МУЗИЧКО НАСЛЕЂЕ, ИДЕНТИТЕТ СРПСКОГ НАРОДА

Јесте корона вирус допринео отказивању скоро свих манифестација народног стваралаштва, како регионалних тако и републичких, али чување и представљање народне музичке традиције, игара и ношњи је трајни задатак, коме треба посвећивати увек довољно пажње. То најбоље зна саговорница “Гласа Подриња”, етномузиколог у музичкој редакцији Радио Београда Мирјана Дробац. Искористили смо прилику да са њом разговарамо.
Колико је данас посвећено времена, чувању, систематизацији и промоцији изворног народног музичког блага Србије?
Као етномузиколог верујем да никада није довољно пажње посвећено и да је потреба и неопходност, али и наша обавеза, да учинимо још више како бисмо очували, систематизовали и промовисали изворно музичко благо, а све у циљу очувања музичког наслеђа које, као што сви знамо, чини идентитет српског народа и његове духовности.
Без обзира да ли говоримо о сеоској музичкој традицији – солистима, дуетима, певачким групама као и свирачима на традиционалним инструментима, или о музичком наслеђу које је деценијама настајало и неговало се у урбаним срединама у извођењу професионалних вокалних, инструменталних солиста као и народних оркестара и ансамбала, суштина је иста. Систематско прикупљање и снимање етномузиколошке грађе је први корак. Затим следе анализа, архивирање и презентација. У Радио-телевизији Србије поштујемо овај редослед и на тај начин у Звучном архиву РТС налази се значајан број трајних снимака аутентичних извођача из свих крајева Србије. Снимљена и архивирана грађа примарно је намењена за све програмске потребе радија и телевизије. Она представља базу за бројне научне радова етномузиколога, етнолога, лингвиста, социолога…
На програмима Радио-телевизије Србије презентација и промоција народне музике усклађена је са програмском шемом, карактером емисије и инвенцијом уредника. Када говоримо о емисијама народне музике највећи етарски простор испуњен је народним песмама и играма у интерпретацији професионалних вокалних и инструменталних солиста уз пратњу професионалних народних оркестара и ансамбала. Сеоска традиција је у знатно мањој мери присутна на програмима и може се чути у тематским емисија.

Сматрате ли да су медији довољно препознали своју улогу у свему овоме и да ли афирмацији изворног музичког блага са своје стране дају потребну пажњу?
Програми Радио – телевизије Србије народну музику тумаче на различите начине. Постоје тематске емисије, углавном на таласима Радио Београда, у којима се посебна пажња посвећује традиционалном звуку, догађајима и извођачима. Такође, концепција појединих емисија у којима се емитује народна музика примарно је забавног карактера а народна песма је пратећи садржај. Ипак, без обзира на карактер емисије, да ли се емитује на радио или телевизијским програмима, евидентно је да Радио-телевизија Србије, за разлику од многих других медијских кућа са националном фреквенцијом, правилним и строгим одабиром репертоара и извођача доприноси промоцији истинских музичких вредности и очувању музичког наслеђа.
Ко су најчешћи чувари музичке традиције народа и како се изборити за њену већу афирмацију у савременом тренутку? Где је место мачванске изворне народне музичке грађе у ризници музичког блага, за сва времена?
Када кажемо „чувари музичке традиције“ најчешће мислимо на народне уметнике – певаче и свираче на традиционалним инструментима. У времену садашњем, све њих углавном можемо чути на саборима, смотрама и осталим манифестацијама народног стваралаштва које се одржавају током читаве године на територији Србије.
Некада је било другачије. Песма и свирка биле су саставни део народних обичаја и обреда, како оних календарских тако и оних који су пратили животни циклус појединца и заједнице. Данас се музичка традиција не обавља као свакодневна пракса већ је пратимо на саборским позорницама а извођачи су, најчешће чланови организовани у културно-уметничка друштва, фолклорне ансамбле, групе певача. Све више је младих певачких група у варошким и градским срединама. Њих најчешће певачки припремају и репертоарски одређују етномузиколози или музички педагози и то је још један од начина на који традиционална песма и свирка „живе“ и трају.
Бројни су региони у Србији где је све мање аутентичних извођача а то примећујемо и у Мачви. Велика је срећа што је етномузиколог Љубинко Миљковић обавио теренска снимања на подручју Мачве, прикупљена грађа је објављена тако да је могуће „оживети“ поједине записе и на тај начин сачувати традиционалну мачванску песму.
Какве се препреке и ограничења јављају, због деловања корона вируса?
Епидемија короне је зауставила цео свет. Бројни аспекти наших живота претрпели су, и даље трпе, промене. Забрана окупљања довела је до изостанка скоро свих манифестација народног стваралаштва како регионалних тако и републичких. Бројна културно-уметничка друштва направила су паузу у свом раду. Како ће се то рефлектовати на народно музичко стваралаштво, остаје нам да видимо.