Инфо

11. јун 2020.11. јун 2020.
Дулаћ, шампион хуманости
Међународни дан добровољних давалаца крви – 14. јун

Дулаћ, шампион хуманости

Да сам у стању дао бих Вам звање народног хероја. Примите због тога моју искрену жељу да живите још дуго на добро онима којима ће вероватно затребати Ваша драгоцена помоћ - телеграм глумца Суботичког народног позоришта Ласа Силађија упућен Душану Благојевићу Дулаћу, обичном човеку, а опет хероју из нашег града, јунаку и овог нашег присећања
Био је то један, не баш дуг и не баш срећом испуњен живот, но беше богат нематеријалним вредностима хуманости, пожртвованости и човекољубља у најизворнијем значењу. Почео је 18. маја 1924. године. Од првог дана, Душан, касније свима знат као Дулаћ, одраста у материјалној оскудици. У таквим околностима, нису баш све животне стазе отворене, већ се пут сам наметне. Завршио је Основну школу „Вук Караџић“, а потом код мајстора Јована Павловића машинбраварски занат.

Колико су могућности дозвољавале испуњавао је своје детињство и рану младост, а онда, са још непуних 17 година, поново се нашао у вртлогу околности на које није могао утицати. Гледао је како нестаје његова родна Краљевина Југославија и како окупаторске снаге улазе у његов град. Рат је био свакодневица. Попут многих младих момака, дошло је време у добу ужаса да без припреме, вежбе, 1944. обуче униформу и крене у борбу за ослобођење. Као члан 28. Славонске бригаде учествује у борбама код Угљевика, Бијељине, у борби за ослобођење Загреба, више пута је и рањен, али је баш на фронту започело нешто што ће Дулаћа обележити кроз живот и због чега се поводом 14. маја, сећамо његовог лика и дела.

Ратни друг, пушкомитраљезац је погођен залуталим зрном. Погодак није кобан, али је изгубивши велику количину крви смрт све ближа. Једина и последња нада је храбри добровољац који жели да да крв из вене у вену. Јавио се баш млади Шапчанин с Камичка. Рањеник се враћа у живот и постаје први од стотина оних које ће, у преосталом животу Дулаћ хуманошћу сачувати од дефинитивног краја.

Живот посвећен човекољубљу
Кажу да најлепши осећаји измичу речима. Дулаћ је увек говорио да не постоји ништа једнако осећају да сте некоме спасили живот. То није само појединачни живот, то је све оно што он носи, нове дане са најближима, нову шансу да се пронађе радост и смисао. Име рањеника коме је помогао у ратном вихору не знамо, он је знао, али можда је ту скривена и симболика односа који је неговао. Живео је за једно „хвала“ и ништа више, није било потребно да зна нечије име, презиме, место рођења, у другима је гледао човека или жену коме је потребна помоћ и којима може помоћи.

По ослобођењу Југославије упућен је у Битољ на одслужење војног рока. Фудбал је заволео још у предратно време у Шапцу, а како је био кршне грађе и велике храбрости, одабран је да буде голман у екипи своје јединице. По повратку у Шабац и заснивању радног односа у фабрици „Зорка“ пријавио се у тим „Радничког“. Убрзо је привукао пажњу руководства „Мачве“ где одлази 1947. Верни пратиоци клуба су увек говорили како Дулаћ попут бомбе излази на лопту, неустрашиво и сигурно, те се тако њему придода још један надимак „Бомбајац“. Доприно је пласману Мачве у Другу лигу, а потом и историјском повратку међу најбоље клубове у држави после 20 година. Иље Шпиц, чувени тренер „Партизана“ желео је Шапчанина у својим редовима, али Дулаћ је одлучио да остане у свом граду.
После Мачве поново брани за „Раднички“, а потом и „Борац“ где је завршио играчку каријеру. Ипак, све што је радио, чинио је срцем. Спорту је остао одан до последњих дана живота, мало као члан управе два велика шабачка клуба, мало као тренер голмана, а највише као псоетилац и навијач.

Вратимо се на хуманост, иако суштински од ове теме нисмо ни одлазили. По повратку у Шабац са ратишта и армијског, наставио је да даје крв, деценијама. Чак 339 пута је то учинио за неколико деценија, а невероватних112 литара је потекло из његових вена, што га чини апсолутним рекордером града и данас и једним од најактивних давалаца, не само у земљи, него у свету. Уколико знамо да између два давалаштва треба да прође најмање три или четири месеца, математички и логички је лако разумети колико је у жељи да помогне другима, своје тело и здравље стављао на последње место. У породичној кући Благојевића телефон је умео да зазвони у „глуво доба“ и да са друге стране слушалице буде неко из болнице који зове Дулаћа да помогне, што би он, без изузетка чинио.

Никада није искористио право које су имали добровољни даваоци да проведу плаћени 15-дневни одмор било где у Југославији. Можда је море лепо, али га је на Сави чекао још један самопостављени задатак. Био је добар пливач, а освежење у не увек мирној реци умели су да потраже они којима та вештина није била најближа. Нису онда постојале спасилачке службе, али су невешти имали срећу да се купају на истом месту где и њихов суграђанин. Више десетина живота је спасао и на овај начин. Умео је да препозна непливача и потом би га пратио погледом, спреман да помогне ако затреба. Знао је да се избори и са паником потенцијалне жртве и сигурно је доведе до обале.

Највећа трагедија
Сећате се да сам на почетку рекао да је живот Душана Благојевића Дулаћа био не баш дуг и не баш срећан. Нико ове негације није могао слутити до кобног новембра 1973. године.

Још 1946. године Душан је оженио Јелену, исте године добио ћерку Милицу, а три године касније сина Милана. Супруга и он, нису никада живели у изобиљу од првог дана живота, па да им материјална сигурност недостаје, а скромношћу су учили и своју децу. Радио је, издржавао породицу, лекара није ни посећивао, није било потребе, почетком 70-их се Дулаћ остварио и као деда, веровао је да живи срећан и испуњен живот. Ипак, све се променило 26. новембра 1973. године. У тешкој саобраћајној несрећи на необележеном путном прелазу у близини Табановића, шинобус је ударио у аутомобил где су били Душанова супруга Јелена и унука Мирјана. Удес нису преживеле, а иако је „Бомбајац са Камичка“живео још 13 година, , практично је и његово срце стало те вечери. Убрзо се тешко разболео, а потом и умро 26. маја 1986. године.

Осим сећања и прича свих који су га познавали, успомена на Благојевића Дулаћа опстаје још само кроз Дулаћеву улицу, а иако је било иницијатива да се установи плакета за добровољно давалаштво која ће понети име овог рекордера, никада није добила епилог.

Најплеменитији Југословен
Све до сада поменуто већ представља снажан аргумент да неко добије вредно признање које слави храброст и хуманост, као што је некада била плакета Вечерњих новости „Најплеменитији Југословен“. Ипак, у све подвиге, те 1968. учинио је још један који је задивио целокупну југословенску јавност .

Летњег поподнева, два грла упрегнута у запрегу, док им је власник одмарао у оближњем бифеу, нечим изиртирана кренула су у галоп ка двојици дечака које је страх паралисао. Насеље Живинарник у близини пијаце, петак, пазарни дан, много људи, статичних са ужасом у очима. Стицај срећних околности је да је пред кућом стајао Дулаћ, храбро је кренуо и својом снагом, бацивши се на атове, успео да их обори и вероватно спасе два млада живота.

-Аман људи, морао сам да скочим на коње, Војкан и Никола су били на сред улице, ништа друго ми није преостало, или деца или ја, ето то је све што сам помислио – рекао је о догађају херој дана.
Уследио је једногласни избор за плакету, Октобарску награду Општине Шабац, пријем код доживотног председника СФРЈ, Здравко Велимировић је снимио филм „А то сте ви“, документарац о Благојевићу који је освојио друго место на фестивалу документарног филма, као и бројни телеграми честитки и дивљења.
Д. Б.

Најновији број

26. новембар 2020.

Најновији број
Verified by Visa MasterCard SecureCode
American Express MaestroCard MasterCard Visa
Banka Intesa