Знање је једини прави пут

Наш суграђанин, дипломирани инжењер технологије, Драган Исаиловић, који је 25 година био шеф лабораторије у ЈКП Водоводу Шабац. И данас воли свој посао и каже да је љубав основ свега. Исто је и са квизовима у којима учествује већ 20 година. У 39 циклусу Слагалице, 2005. победио је противника невероватним резултатом 210:10, што је највећа разлика заблежена у популарном квизу. И овај пут ушао је у финале. Вечерас ћемо знати исход.

- Ако изгубим, то ће бити од једне младе даме и биће ми задовољство зато што ће она послужити као узор младим људима.

„Бавио сам се колективним спортовима зато што сам схватио да, као део тима, мој индивидуални квалитет много више долази до изражаја. Осим тога, радост, као и туга, много је јача кад је делиш са тимом, него кад си сам.“

У Слагалици је учествовао је пет пута. Сада „нишани“ друго место зато што му само то недостаје.

- Овај пут је мој мотив обележавање двадесет година учестовања, без такмичарских мотива, јер године чине своје. Некада сам чупао ствари из малог мозга, а сада је другачије.

Када се први пут обрео у Слагалици, стигао је до четврт финала и извукао такмичара кога је већ победио. Сви су га видели као победника,а онда се појавио српски синдром, најпре јака трема а потом „лако ћу ја то“. Изгубио је са два бода разлике у две емисије. Но, то му је дало потврду да може да се такмичи.

У Шабачкој гимназији највише је волео хемију, определио се за технологију, привлачила га је историја. Каже да му, као радничком детету, историја није била конкретна, а васпитаван је да оплемењује предмете, од сировине да направи нешто практично. Историја је остала област коју најбоље познаје, потом географија, а рок музику никад није савладао. Прија му класична музика.

- Иницијатива се бавим квизовима кренула је од моје старије ћерке Јелене, која је тада имала десет година. Заједно смо гледали Слагалицу и она ме је питала зашто се не такмичим кад знам све одговоре. Објаснио сам јој да то није баш тако лако, да није исто гледати из фотеље и бити на лицу места. Довела ме је пред свршен чин, купила је новине и донела ми формуларе, које сам попунио надајући се да ме не неће позвати. После шест месеци, зазвонио је телефон и тако је почело.

Иако је покушао да избегне, одлучио је да учествује. Признаје да је имао велику трему у првој емисији, не због камера и чињенице да га гледа цела Србија, него да не разочара ћерку. Након тога је низао успехе наредних година, учествовао у разним квизовима, али га је Слагалица, пошто је најгледанија, без обзира што није направио посебан резултат, највише промовисала.

„На једном од квизова Куп Србије, моја ћерка Јелена је била најуспешнији женски такмичар у Панчеву. Иначе се не такмичи. Покушавао сам да је убедим да настави, али није хтела.“

- У 20 година дугој каријери побеђивао сам бар једном годишње у пет различитих квизова, где сам имао људе за противнике, јер такве квизове волим. У три сам био у финалу, материјално сам јако добро прошао, али новац није мој мотив. Највећа награда од квизова је, када сам био стварно јак, а моје ћерке Јована и Јелена у основној школи је то што нисам морао ништа да им говорим у вези са школом, учењем и књигама, јер лични пример је најбољи пример. Резултат свега је, што сматрам својим највећим успехом у животу, то што су обе завршиле Шабачку гимназију, што су студирале медицину и обе су лекари. Кренуле су путем знања.

Сматра да сви који се „врте у квизовима“ треба да буду узор младим генерацијама.

„Што више сазнајеш, све више увиђаш колико не знаш, јер су ти хоризонти све шири и постајеш свестан да немају краја. Схватиш колико мало знаш. А немаш ни представу који је то квантум.“

- Ја то више нисам, треба им неко млађи. Рецимо, Никола Лацковић истакнути квиз такмичар изјавио је јавно да је почео да се бави квизовима због мене. И он је вршњак моје деце. Када сам схватио да сам, осим своје, повукао још неко дете да крене путем знања, то сам доживео као личну мисију. Када су у пубертету, покушавају да пронађу свој идентитет, узор који ће да следе.

Када је био млад, књиге и спорт су му биле главна преокупација. Каже да и данас у њему чучи дете које воли да се игра. У својој квиз каријери снимио је 142 емисије различитих емисија.

„Да би човек направио резултате у квизовима и било чему другом, основа мора бити љубав. Ако ње нема, нема ни резултата. Нема смисла. Конкретно, онај који хоће да се бави квизовима само због новца, неће направити ништа.“

- Кад сам био млад волео сам да се бавим спортом, да се такмичим, та жеља и потреба постоји и данас, а пошто у спорту не могу да се носим са младима, у квизу могу још увек. Наравно да имам трему, само сада позитивну која подиже адреналин и такмичарски дух.

Са пасијом прича о квизовима. Сада му је мотив такмичење, ментална гимнастика и дружење са људима који имају исте афинитете.

- Године 2008. нас тридесетак смо покренули квиз Куп Србије и састајали се четири пута годишње у различитим градовима. Након три године организовано је Светско квиз првенство, где смо 2015. били пети на свету. Тада смо имали светског првака у јуниорској конкуренцији Жарка Стевановића, који је сада на квизу Потера, Милицу Јаковљевић, такође на Потери, која је била светски вице шампион у женској конкуренцији,, а имали смо и светског првака у категорији ветерана. То је Слободан Цветановић, дечји хирург, невероватан човек. Једном приликом ми је рекао сетно: „Толико сам дечјих живота спасао у својој професионалној каријери, а постао сам познат по квизовима.“

„Моја противница вечерас у Слагалици је магистар фармације, која је већ била једном у финалу. Биће ми драго ако изгубим. Некада је порез велика победа. То ће за њу бити велики мотив да учествује у квизовима у будућности, а надам се да ће повући неке клинке за собом. Да пожеле и оне да буду као Биља, да читају књиге.“

Није заборавио да помене ни шабачког неуролога Вељу Спасојевића, јер каже да није он једини квизоман из Шапца.

- Веља је много бољи од мене, изузетно јак такмичар. Он ће свакако учествовати у Слагалици и верујем да ће успети. Ово је његово време. Идеално је учествовати у квизу у периоду између 30 и 50 година.
Наравно да је задовољан својом квиз каријером, али каже да су његов успех деца, то што су успешне и што су, пре свега, добри људи.

- Одлука да заврше медицину је хумана и то вуче корене из породице. Надам се да смо им пренели најважнију ствар - да са својом децом раде исто што смо и ми радили са њима, а кад су деца у питању највише им треба љубав, нежност и пажња родитеља. Ако размишљамо о новцу и пословима, промашићемо поенту. Дететом се треба активно бавити, бити фокусиран на њега, више га слушати, него причати.

Његов кредо је да је знање једина категорија коју нико не може човеку да одузме.

- Све што си материјално стекао у животу, можеш преко ноћи да изгубиш. А знање носиш са собом где год и наћи ћеш начин да направиш нешто ново.