Можда је тако и најбоље

У нашем друштву све чешћа је појава да дете живи са једним родитељем. Узрока томе има много. Разводи, свађе, увреде, одласци.

По речима Данијеле Рељић, психолога и системског породичног психотерапеута под супервизијом, запослене у ОШ “Вук Караџић” у Шапцу, традиционална психологија и посебно психоанализа, су наглашавале важност улоге мајке. За бригу и васпитање улога оца, макар у првим годинама живота, била је маргинализована. Међутим, то није став данашње науке.

-Све више се важност придаје и очевима, што је у складу са идејом о равноправности полова. Чак и традиционална подела улога је уважавала различите аспекте развоја на које утичу мајка и отац. Тако да теза да је један родитељ мање или више битан не стоји - оба су важна, али како видимо не и неопходна.
Истраживања на светском нивоу налазе да једнородитељске породице чине између трећине и четвртине укупног броја породица. Број је нагло порастао, а ова промена се приписује разним друштвеним променама од шездесетих на овамо. У развијеним земљама њихов удео је нешто већи него у неразвијеним. Настају услед одсуства једног од родитеља из различитих разлога (развод, смрт, посао,..). Истраживања наводе да су мајке чешће родитељ са којима деца остају (у 75% случајева).

Данијела Рељић, психолог, Фото: Николина Попратњак

-Без обзира на то да ли недостаје мајка или отац, олакшавајућа околност је уколико у животу детета постоји фигура која може да представља модел недостајуће полне улоге, нарочито ако је одсутан родитељ истог пола као дете. Често су то блиски рођаци или сродници попут баке и деке. Ово је посебно важно у смислу социјализације за развој полног идентитета детета. Чини ми се да је нетачно уверење да одсутни родитељ не утиче на дете. Свакако да најчешће изостаје његова родитељска улога, али је он и те како присутан макар у психолошком животу детета, без обзира да ли остварује контакт са њим или не, и без обзира на разлоге зашто је то тако – додаје Данијела Рељић.

Одакле нам идеја да, ако сами гајимо дете, није довољно да будемо само мајка, или само отац? Ко нам намеће потребу да заузимамо додатне улоге као да улога једног, и јединог, родитеља није довољно тешка? У том смислу одговорност коју родитељ који самостално врши родитељску улогу преузима на себе представља оптерећење и за њега и за само дете - дете може осећати потребу да узврати, помогне, олакша родитељу, али да то развојно не буде у стању да испуни у оној мери у којој се од њега очекује

У васпитању детета оба родитеља имају подједнако важну улогу. Мајке углавном дају емотивну топлину док очеви пружају осећај сигурности. Заједно пружају љубав и посвећеност. Укључивање оба родитеља у све сфере одрастања детета назива се ауторитативно родитељство и као такво је најбољи начин васпитавања. Међутим, немају сва деца срећу да одрастају у хармоничној и срећној породици. Да ли ће дете бити под утицајем родитеља који га је подигао и уз кога је одрастао зависи од саме породице, њене функционалности и њене динамике, од самог родитеља и контекста од кога зависи одсутност другог родитеља. Психолог Данијела Рељић детаљније је објаснила како изгледа тај утицај.

-Ако је други родитељ одсутан услед компликованог развода, није ретка ситуација да се дете користи као средство борбе између родитеља, У том случају на дете негативно утичу и родитељ који га подиже и родитељ који је одсутан на начин да захтевају лојалност и да само дете излажу токсичним конфликтним ситуацијама. Са дететом се ствара коалиција против другог родитеља, али се за узврат нуди заштита и онда када се оно понаша лоше (манипулација подршком).

Осим породице и шире фамилије, нико ме не гледа кроз то, нико ме не сажаљева. Немам посебан осећај када се та тема покрене.
Предност је што сам био довољно стар да сам изаберем са којим ћу родитељем живети. Мана је што се сваке две недеље „селим“ код оца и што морам да проводим један празник са једним, а други са другим родитељем.
Немам осећај да ми нешто фали у целој ситуацији.
Ђорђе, 17

Додаје да ово није нешто што треба посматрати као правило.
- Родитељи који сами одгајају децу се веома труде да надоместе улогу другог родитеља, па често изговарају реченицу: “Ја сам му/јој и отац и мајка”, коју неретко чујем на свом радном месту, не само од родитеља којима су супружници преминули или одсутни услед развода, већ и од родитеља чији је партнер болестан или ради на таквом радном месту, или таквим темпом, да је ретко присутан у породичном животу. Увек сам се питала шта то заправо значи, како би то у пракси могло изгледати. Одакле нам идеја да, ако сами гајимо дете, није довољно да будемо само мајка, или само отац? Ко нам намеће потребу да заузимамо додатне улоге као да улога једног, и јединог, родитеља није довољно тешка? У том смислу одговорност коју родитељ који самостално врши родитељску улогу преузима на себе представља оптерећење и за њега и за само дете - дете може осећати потребу да узврати, помогне, олакша родитељу, али да то развојно не буде у стању да испуни у оној мери у којој се од њега очекује.
Уколико је неко дете самохраног родитеља, велике су шансе да је у детињству било препуштено само себи. Одатле и претпоставка да су деца одрасла уз једног родитеља самосталнија.

У васпитању детета оба родитеља имају подједнако важну улогу. Мајке углавном дају емотивну топлину док очеви пружају осећај сигурности

-Претпоставка да су ова деца самосталнија има логичну полазну тачку. Ако породицу чине један родитељ и његово дете или деца, ресурси за помоћ родитељу у вођењу бриге о домаћинству и евентуалној млађој деци су веома ограничени. Стога није ретко да старија деца буду парентификована, односно постају на неки начин сурогат партнери родитељу са којим живе. У том смислу подстиче се развој одговорности, проактивности и самим тим самосталности. Ова деца често имају већу моћ у доношењу породичних одлука и више се вреднује њихово мишљење и уважавају њихови предлози у односу на децу одраслу у двородитељским породицама.

Није било промене што се тиче понашања других према мени. Када ме неко пита нешто на ту тему мало зна да буде непријатно, више због реакције других него што ми је непријатно да причам о томе.
Највише ми смета што је једном родитељу јако тешко да обавља послове за оба родитеља, и што у мом случају, не постоји сарадња између родитеља.
Предност је што у њиховом надметању ко је бољиродитељ могу да се провучем са неким стварима са којима не бих да су заједно, а мана је што што међусобно пребацују једно другоме преко нас, деце.
Не постоји ништа за чим жалим, сматрам даје овако најбоље за све.
Растко, 19

Самохрани родитељи често нису економски независни јер теже налазе посао -послодавци избегавају да их ангажују јер антиципирају чешћа одсуства због неге детета, али и ако га имају једна просечна плата није довољна да подмири потребе породице. Стога често живе са својим примарним породицама, где део бриге и васпитања детета преузимају бака и дека. Деца у оваквим породичним структурама могу бити мање самостална, њихова моћ да доносе одлуке у породици је мања него код деце у двородитељским породицама.

Одрастање у породици где су родитељи срећни служи као добар пример како се треба понашати у емотивним везама. Међутим, особе одрасле само уз мајку, свеснији су емоција и погледа на жене. Насупрот томе, деца одрасла само уз оца имају више мушких особина

Истраживања наводе да деца одрасла са једним родитељем могу бити повученија у комуникацији, или пак склона конфликтном и агресивном понашању. Код доношења оваквих закључака, како каже Данијела, ипак треба бити опрезан, јер није могуће утврдити да је одрастање без једног родитеља одговорно и за развој пожељних особина и за појаву потенцијалних проблема касније. Особине које ће дете развити зависе од мноштва других фактора, попут социо-економског статуса, саме вештине родитеља, психосоцијалне подршке коју породица може да добије у свом окружењу, итд. Стога, није на одмет поново нагласити потребу за опрезом код оваквих генерализација.

Данас су много горе ствари су постале нормалне, тако да је ово најмањи назовимо “проблем” . Околина се навикла на ову “ситуацију”, односно постало је уобичајено јер је свака друга/трећа породица разведена. Никада се нисам нашла у ситуацији да се неко према мени понаша другачије јер сам дете разведених родитеља, обично питају како се осећам и да ли бих волела да нису. Највише ми засмета када причају да су деца разведених родитеља размажена, јер сматрам да није тако. Свако дете треба да се размази до одређене границе, није битно да ли су родитељи заједно или разведени. Некада ми дође период да ми је криво сто су разведени, али се сетим да не бих ја била ја да је другачије. Мана је што деца пре одрасту, односно пре крећу да обављају сами своје обавезе, јер се један родитељ сам не може посветити као два, наравно да се труди да да све од себе. Такође ни не сматрам да је то велика мана, ја волим што сам пре одрасла и схватила неке ствари. Предности су да деца имају више разумевања за одређене ствари/ситуације, наравно да је то случај и код неких где су родитељи заједно али сматрам да је то више присутно код нас. Не знам шта бих рекла да ми недостаје јер су се развели када сам била мала и не сећам се периода где смо сви заједно, али можда заједничка путовања. Увек ме је занимало како би то изгледало.
Катарина, 18

На крају се поставља питање да ли особе које одрастају са једним родитељем имају другачији поглед на љубавни живот?

Људи се генерално понашају слично када је та тема у питању. Неки добро глуме, неки одмах покажу своје лице. Немам никакав проблем када ме околина пита нешто везано за моје породично стање, међутим не волим када се неко меша и износи своје мишљење о мом приватном животу.
Предност је свакако што могу да бирам где и како ћу проводити своје слободно време и немам ништа одређено када морам да будем код ког родитеља. Мана је што се њихова мишљења у већини случајева не подударају па дође до пребацивања преко мене који желим да будем неутралан у тој причи.
Искрен да будем, овако ми је супер. Уживам, мозак ми није оптерећен глупостима и нема шта да ми смета. Мислим да је тако најбоље, да живе одвојено и свако свој живот и да се помажу само када сам ја у питању.
Лазар, 19

Млади одрасли уз оба родитеља у већини случајева имају уравнотеженији поглед на везу и емотивне односе. Одрастање у породици где су родитељи срећни служи као добар пример како се треба понашати у емотивним везама. Међутим, особе одрасле само уз мајку, свеснији су емоција и погледа на жене. Насупрот томе, деца одрасла само уз оца имају више мушких особина.