет да идем за Москву, да трчим у име братства два православна народа, руског и српског. У међувремену сам отворио своју Фондацију Александар Кикановић и сва прикупљена средства пребацићу на лозничку болницу.

Иза себе је оставио пређене километре на путевима Србије, Мађарске, Словачке и Пољске. Затекли смо га у Белорусији, на око 700 километара од циља, где чека да се отворе границе између Белорусије и Руске Федерације.
- Сваки дан, осим четвртка и недеље, истрчим маратон од четрдесет километара. Физички се одлично осећам, месецима сам се припремао уз подршку мог тренера Александра Лекића, али је психолошки тешко. Сваког дана нам стижу лоше вести из отаџбине у вези са коронавирусом, као и притисак да се вратимо, да нећемо успети да пређемо границу. Константно наилазимо на препреке. На граници Пољске и Белорусије, у старту су нам рекли да не долази у обзир да пређемо границу. Имали смо четири контроле, скинули су нас малтене до гола, али су нас пустили када сам им рекао да носим икону Владимиру Путину. Обавили су неколико телефонских позива и, после три сата, прешли смо границу.

Иако није имао појма да ће свет задесити пандемија, нема намеру да се врати док не заврши своју мисију. Не боји се вируса, јер „све је могуће оном ко верује“.

Одустајање није опција
- Хвала Богу, сазнао сам да један мој Лозничанин, Дејан Аврамовић, живи у Минску. Он нам је завршио папире да можемо легално да останемо у Белорусији месец дана. Ако будемо морали, продужићемо боравак. Одустајање није опција. Препреке које имамо, превазилазимо уз помоћ Светог Георгија Победоносца, чију икону носимо.
Иако су му из наше амбасаде у Москви рекли да не може прећи границу и да је најбоље да се врати, Кикан, како га зову њеови Лозничани, верује у пријатељску подршку бајкера Ноћни вукови. Један од њих, московски хирург, близак је председнику Путину.

- Он ми је рекао да се стрпим и да ће све бити у реду. Неразумевање наше амбасаде ми је тешко пало, пошто имам папире за икону само у једном смеру. Назад не могу да је вратим, а освештана је на Хиландару. Не дај Боже да дођем на Пољску и Мађарску границу и да ми узму икону.

У свом маратону у Доба короне прешао је више од две трећине пута.
- Сви се чуде, зову ме и питају: „Како то да је цео свет стао, а само ти трчиш?“ Немам појма. На путу сусрећем много возача камиона, наших људи из Србије и Русије, који ми помажу у сваком могућем смислу.
На путу га прате бициклиста из Ваљева Никола Томић и суграђанин Зоран Милетић, возач кампера. Иако су „скоцкани“ у два квадратна метра, добро се слажу. „Кућа није тесна кад чељад није бесна“.
- Када завршим са трчањем, што је у просеку око пет сати дневно, враћам се у кампер. То нам је кућа путујућа, ту живимо и чекамо нови дан. Са кампером смо у Пољској имали проблем, покварио нам се, али су нам Пољаци помогли. Без обзира што су католици, поштују нашу веру и мисију.

У Белорусији, познато је, није уведено ванредно стање.
- Овде живот нормално функционише. Чак се игра и Фудбалско првенство. Сви нормално раде, живот није стао. Људи су невероватни, помажу нам, не боје се короне. Вероватно ћемо да кренемо 26. априла, сачекати да се границе са Русијом отворе и завршити причу. Остало нам је је триста километара до границе и 390 до Москве. Значи, 690 километара до циља.

Читаоцима Гласа Подриња, пре свега својим суграђанима, захваљује на великој подршци, а Шапчанима поручује:
- Када сам трчао до Острога и до Хиландара, много људи ми се јавило из Шапца. Ко ће нам помоћи ако неће први комшија? Ту смо, наши смо, хвала Богу.