Из Порторожа, после дуго година, вратио се у свој родни град, мени драг човек. Попио сам кафу са њим. Веома важно за ову причу , у Шабац, ускоро, вратиће се и његова породица. Супруга, кћерка и син.
Намерно вам нећу споменути његово име, јер у овој причи, само један дивни дечак који необично подсећа на свога оца, заслужује да му се спомене не само име, већ и презиме. Елем, овај мени драг човек, још увек је у свом кошаркашком, гороломном телу, мада, приметио сам, после свих ових година, стекао је једну квргу у једном колену а мислим да је постао и помало чвораст у оба кука. Није више „Галата кула“, али још је широког погледа и радознао је, јер… …остао је громког и ведрог духа, простране и звонке душе, још увек је дете и дечак, где у разговору са њим препознајете сву чистоту детета и озбиљност дечаштва у себи. У тој „утакмици“ нашег разговора, одиграли смо све четири четвртине.
На почетку причали смо о политици. У наставку меча, убрзали смо темпо, одиграли тематски pick and roll па прешли на историју, а кад смо се уверили да је разлика недостижна за све наше противнике, прешли смо у „мирној завршници“ на разговор о породици, одрастању и школовању његове деце, о Словенији, условима за живот, пореским пријавама, храни и вину, медитеранском поднебљу, погледу на Копарски залив и… таман кад сам хтео да му стиснем руку, захвалим на кафи и fair play сусрету ... догодила се магија !!! Нестварна и чудесна „тројка“ у последњој секунди нашег сусрета.
„Знаш , скрасили смо се у Порторожу, лепо нам је тамо, сигуран посао, миран живот, деца су се уклопила, имају другове и срећно детињство а недавно, добили смо и понуду да мој првенац и првозванац како га ја понекад зовем, заигра за кадетску репрезентацију Словеније.“
„И, шта сте одлучили?“ – упитао сам. „Ми ништа, док нисмо питали њега, и, тек кад нам је рекао шта он о томе мисли, донели смо одлуку да се вратимо у Шабац.“ „Шта вам је рекао?“ - са слутњом која ми је измамљивала осмех на лицу, упитао сам га… …„Тата, Мама, једино што ја желим, је да играм за моју Србију.“ Гледам у насмејаног оца у жељи да докучим, да ли је његов син онакав какав је он, или је он постао онакав какав је желео да му буде син.
Скамењен у времену, видим себе, како извијам врат, како упарујем очи са путањом лопте , где се дрхтај тишине у укрштају са резонантним звуком мрежице, претвара у одушевљење, које кад се деси, знаш сигурно - чуо га је цео Свет. Победа у последњој секунди. И радост, велика радост. Његово дете , његов син „плејмејкер“ je ове приче.
Он је та нерастворена честица у покољењу. И то није случајност. То је он од ђедова наследио, он је тај „ванвременски двокорак“ који разбија сваку „зонску одбрану“ противника, чврстином свог карактера и силином тимског духа. Он је већ сад, јемство, да ће бити још, српских, победа и у будућности. А кад се оне десе, и кад за њих поново чује читав Свет, трешће се Србија, излиће се на улице народ, да прослави још једну победу која нам је увек тако потребна.
А варница и распаљени пламен те победе тињао је у искреном дечјем срцу и дечачком поштењу, које је рекло: „Тата, Мама, једино што ја желим, је да играм за моју Србију.“ Његово име је Андреј Мушицки.
