Др Вера Рајић – светлост ће остати

Шта у најтежим тренуцима туге и бола може да каже човек за пријатеља кога губи једном заувек? Како да каже ако ни сам не верује да се то могло догодити ономе ко је остављао утисак бесмртног, пријатеља чије је лице исијавало светлост, а душа снагу раскошног богатства. Ако није једина у овом нашем малом универзуму, једно је сигурно. Сигурно је, да је заувек напустила своје најмилије, своју унуку и децу, оставила многу – сада, већ велику децу о којој је, као и о својој, бринула деценијама, оставила је нас њене пријатеље и многобројне људе жељне људске ведрине и здраве мисли искусног лекара.

Све је заувек напустила Др Вера Рајић, педијатар, хуманиста, чудотворац духа, речи и дела. Напустила нас је у великој пандемијској хајци на живот 19. децембра 2020. године, на Светог Николу, свеца који је лечио многе од болести и сигурне смрти, на дан велике српске славе. Вера је цео свој живот посветила другима, лечила је децу и људе, знањем, медикаментима и људском љубављу. Чинила је добро из љубави према добру, помагала је не очекујући ништа заузврат. Напустила нас је изненадно и брзо. Изненадила је све, верујем и оне који су се до задњег часа борили за њен живот. Ипак, оставила је дубоке корене у менталном склоповима оних с којима се дружила и живела. Њен пут је био дуг, а пријатељства бројна и незаборавна. Волела је људе снажно и безрезервно. На београдском медицинском факултету, као мосту између студента из Деспотовца и младе студенткиње из Шапца, родила се њена највећа љубав. Из те љубави настао је њихов капитал, институт породице и потомство поносних родитеља: два нова лекара, два велика имена. Ћерка Данка у Београду, а син Владан у Љубљани.

Ако Бог држи сваког на земљи да у животу учини оно због чега се родио, Вера је то сигурно учинила. Све достојанствено, морално и хумано. На вечни починак одлази на велики православни празник. Остаје незаборављена по најхуманијој овоземаљској мисији, по разговорима искреним према пријатељима, нежним према деци, љубазним према сиромашним и снажним према незадовољним. За све, а не само оне који су је познавали, вредне пажње остају чињенице. Напустила нас је особа која је и у мраку видела светло, особа у чијем речнику нису постојале речи с негативним предзнацима, особа која је тврдила да живот треба неизмерно ценити и волети. Иако нас је напустила, остаће њен светао лик, остаће ланац суза у очима који су је знали, остаће вечно сећање на Веру као икону у оквиру.