Боља удаја од наде

Професор епидемиологије у пензији Зоран Радовановић, као и његов отац Милутин, рођен у Табановићу, близу Шапца, један од најбољих ђака, угледне Гимназије у овом граду, својим стручно, научним, истраживачким радом, стекао је светску славу, у земљи и иностранству. И овог пута се радо одазвао на позив “Гласа Подриња” за разговор.

Укидање ванредног стања, уведеног поводом деловања корона вируса, после месец и по дана мера републичког Кризног штаба, прилика је за сумирање резултата у изненадној, наметнутој борби против невидљивог и опасног непријатеља. Будући да борба још траје, истина уз ублажене мере, да ли се после свега може рећи да смо добро прошли?

Боље смо се удали него што смо се надали. Условно позитивна оцена заснива се на три показатеља која су указивала да је могло да буде још горе:
а) Здравствени систем нам не функционише сјајно ни у нормалним околностима, а посебно није дорастао изазовима какве су пандемије;
б) Нисмо имали потребне залихе потрошног материјала и опреме;
в) Чак и када је у Италији харала болест, неодговорно смо се односили према надолазећој претњи, чему у прилог говори конференција за штампу 26. фебруара, када је председник СНС саветовао да се народ не брине, јер ће се успешно заштитити ракијом.
Захвалност што нисмо прошли како заслужујемо припада епидемиолозима из Кризног штаба. Неке њихове одлуке заслужују критику, али у целини гледано, учинили су да епидемијска крива поприми силазни ток.

Додуше, када се поредимо са 12 земаља и територија у региону, имали смо највеће стопе оболевања, што значи број оболелих у односу на број становника. Међутим, статистички подаци говоре да не искачемо у погледу умирања. Разлози су двојаки.

Прво, за разлику од неких других земаља, међу умрле од ове нове болести, зване ковид 19, код нас су убрајани само болесници са позитивним тестом. Осталима је, чак и ако су били у јединицама интензивне неге или већ на респиратору, писана нека друга дијагноза као узрок смрти, али су сахрањивани уз мере обавезне за умрле од заразних болести.

Друго, енергичним мерама остали су поштеђени болести најстарији грађани, међу којима је ризик умирања далеко највећи. У Србији је просечна старост умрлих била 67, а у Европи 80 година.

Колико је укупан здравствени систем спремно дочекао “изазов”, пред који га је ставио корона вирус?
Здравствени систем је био неспреман за такав изазов. Укупне залихе маски и рукавица, о заштитној опреми и да не говоримо, биле су довољне за само дан-два. Здравствени радници дуго нису имали ни упустства како да се понашају. Такви документи за рад у ванредним ситуацијама благовремено су достављани свим установама, али су остајали заборављени у некој фасцикли или фијоци.

Да ли су предлагане мере од стране струке биле и сувише ригидне?
Неке предложене мере јесу биле спорне, а многе су у основи биле разумне, али су незграпно спроведене. Веза између Кризног штаба и здравствених установа била је лоша. То је одраз шкрипавог функционисања здравственог система у целини. На челу установа наметнути су, најчешће у в.д. стању, партијски послушници који немају углед ни у колективу, ни у народу. Они функционишу по принципу слепе послушности према надређенима, а свој непостојећи ауторитет у колективу намећу сејањем страха.

Има, наравно, и светлих изузетака. Привремена болница коју је изградио град Шабац служила би за понос и у некој много развијенијој земљи. Илустрацију накарадности система представља околност да она није ни прорадила, већ су грађани малтретирани пребацивањем у Београд. Типична српска посла.

Колико је било мудро и корисно применити врло радикалне мере, строже него у највећем броју других земаља, видеће се наредних месеци, вероватно до краја ове календарске године.

Шта би требало да значи слабљење вируса, односно колико то може да нас охрабри и опусти?
Идеја о слабљењу вируса одражава неразумевање самог тог појма. Да је вирус изненада постао тако стар и немоћан, цео свет би о томе брујао. Постоје многи докази да је вирус подједнако убојит као што је и био. Томе у прилог речито говори скорашња епидемија у нишком Старачком дому. До сада је умрло 40-ак, што значи скоро четвртина свих заражених, а за неке је исход неизвестан. јер су још увек на респиратору.

Оно што се изменило нису особине вируса, већ могућност да се пренесе са човека на човека. Да су одржаване свадбе, даће, друга славља, кафанска весеља, гужве у превозу и на утакмицама, показало би се да је вирус подједнако живахан као што је и био.

Може ли се очекивати нови талас вируса и којим интензитетом?
Појава новог епидемијског таласа само је питање времена. Да смо се од Првог маја и Ђурђевдана потпуно опустили, имали бисмо скок оболевања још пре лета. Овако, уз постепено ублажавање примењених мера, остаје нам да очекујемо јесен или рану зиму као највероватније време почетка другог таласа. Мања вероватноћа је да до значајног пораста броја оболелих дође већ у рану јесен, пошто се деца окупе у школама.

Колико нам већ преживљено може помоћи у непрестаној борби?
Ова земља не може себи да дозволи да још једном живот стане на више недеља. Привреда то не би могла да поднесе. И сада су многи приватници на ивици преживљавања, а држава је суочена са огромним економским губицима.

Управо зато, наредни пут ће мере забрана бити знатно мањег обима. Много више ће се инсиситрати на самосвести и личној одговорности. Поћи ће се од тога да су људи већ схватили значај спречавања те или неке сличне заразе, па ће се сами чувати.

Поред тога, и здравствена служба ће бити припремљена, па ће бити способна да открива и изолује заражене, а да особе које су са њима биле у додиру шаље у карантин. На тај начин ће инфекција бити сузбијана у самом почетку, пре него што епидемија узме веће размере.

Да ли је вирус вештачки створен у лабораторији?
Дошло је време кад се у све сумња. Зато има и разлога, посебно у овој земљи, у којој је народ бесомучно варан и вучен за нос већ много година. Ипак ваља задржати осећај за здрав разум и препознавати ситуације које су заиста резултат обмане.

Ниједна власт није довољно луда и неодговорна да свесно пусти у промет вирус који ће јој се неминовно вратити и покосити сопствени народ.

Постоји теоретска могућност да вирус са којим се експериментише „побегне“ из лабораторије. То се раније дешавало у неколико махова. Данас су, међутим, мере предострожности много ригорозније. Што је још много важније, ниједна манипулација у вирусу не може да протекне на начин да остане невидљива. То је као ожиљак после операције, који може лако да се препозна.

Прелазак животињских вируса на људе је сталан процес и извор многих новоискрслих болести. Светска здравствена организација има дугу листу узрочника за које је највероватније да ће у догледној будућности довести до масовног оболевања људи и нуди земљама чланицама помоћ у ношењу са таквим опасностима.