Победа над судбином – Слободан Лазаревић (9)
Ведар поглед и без вида
Неколико месеци између вида и стопроцентног слепила. Операција није помогла. Нестала разлика светла и таме. Дружење и жеља отворили могућности. Упознао супругу, спознао спортски таленат. Планира, машта и никада га оптимизам не напушта
Свим чулима Слободан Лазаервић из Драгиња, 27 година је упознавао лепоте света који му је био доступан, пригрлио је живот, налазио баланс између одговорности и уживања, радовао се посебним тренуцима, волео прославе, изласке. Сметње је стварао дијабетес, али нје ни слутио шта му опака болест може однети. Нешто слабије је видео на десно око, морао је на операцију која нажалост није помогла.
-После операције сам отпуштен кући, уз позив на контролу за 15 дана. Ипак, мени су се јавили болови, био је рез на оку, нису смели, из неког разлога да измере очни притисак. Лекар на ВМА с чудио због тога. Имао сам притисак 36, велики болови. Омршао сам 16 килограма за 15 дана, услед чега су страдали капилари и после неколико месеци сам и на лево око изгубио вид. На десном су крвни судови били у лошем стању и операција није имала ефекат. Десно око ми је правило мале проблеме, кривило је редове у титлу, изгубило је функцију вида после операције, лево је страдало након петнаестак дана. На почетку је била светлост и тама разлика, да би и она нестала пола године касније.
У кратком временском периоду постао је стопроцентно слеп. Уследио је пресек живота и потреба за новим почетком.
Бројне могућности постоје, много тога се може прилагодити, може да се пронађе смисао живота, радост, срећа, али не долази само, већ почиње од жеље да се живи, да не почне размишљање са оним шта човек не може, већ да тражи крајње границе онога што може
- Посебно ме релаксирала вожња, имао сам и Б и Ц категорију и онда се догоди нешто када све престаје. Био сам пет година махом у кући, одлазио сам на неку прославу, неки догађај и то је било све. Остатак времена сам слушао музику.
Тек три године касније Слободан се учланио у Савез слепих и слабовидих. Ондашњи председник Лука Младеновић га је позвао да се прикључи обуци за рачунаре, где је упознао две девојке, такође слепе, из Свилеуве. Помогле су му на обуци и касније је наставио контак са њима, с обзиром да су у питању суседне месне заједнице.
-Нисам ни знао да постоје рачунари и телефони за нас. Док сам имао телефон са тастерима ја сам научио да куцам поруке по додиру, знао сам где су дугмићи, међутим јави се проблем када стигне поруке која може имати и неку непримерену реч, а треба мајка да ми је прочита.
Враћао се полако друштвеном животу, али стидљивим корацима. Како истиче, од много познаника само њих неколико је исказало интересовање да га посећују, да настави дружење, питао се шта је разлог за реакцију осталих, те је и у себи будио несигурност.
-Момак из Београда, истог инвалидитета као ја дошао је како би ми на лаптопу инсталирао неопходне програме. Познавао је Свилеувчанке и од њих чуо какав је био мој живот пре свих проблема. Убедио ме је да губитак вида није губитак живота, да су отворена врата за нова познанства, али ништа се неће догодити уколико само седим у своја четири зида и можда до дворишта изађем. Схватио сам о чему ми говори и одлучио да га послушам.
Ништа не улепша живот као судбинско познаство, а како је рекао Мали принц, најважније ствари се не виде очима, него срцем.
-Вању нисам знао пре, упознали смо се када сам се вратио изласцима. Осетио сам њену доброту, искреност, заљубио се, започели смо заједничку пловидбу животом, добро се слажемо. Спорт и она чине мој живот испуњеним и срећним. Она је мој пратилац у куглани. Значило би нам да имамо посао, али не дамо да нам било шта поремети ведар дух.
Искуство из периода када је имао вид, много је Лазаревићу олакшало живот после стицања инвалидитета.
- У стању сам много тога да урадим. Ја могу, уз усмеравања да наложим ватру, променим сијалицу, користим бушилицу. Обоје смо ваге у хороскопу, тако да нам је педантност изражена особина (смех). Ништа то не бих могао да нисам видео, погледом упознао и упамтио неке ствари. Предност је што знам како изгледају неке ствари, помогло ми је то и у куглању јер сам знао, када ме поставе на средину да је у правцу чела чеона кегла, да су крајње у правцу рамена.
Момак из Београда, истог инвалидитета као ја дошао је како би ми на лаптопу инсталирао неопходне програме. Убедио ме је да губитак вида није губитак живота, да су отворена врата за нова познанства, али ништа се неће догодити уколико само седим у своја четири зида и можда до дворишта изађем. Схватио сам о чему ми говори и одлучио да га послушам
Када једно чуло нестане, најчешће се друга изоштре, али код стеченог инвалдитета, ту промену није лако описати.
-Немам утисак да су ми се друга чула изоштрила, али мислим да је осећај израженији, рецимо уколико се крећем и када се приближим стубу као да осетим промену у ваздуху, да је нешто ту. Станем, опипам и знам о чему се ради. Могу рећи да сам сада више у стању да поделим пажњу и могу паралелно да слушам звукове са више страна.
Судбина уме бити сурова, но живот је отворена прича која чека да буде написана. Жеља је неопходни полазни мотив. Активних чланова Удружења је мало. Постоје књиге на брајевој азбуци, већина спортова има опцију прилагођену слепим и слабовидим (атлетика, пливање, колективни спортови, голбал...)
-Бројне могућности постоје, много тога се може прилагодити, може да се пронађе смисао живота, радост, срећа, али не долази само, већ почиње од жеље да се живи, да не почне размишљање са оним шта човек не може, већ да тражи крајње границе онога што може. Кроз нова познанства, кроз размену искустава сазнате нешто ново. Ко мисли да му ја могу помоћи, на располагању сам. Знам колико има младих који су рођени без вида или су га изгубили и предали су се летаргији, сопственом свету, а жеља и воља их дели од лепше, садржајније свакодневице.
-После операције сам отпуштен кући, уз позив на контролу за 15 дана. Ипак, мени су се јавили болови, био је рез на оку, нису смели, из неког разлога да измере очни притисак. Лекар на ВМА с чудио због тога. Имао сам притисак 36, велики болови. Омршао сам 16 килограма за 15 дана, услед чега су страдали капилари и после неколико месеци сам и на лево око изгубио вид. На десном су крвни судови били у лошем стању и операција није имала ефекат. Десно око ми је правило мале проблеме, кривило је редове у титлу, изгубило је функцију вида после операције, лево је страдало након петнаестак дана. На почетку је била светлост и тама разлика, да би и она нестала пола године касније.
У кратком временском периоду постао је стопроцентно слеп. Уследио је пресек живота и потреба за новим почетком.
- Посебно ме релаксирала вожња, имао сам и Б и Ц категорију и онда се догоди нешто када све престаје. Био сам пет година махом у кући, одлазио сам на неку прославу, неки догађај и то је било све. Остатак времена сам слушао музику.
Тек три године касније Слободан се учланио у Савез слепих и слабовидих. Ондашњи председник Лука Младеновић га је позвао да се прикључи обуци за рачунаре, где је упознао две девојке, такође слепе, из Свилеуве. Помогле су му на обуци и касније је наставио контак са њима, с обзиром да су у питању суседне месне заједнице.
-Нисам ни знао да постоје рачунари и телефони за нас. Док сам имао телефон са тастерима ја сам научио да куцам поруке по додиру, знао сам где су дугмићи, међутим јави се проблем када стигне поруке која може имати и неку непримерену реч, а треба мајка да ми је прочита.
Враћао се полако друштвеном животу, али стидљивим корацима. Како истиче, од много познаника само њих неколико је исказало интересовање да га посећују, да настави дружење, питао се шта је разлог за реакцију осталих, те је и у себи будио несигурност.
Куглашки подвизи
Кроз састанке у савезу ушао је Слободан, познатији као Сока, у свет спорта, отпочео да кугла као члан Клуба за слепе и слабовиде „Чивија“. Брзо је напредовао, освајао појединачне титуле, помогао клубу да освоји Куп, буде у врху домаћег шампионата, стигао до репрезентације, а онда на Светском шампионату освојио четврто место.
-Заволео сам спорт који нисам ни покушао раније. Успеси су само појачали ту љубав. Поносан сам што се носимо са Врбасом, Београдом, Пожаревцем, неприкосновеним екипама, а једини смо без куглане. Тренирали смо једно време у Руми, али то је пут два сата у једном, потом у другом правцу из Драгиња, уз тренинг, читав дан се изгуби. Ми смо домаћини на гостујућем терену. Ноћу смо путовали у удаљенија места на редовна кола, тренирамо једном недељно, остали бар три пута и упркос свему опстајемо у врху.
-Момак из Београда, истог инвалидитета као ја дошао је како би ми на лаптопу инсталирао неопходне програме. Познавао је Свилеувчанке и од њих чуо какав је био мој живот пре свих проблема. Убедио ме је да губитак вида није губитак живота, да су отворена врата за нова познанства, али ништа се неће догодити уколико само седим у своја четири зида и можда до дворишта изађем. Схватио сам о чему ми говори и одлучио да га послушам.
Ништа не улепша живот као судбинско познаство, а како је рекао Мали принц, најважније ствари се не виде очима, него срцем.
-Вању нисам знао пре, упознали смо се када сам се вратио изласцима. Осетио сам њену доброту, искреност, заљубио се, започели смо заједничку пловидбу животом, добро се слажемо. Спорт и она чине мој живот испуњеним и срећним. Она је мој пратилац у куглани. Значило би нам да имамо посао, али не дамо да нам било шта поремети ведар дух.
Искуство из периода када је имао вид, много је Лазаревићу олакшало живот после стицања инвалидитета.
- У стању сам много тога да урадим. Ја могу, уз усмеравања да наложим ватру, променим сијалицу, користим бушилицу. Обоје смо ваге у хороскопу, тако да нам је педантност изражена особина (смех). Ништа то не бих могао да нисам видео, погледом упознао и упамтио неке ствари. Предност је што знам како изгледају неке ствари, помогло ми је то и у куглању јер сам знао, када ме поставе на средину да је у правцу чела чеона кегла, да су крајње у правцу рамена.
Када једно чуло нестане, најчешће се друга изоштре, али код стеченог инвалдитета, ту промену није лако описати.
-Немам утисак да су ми се друга чула изоштрила, али мислим да је осећај израженији, рецимо уколико се крећем и када се приближим стубу као да осетим промену у ваздуху, да је нешто ту. Станем, опипам и знам о чему се ради. Могу рећи да сам сада више у стању да поделим пажњу и могу паралелно да слушам звукове са више страна.
Судбина уме бити сурова, но живот је отворена прича која чека да буде написана. Жеља је неопходни полазни мотив. Активних чланова Удружења је мало. Постоје књиге на брајевој азбуци, већина спортова има опцију прилагођену слепим и слабовидим (атлетика, пливање, колективни спортови, голбал...)
-Бројне могућности постоје, много тога се може прилагодити, може да се пронађе смисао живота, радост, срећа, али не долази само, већ почиње од жеље да се живи, да не почне размишљање са оним шта човек не може, већ да тражи крајње границе онога што може. Кроз нова познанства, кроз размену искустава сазнате нешто ново. Ко мисли да му ја могу помоћи, на располагању сам. Знам колико има младих који су рођени без вида или су га изгубили и предали су се летаргији, сопственом свету, а жеља и воља их дели од лепше, садржајније свакодневице.
Д. Благојевић
Најновији број
18. април 2024.
