Остаје жал зе репрезентативним дресом

Одбојка је поново у жижи домаће јавности, две националне селекције су водиле, односно воде борбу на Европским шампионатима које су започели као браниоци титуле. Велика такмичења на мало екрану, испуњен љубављу ка спорту свог живота, прати и вероватно најбољи одбојкаш из Шапца у историји Милош Антонић.

-Очекујем да будемо у борби за медаљу. Екипа је дуго на окупу, бранимо злато и жељни смо доказивања, јер нас није било у Токију, а припадамо врху. Морамо се доказивати, верујем да имамо квалитет за висок пласман, а велики конкуренти су Француска, Пољска, Италија – истиче Антонић.
Многе одбојкашке снове је остварио, сачувавши једнаку љубав ка спорту као и на првом тренингу, ипак сан о наступу за национални тим није досањао

-Слагао бих када би рекао да не жалим, маштао сам о наступу за Србију. Играо сам за јуниорску репрезентацију, међутим одласком у словеначки клуб престао је контакт и више није било позива. Имао сам могућност наступа током каријере за Словенију, Црну Гору, претходне године сам имао опцију да играм и за Албанију, али сам од почетка био сигуран да ако не могу да играм за своју државу, нећу играти ни за једну. У себи сам рашчистио да ћу бити само играч клупске одбојке.

Шабачка одбојкашка прича није тако блистава, женска одбојка некако живи, чак и остварује одређне кораке напред, док мушке фактички и нема. Део претходне сезоне Антонић је провео у Србији и утисак је да није само Шабац у проблему што се тиче одбојкашке будућности.

-Нисам оптимиста да ће се нешто побољшати у скоријој будућности. Тужно ми је што више нема ни мог матичног клуба, нити било којег другог мушког у Шапцу, колико знам има неколико екипа са женским селекцијама. Уверио сам се из прве руке да Одбојкашки савез не води много бригу о мањим срединама, фокус је на великим центрима: Београд, Нови Сад, Ниш, други делови су мање важни и последице су неизбежне.

Тече Антонићу 35. година живота. Иако је у позним играчким годинама, игра на позицији где године доносе непроцењиво искуство и многи закораче и у пету деценију професионалне каријере.

-Још увек себе видим као искусног, не старог играча (смех). Осећам се добро, спреман да пружим још много, још сам заљубљен у овај спорт, радујем се свакој утакмици, тренингу и док у мени постоји тај жар, желео бих да играм. Каријере техничара су продужене, играју и после четрдесете године. Волео бих да стигнем Николу Грбића по годинама играња, по свим другим параметрима је један једини, мој узор и идол.

После непријатног искуства у Нишу, Милош је наступао за кипарску Анагенису са којом је продужио уговор на још две сезоне и постао један од носилаца идеје о пласману у плеј оф и борби за висок пласман у перспективи.

-Дуго нисам имао задовољство да будем део клуба који предводе тако коректни људи. Сарађивали смо на највишем нивоу и на крају сезоне сам имао још четири понуде, чак и финансијски боље, међутим баш захваљујући том односу нисам имао дилему да желим да останем и тако смо дошли до уговора на још две сезоне.

Наступа у не много познатој лиги и држави коју спортски не карактерише одбојка. Ипак клубови улажу у стране играче и тренутмо је опоравак после периода короне који је оставио последице и на економију.

- Умањена су улагања што се одразило на квалитет. Ипак, од ове сезоне ситуација је боља, поново су дозволили три странца у свакој екипи, једног више него претходне сезоне. У мојој екипи је на позицији коректора Рус, примач је Кубанац. Лига је базирана на играчима из других држава, што се одразило на репрезентацију, те их нема на великим такмичењима. Осим тога велики проблем је рад са млађим категоријама, ту им недостаје стручан кадар.

Уз професионално испуњење оство је донело и приватн задовољство.

-Играо сам у много држава, али Кипар предњачи у мери да размишљам о могућности да овде останем и по завршетку каријере. Услови живота, клима, гостопримство људи, мир, уређеност који владају учинили су да се осећам ја добро и да дођем овде са породицом. Ћерка је овде већ кренула у школицу и осећамо се дивно.