Борба је једина опција

Живот некад са собом носи заплете чудније од филмских и ствара реалне хероје. Када неко гледа смрт у очи тако често, једино што може је да се бори.

Наш саговорник Предраг Слијепчевић, 56-огодишњи Београђанин, леукемију је победио четири пута. Током болести имао је седам или осам компликација од којих је сигуран исход био смрт. Доживео је и инфаркт између две болести. Преживео је све. Данас помаже другима да живе.

-Није то храброст, него очај. Знао сам да сам већ умро и одлучио сам да се борим, прича Предраг за “Глас Подриња”.

Од прошле године и грађани Шапца могу да помогну оболелима од леукемије тако што сваке среде у Културном центру могу дати узорак крв и ући у базу потенцијалнних донора матичних ћелија.

Жив сам, јер се нисам предао
Пеђа се први пут се са акутном мијелобластном леукемијом сусрео 2008. године. Била је већ у поодмаклој фази, а од тада се враћала сваких годину дана. Не постоји документован случај у свету да је неко ову дијагнозу победио четири пута.

-Већ у првој леукемији сам донео одлуку због које сам данас жив, а то је да се нећу предати. Дубоко верујем да је то суштина – док се не предам леукемији, она ме не може убити, а покушавала је, на различите начине. Лакше је одустати, наводи Предраг.

Током лечења је примао различите терапије и различито реаговао на њих. После прве је био у коми око месец дана, а први је пацијент у Србији који је примао чист цитозар. Све време је веровао својим докторима.

-Знали су да ћу умрети, а лечили су ме као да ћу преживети. Нису одустали ниједног момента. Преживео сам седам или осам тешких компликације које се не преживљавају, а лекари су ипак успевали да ме извуку.

Шабац за пример
Пеђа је Београђанин ког у Шабац доводи заједничка извојевана победа над истим непријатељем са Весном Томић. Прошле године смо писали о Весниној борби против леукемије, а она се бори и даље, али за друге. Шабац је први град после Београда у ком је могуће дати узорак за матичне ћелије. Акција је покренута пре годину дана и само за прва два месеца од укупног броја свих новорегистрованих потенцијални донора 70 одсто је из Шапца.
-Сваке среде у Културном центру грађани који желе да буду донори тромбоцита могу да прегледају вене, што је први услов. За давање ипак морају у Београд. Такође, сви грађани, без обзира да ли желе да буду донори или не, могу бесплатно да утврде која су крвна група, уколико то не знају. За матичне ћелије је довољно дати једну епрувети у Културном центру. Тиме се улази у базу потенцијалних донора. Подударност са примаоцем мора да буде потпуна и јако је мала могућност да дође до тога. Међутим, када бисмо имали базу од 100.000 потенцијалних донора годишње би могле да се обаве две до три трансплантадиције. База сада има око 8.900 потенцијалних донора, а од 2005. године у Србији су урађене само четири трансплантације. Треба напоменути и то да за сваког постоји сродни донор у кругу од 100 километара, само га треба наћи. Оболелом то значи живот, а за донора је потпуно безопасно, наводи Весна Томић.

Кад доктори не знају шта даље
Чист цитозар се више не даје пацијентима, јер мали проценат преживи ову терапију. Предраг каже да једну трећину пацијената убије сама терапија, једна трећина преживи, док се једна трећина никада не врати по другу дозу, бирајући да одустану од лечења.

-На конзилијуму нису знали како да ме лече даље. Млада докторка Мира Митровић била је тада на специјализацији и пронашла је на интернету ту терапију која се повремено даје у Америци. Поређења ради, за цело одељење са 50-60 људи требује се месечно 34 до 36 грама цитозара, ја сам сам примао 60 грама. Док је трајало дејство терапије 15-ак дана био сам као у магли, у облаку, свега свестан, а опет ми ништа није јасно.

Првих годину дана је критично, а Пеђи се леукемија вратила у 52 недељи. Када је то схватио – онесвестио се. Ипак, победио је и тада и још два пута. Сада о својој болести прича кроз анегдоте. Каже, да не може да гледа на то са дозом хумора не би преживео.

После свега прошао је кроз терапију одржавања. Мале дозе цитозара (0,09 грама) које се дају у стомак, а после којих је 15 дана био у кревету “са својим лавором”. Живот му је у том периоду престављао период примања терапија и период припрема за њих.

Данас подршка другим оболелим
Данас кроз удружење “Леука” својим примером и искуством помаже другима оболелим од леукемије, али и од других малигних болести, као потпредседник Форума пацијената. Каже да реч “мора” не употребљава често, али да због свега што је прошао, други који се нађу у сличној ситуацији МОРАЈУ да га послушају ако желе да живе.

-Прво што мора да се уради је да МОРА да се прихвати болест, а затим МОРА да се бори. Обично сви одемо код лекара и тражимо да нас он излечи. То може да функционише са упалом плућа, али не и са леукемијом. Када су ми лекари рекли дијагнозу рекли су да је 50 одсто њихово, а 50 одсто моје. Ко се не буде борио и слушао лекаре, неће преживети. Ко преузме одговорност за себе има добре шансе, каже Пеђа.

Захвалност лекарима
-Моје две докторке којима бескрајно верујем и које једине на свету слушам су др Нада Сувајџић и др Ана Видовић. Докторка Нада је увек за борбу и за јаче терапије, а докторка Ана гледа да пацијент преживи, па онда гледа да ли је убијена леукемија. Ани сам рекао да ћу де се борим, јер знам да сам већ умро. Када је прошла и моја четврта леукемија доктори нису знали шта даље, јер нису имали на основу чега да створе мишљење. За такве одлуке треба бити велики лекар, исцелитељ. Докторка Ана је сама донела одлуку. Дошла је са мном до литице и скочила – ишли смо на терапију одржавања, која ће ме или убити или ћу преживети. Преузела је ризик и била је спремна да живи са својом одлуком. Ја сам се борио за себе, али се и она борила за мене, прича Предраг.

Живим леукемију
За себе каже да живи леукемију и да човек може на све да се прилагоди. Као потврду томе наводи да су му после првих терапија отпале све длаке са тела, сем обрва и трепавица, а током терапија у четвртој леукемији редовно се бријао и шишао.

-Моје тело се навикло. За мене је то постало као антибиотици за друге људе. Навикну се и ум и тело. Ту способност људског мозга има свако, само је неко користи, неко не.

Донори шанса за живот
Поред моралне подршке, “Леука” има немерљив значај у помоћи пацијентима код терапија. Координирају између давалаца тромбоцита и пацијената, деле апеле и траже даваоце.
Тромбоцити су неопходни у терапији лечења пацијената оболелих од леукемије. Могу се дати само у Београду, а услови које даваоци морају да испуњавају су доста строги. Некада је за недељну дозу тромбоцита једног пацијента потребно да се пријави и више од 100 потенцијалних давалаца, како би били одабрани прави.

Друга шанса за пацијенте је трансплантација матичних ћелија. Да би неко био донор довољно је да нема канцер, неку аутоимуну болест, дијабетес или да није имао инфаркт.