Краљевско тројство у српској поезији – Дучић, Раичковић, Крстивоје Илић
Судбинска књига песника са крстом у имену, „оданог до последњег ткива бесмртној лози Немањића“. Песника који поштује „одлуке Бога слободе и Бога поезије“, али и дубоко свесног „да мирно може изаћи пред Дучића“.
КРСТИВОЈЕ ИЛИЋ О БОЖАНСТВУ СТВАРИ Мада је сасвим лако рећи – ствари остају само ствари: ако се божанство занемари, ко би могао постати већи, пријатељ свега што не дише, и у тајни се облик скрива:
У БОГУ СВАКА СТВАР ЈЕ ЖИВА И САМА СВОЈУ ВЕЧНОСТ ПИШЕ! Омеђен „Израстањем“ и „Здравицом Обилићу“ (посветама Кнежевић Стефану и Његошу) песников иконостас доноси Похвале – Вину, Лирици, Љубави, Анђеоске и Похвале завичају... Украс и корице књиге са речима Драгана Лакићевића: „Бирајући по сродности, Крстивоје гради својеврсне оде-епиграме писцима, налик на споменичке натписе. Те кратке форме портрета духовите су и узвишене, надасве похвалне, изведене из реторике и поетике самих писаца, чије су речи и мисли обележиле епоху и културу и оставиле сопствени траг у космосу“... Да „подели“ са читаоцима Гласа Подриња песник је изабрао Похвале завичају, јер како рече, по мишљењу најистакнутијих српских песника: „Не постоји богатији књижевни завичај!“
ВУК Нови завет, у народном руху – на језику преља и пастира: МЛАЗ МУДРОСТИ ИЗ ДУБИНЕ ВИРА; Као спомен – СРБИЈИ И ВУКУ! ФИЛИП Кренуо сам из патње и мрака, стазом славе ВОЖДОВИХ ЈУНАКА: није лако прећи преко Дрине; ЈЕР ЈЕ ДРИНА ОД СУЗА ПЛАНИНА! ЛАЗА К. ЛАЗАРЕВИЋ Ех, Швабице, од ватре и студи, дивна песмо мојих жедних чула, на прагу сам патње, и расула: НЕМАМ ЛЕКА ЗА СОПСТВЕНЕ ГРУДИ! ЈАНКО ВЕСЕЛИНОВИЋ Испевана завичајна фреска, како земни пролазе нам дани; сваким стихом у срцу се храни: ТВОЈА МАЧВА, МОЈА ВИЛА-ЛЕСКА! ОСКАР ДАВИЧО Нек твоје буде све, дај мени СУНОВРАТЕ – одрпане преврате и љуте коприве; Живећу као пећине, као звери што пате, за све чије су очи увек жалостиве: ЈЕР НЕ ЗНАЈУ ЈОШ ШТО ЉУБАВ МОЖЕ ЗНАТИ! ДРАГОЉУБ РАЈИЋ ЖИТО Вала, гром да спали онога ко га погази! – Па макар то био ветар, човек или лето. Што оно не би расло до неба да долази! Што не би оно биље било, биље свето, Па да звезде поједу оног ко га погази! НИКОЛИ ДЕВУРИ НЕМА ВИШЕ ЗМАЈА ОД НОЋАЈА: Клонула је и сабља и рука, Земља скрива гробове хајдука; А ХАЈДУКЕ – СА ЗВЕЗДАМА СПАЈА! АЛИ ТВОЈЕ РЕЧИ ОЗВЕЗДАНЕ, ИСЦЕЛИЋЕ И НАЈТЕЖЕ РАНЕ! ВИТОМИР Т. НИКОЛИЋ ЛАЗАР ТЕОДОРОВИЋ Слуга отечества „Као члан Савета, човек који је школован, и велики пријатељ новом реду ствари, Теодоровић је послан у Цариград за КАПУЋЕХАЈУ СРПСКОГ“ (1). Према Лазиним „цариградским писмима“ Илији Гарашанину, било је то 16.октобра 1843.год. Није вредело ђто се изговарао да је слаб и стар, да се боји како ће кости оставити у Турској. Прота Матеја га је тешио: „Е, БОГМЕ, ЛАЗО БРАТЕ, ТО ТИ ЈЕ С ТВОЈЕ ПАМЕТИ; ШТО НАС НЕНАУЧЕНЕ НЕ ШАЉУ?“ (1) Амбасадор ИВАН ЛОЛИЋ СТРИЦУ НЕИМАРУ Често те сећање враћа и дуго са тобом ћутим – Не прија ни ракија, од тебе преостала; Ни што си отишао, не могу да се љутим: Нека ти земља греје жуљеве и стопала... Сад трагом твојих жеља крилати унуци круже: САМО ЈЕ СЕЋАЊЕ БУДНО, МОЈ ДОБРИ, СТАРИ ДРУЖЕ!
Други о нама: Јован Пејчић у есеју поводом збирке „Крстовдан“ Узнесења песника Крстивоја Илића -На мапи српске поезије двадесетог и, ево, у почетним деценијама двадесет првог века, певање Крстивоја Илића самоизградило се у велику лирску исповест што захвата у значењу и симболику свега видљивог и невидљивог у животу, у општој људској и песниковој родној историји и судбини, али, такође, и у судбини самог певања као првог и последњег израза човекове душе, човекових стваралачких моћи. Свет је лирски јунак његових стихова. Од почетка (од „Раздора у слуху руже“,1973) до најновије збирке „Крстовдан“ („Чигоја штампа“, Београд,2021), пева он – увек продорним, свежим, новим језичко-поетским сликама и метафорама – о оном најтежем и најболнијем: метафизици постојања, стварања и умирања.
Префињен лиричар, мајстор форме (творац неколиких најлепших сонета савременог српског песништва), Крстивоје Илић рано се потврдио као песник дубоко укорењен, с једне стране, у традицију самих врхова српске и светске поезије, а с друге: у наслеђе узвишене родољубивости осведочене сусретом и са духовном српском повешћу, са питањима унутрашњег идентитета личности и народа. При томе су стрепња и самоћа, а с њима меланхолија као владајући тон, суштинско егзистенцијално одређење лирског субјекта Илићевог стваралаштва“. ———- ... Књиге су му често награђиване. Од бројних признања споменућемо три најновија: први је добитник награде „Стражилово“, за савремену лирику; „Одзива Филипу Вишњићу“, за песничко родољубље, као и Повеље за животно дело Удружења књижевника Србије... („Крстовдан“, Извод из биографије Крстивоја Илића) ———- … “Префињен лиричар, мајстор форме, творац неколиких најлепших сонета савременог српског песништва…” Јован Пејчић о песништву Крстивоја Илића.
