Инфо

13. октобар 2022.13. окт 2022.
Фото: "Глас Подриња"

Фото: "Глас Подриња"

СВЕШТЕНИК НИКОЛА КОВАЧЕВИЋ: ЗАДУШНИЦЕ СУ ПРАЗНИК НАДЕ

Много је станова у дому оца мог

Контекст нашег помињања покојних није инсистирање на прошлости, односно на људима којих више нема па их се носталгично сећамо и оживљавамо успомену на њих, него би требало да негујемо моменат који је карактеристичан за Литургију, где је сећање истовремено памћење, које није само прошлост, него и обећање које ће бити у будућности. У току анафоре, пред само узношење дарова говоримо: „сећајући се свега што се нас ради збило, крста, гроба, тридневног Васкрсења, узласка на небеса и другог и славног доласка“. Други долазак се још није догодио, а ми га помињемо као сећање. Наша Литургија обилује перспективом гледања у будућност. Кад се молимо Богу за покојне, нисмо они који се просто сећају мртвих људи, него се сећамо обећања Божијег и поновног сусрета са њима. То је хришћанска перспектива и разлог за наду
У протеклу суботу обележили смо Михољске задушнице, дан када се саборно молимо за за душе преминулих. О молитви за оне који су „променили свет“ разговарали смо са свештеником Николом Ковачевићем.

Црква организује четири пута годишње општи помен за упокојене?
- Суштински гледано, Црква није ограничила помињање упокојених само на та четири дана, управо супротно, помен се врши на свакој Литургији, где се хлеб освећује да буде Тело Христово и вино да буде Крв Христова. Након узношења и молбе да Бог освети те дарове и да нам их као освећене врати следи такозвана заступничка молитва, где помињемо најпре Богородицу, Св. Јована Крститеља и све свете, потом упокојене и живе на челу са Епископом, клиром и свим људима. То је настарији део Литургије. Током заступничке молитве јасан је ред, зато што је контекст живота у Цркви такав да укључује све и свакога и свако има своје место, уколико то жели. Христос је говорио: „Многи су станови у дому Оца мојега“ (Јн 14,2) . Христос је Спаситељ свих и све позива да уђу у заједницу са Њим. То нам је основа да се свагда молимо како за живе чланове, тако и за оне који су променили светом.

„Суд Божји над свима нама јесте актуализација онога што смо желели и како смо изабрали да живимо, упркос томе што је то условљено околностима у којима се налазимо“


Помен отишавших врши се и на Проскомидији?
-Проскомидија је припремни део Литургије, где се поименце помињу многи живи и уснули хришћани.

А сви смо живи, само на различитим местима?
- Да, али ми, као биолошки живи људи овде и сада, узносимо молитве, као Црква, за оне чланове који нису биолошки живи. Међутим, вера Цркве је да су у Богу сви живи, јер Он је тај који даје живот свему. То је посве другачији однос према мртвима од оног који су гајиле бројне паганске религије где оданост према прецима добија мистичну димензију, па се покојници доживљавају као они који на себи својствен начин учествују у свакодневном животу. Бројни су народи у којима постоје такве представе,

ДУША У ПАМЋЕЊУ ЖИВОГА БОГА
„Бог наш је једини који истински одувек постоји и као такав ствара из превелике љубави свет и све у њему. Зато је свака људска личност у потпуности аутентична и непоновљива занавек. Тело умире, али душа, животни принцип који долази од Бога, опстаје у памћењу живога Бога. Господ Исус Христос је уставши из мртвих остварио оно чему се ми надамо. Показао је примером да онај који се удостоји васкрсења не може поново да умре, него са преображеним, облагодаћеним, тесно са Богом сједињеним телом, живи неумирући. То је блажени живот коме се надамо. То нам даје основа да се без престанка молимо Богу сада и овде, без ограничења која нам намеће смрт, јер је она ствар овога света. Господ је победио смрт, неће је бити више у једном тренутку. То нам даје основа да се Богу молимо и за оне који су сада уснули, како кажу светогорци – пресељени, или како наш народ каже – променили светом. Дубока свест о тријумфу живота над смрћу заправо је дубока вера у Сина Божијег који, поставши један од нас, умире и васкрсава као један од нас. Вера у Христово васкрсење јесте увод у веру у наше лично васкрсење. Ето разлога да се молимо Богу не само за себе, него и за уснуле и да у спомен љубави према њима чинимо добро и у име њихово.“


Преци су јако важни и нама хришћанима?
- Јесу, али хришћанско виђење је другачије. У древним паганским заједницама дешавало се да постоји култ покојника који су готово уживали статус својеврсног полубожанства. Тога ради, ношене су им понуде, особито о јубилејима, на њихове гробове. Храну која се износи на гробље, нису измислили наши људи, него је тај обичај постојао још у древном Риму. Забележено је да је мајка блаженог Августина са другим хришћанима носила на гробље храну као и сви остали, али не да би „нахрани“ покојнике, него да би поделили потребитима у спомен уснулих хришћана. Дакле, потпуно се другачије заснива свест о томе како човек истински постоји. Ми као хришћани дубоко верујемо да смо у руци Божјој и да Он води рачуна о нама у егзистенцијалном смислу. Од Њега зависи живот и смрт, бесмртност је Његов дар нама, не постоји природна бесмртност којој ни Бог не може ништа, као што се веровало у паганским друштвима.

Фото: Епархија шабачка


Код нас постоји пракса да се на гробље излази другог дана Васкрса, уместо на Побусани понедељак?
- То је неправилна пракса, али је заживела као таква. Колективна свест је битна у Цркви. Прими се неки обичај и доживи рецепцију у Цркви. Наша перспектива у данима око Васкрса је тријумф живота над смрћу и све време говоримо о животу. Чак је и служба опела у данима Светле седмице потпуно другачија. Нема инсистирања на опроштају грехова и помињању упокојених, него је све у радости Васкрсења. Из тог разлога не би требало вршити помене у дане око празника Васкрсења Христовог, него живети радост тријумфа над смрћу, нечега што ће се обистинити на крају историје за свакога од нас.

Можда је баш тријумф живота над смрћу подстакао народ да изађе на гробље на други Васкрс?
- Можда. Црква, пак, у нашим крајевима толерише такав обичај, јер то је пракса која је жива, али се увек, ситним корацима иде на образлагање зашто постоји уредба да је први дан за помене уснулима после Васкрса тек Побусани понедељак, односно понедељак после Томине недеље, који се баш тако зове, јер су тога дана хришћани излазили на гробља и уређивали бусење на гробовима својих уснулих. Није згорег овде поменути да, колико год да је хвале достојна пракса да људи излазе на гробља суботом, или јубилејима, јер се тако негује култура сећања, ипак је недовољна ако се не спаја са молитвом.

„Мисија нашег живота у Цркви је да се ослободимо и почнемо да осећамо и Бога и људе као оне које би могли чврсто да загрлимо“


Како би требало молити се за покојне?
- На првом месту су молитве Цркве као заједнице: Литургија, парастоси, помени. Контекст нашег помињања покојних није инсистирање на прошлости, односно на људима којих више нема па их се носталгично сећамо и оживљавамо успомену на њих, него би требало да негујемо моменат који је карактеристичан за Литургију, где је сећање истовремено памћење, које није само прошлост, него и обећање које ће бити у будућности. У току анафоре, пред само узношење дарова говоримо: „сећајући се свега што се нас ради збило, крста, гроба, тридневног Васкрсења, узласка на небеса и другог и славног доласка“. Други долазак се још није догодио, а ми га помињемо као сећање. Наша Литургија обилује перспективом гледања у будућност. Кад се молимо Богу за покојне, нисмо они који се просто сећају мртвих људи, него се сећамо обећања Божијег и поновног сусрета са њима. То је хришћанска перспектива и разлог за наду.

Осим саборних, важне су и наше личне молитве, које нас, између осталог, умирују?

- И за себе и за друге можемо да се молимо официјелним молитвама из молитвеника. Многе од тих молитава су личне молитве светих. Оне су добре као образац, јер после неког времена човек разазнаје шта је то што за шта се ваља молити, да наша молитва не буде празнословље и листа жеља. Личне молитве које проистичу из дубине душе и дубоког осећања присуства Божјег су добродошле и нису ограничене само на оне који су део Цркве. Можемо да се молимо за све. Ако ми имамо реалну потребу, лична молитва може да нас више приближи Богу. Кад су у питању молитве за умрле, добро је да осећамо не само присуство Божје које њих држи у животу, него да су они преко Бога и даље живи и присутни за нас.

У седмичном богослужбеном кругу субота је дан посвећен свима светима, као и дан за молитве Богу за уснуле


Да ли се они који су са друге стране вела моле за нас?
- Светитељи су у константном молитвеном односу и кретању, комуникацији са Богом за све нас, јер још увек траје период борбе за спасење сваког човека понаособ. И то ће трајати до краја света и века, до Другог доласка Христовог. Како ће бити не знамо, просто се надамо заједници са Богом, а то не зависи искључиво од наших напора, нити од „ моћи“ одређеног светитеља, него од благодати Божје. Светитељи су ту за нас, моле се Богу за нас, ми се боримо. Бог је тај који спасава. Свети су у били у истој позицији као и ми, али су се борили за спасење. Зато и наш позив и подвиг треба да буде да се боримо исто као и они.

Молитве за умрле су молитве за оне који су у Богу живи?
- Зато су задушнице позитиван догађај у животу Цркве, не повод за тугу, него празник наде. Свети апостол Павле је рекао: „И последњи непријатељ укинуће се: смрт (1Кор 15,26).“
М.Филиповић

Најновији број

2. фебруар 2023.

Најновији број
Verified by Visa MasterCard SecureCode
American Express MaestroCard MasterCard Visa
Banka Intesa