Фото: Срђа Мирковић
ШАПЧАНИН ДР ЂОРЂЕ Д. СИБИНОВИЋ ДОБИТНИК ВУКОВЕ НАГРАДЕ ЗА 2022. ГОДИНУ
Деци је увек отац крив
Вукова награда у српској култури представља најважнији тренутак за појединца, јер када буде примећен на нивоу те похвале, значи да је постао део корпуса, не само српске културе него читаве судбине која прати тај феномен
На свечаности у Председништву Србије. Културно-просветна заједница (КПЗ) Србије протекле среде уручила је 59. “Вукову награду“ за 2022. годину.
Од 84 кандидата, жири је одабрао 10 истакнутих личности из сфере науке, културе, просвете и уметности.
Један од добитника престижне награде „за изузетан допринос развоју културе у Републици Србији и свесрпском културном простору“ је Шапчанин др Ђорђе Д. Сибиновић.
Изгледа да је његова судбина неодвојиво повезана са именом Вука Караџића - рођен је у Вуковој улици у Шапцу, што увек са поносом истиче, носилац Вукове дипломе у основној школи „Вук Караџић“, као и добитник Вукове награде коју додељује његова Задужбина за индивидуално уметничко дело. најважнији је „сусрет“ са њим. За наш лист каже да је Вукова награда КПЗ Србије за њега врхунац његове биографије и стваралаштва.
- Вукова награда у српској култури представља најважнији тренутак за појединца, јер када буде примећен на нивоу те похвале, значи да је постао део корпуса, не само српске културе него читаве судбине која прати тај феномен. Наиме, сама судбина или биографија Вука Караџића сажима у себи све противречности и апорије које српска култура доживљава интензивно и сада као и на почетку развоја у модерном добу, када је слобода морала да се освоји најпре у језику. Дело Вука Караџића и даље је оспоравано без довољно мудрости и стрпљења да се разуме његова генијалност, јер слобода није могла ни да постане део стварности без народног језика који је могао да буде једина тачка разумевања, каже др Сибиновић.
Др Ђорђе Д. Сибиновић рођен је у Шапцу. Доктор права, истакнути је књижевник, професор, сценариста и композитор.
Објавио је збирке поезије: „Престо“, „Плодови“, „Нешто поверљиво“, „Насеље белих кућа“, „Речник поезије“, „Хиљаду карактера“, „Песме љубави пуне“, „Антологија упоредних снова“, „Оловка Вилијам Шекспир“, „Видиш да усисавам“, „Својим речима“.
Такође, аутор је романа „Погрешно“, „Низводно“, „Родитељи“ и „Плач мачке Божије“, као и књига есеја „Туђе ствари“, „Заклон и други есеји“, „Слова црвена“, „Глава без језика“, „Година бунта“, „Не вреди причати“, „Између дидаскалија“ и „Лоше стране ствари“. Аутор је и бројних монографија, као и сценарија за игране филмове: „Мачји крик“ и „Родитељи“. Објавио је два солистичка амузичка албума „Устанак“ и „Градско зеленило“.
Заступљен је у Антологији српских песника „Фигуре у тексту – градови у фокусу“. Изабран је за доцента на Правном факултета Универзитета Унион у Београду.
Добитник је бројних награда и признања, међу којима се издвајају Мирослав Антић, Милан Ракић, Мајевићки вијенац, Благодарје УКС, Златна значка, Златни Беочуг, Симо Матавуљ и ЛИПЉЕ за модерну књижевност у Бањој Луци.
Неуморно ради на развоју националних и културних вредности Републике Србије.
Никада на нивоу заједнице није одговоран само један човек, а некмоли крив.
- Као и у сваком другом случају, кад нисмо спремни да измеримо своју кривицу у развоју неког феномена, враћамо се на почетак и тражимо прародитеље, од оцеубиства о коме је говорио Фројд до оспоравања које је и дан данас у нашој култури постоји у односу на фигуру и рад Вука Караџића. Припадам оним људима у српском корпусу који сматрају да је он, када је његова реформа језика у питању, чист геније и неко ко је своме роду оставио велику баштину на аманет коју род није до краја испоштовао. Деци је увек отац крив, закључује Сибиновић.
На додели Награде, читао је одломак из романа који пише, под називом „Мандат“, чији је главни јунак Петар Николајевић Молер, први председник српске модерне владе, „који је такође платио главом тешки неспоразум који и даље траје у српском роду“.
Од 84 кандидата, жири је одабрао 10 истакнутих личности из сфере науке, културе, просвете и уметности.
Један од добитника престижне награде „за изузетан допринос развоју културе у Републици Србији и свесрпском културном простору“ је Шапчанин др Ђорђе Д. Сибиновић.
Изгледа да је његова судбина неодвојиво повезана са именом Вука Караџића - рођен је у Вуковој улици у Шапцу, што увек са поносом истиче, носилац Вукове дипломе у основној школи „Вук Караџић“, као и добитник Вукове награде коју додељује његова Задужбина за индивидуално уметничко дело. најважнији је „сусрет“ са њим. За наш лист каже да је Вукова награда КПЗ Србије за њега врхунац његове биографије и стваралаштва.
- Вукова награда у српској култури представља најважнији тренутак за појединца, јер када буде примећен на нивоу те похвале, значи да је постао део корпуса, не само српске културе него читаве судбине која прати тај феномен. Наиме, сама судбина или биографија Вука Караџића сажима у себи све противречности и апорије које српска култура доживљава интензивно и сада као и на почетку развоја у модерном добу, када је слобода морала да се освоји најпре у језику. Дело Вука Караџића и даље је оспоравано без довољно мудрости и стрпљења да се разуме његова генијалност, јер слобода није могла ни да постане део стварности без народног језика који је могао да буде једина тачка разумевања, каже др Сибиновић.
Објавио је збирке поезије: „Престо“, „Плодови“, „Нешто поверљиво“, „Насеље белих кућа“, „Речник поезије“, „Хиљаду карактера“, „Песме љубави пуне“, „Антологија упоредних снова“, „Оловка Вилијам Шекспир“, „Видиш да усисавам“, „Својим речима“.
Такође, аутор је романа „Погрешно“, „Низводно“, „Родитељи“ и „Плач мачке Божије“, као и књига есеја „Туђе ствари“, „Заклон и други есеји“, „Слова црвена“, „Глава без језика“, „Година бунта“, „Не вреди причати“, „Између дидаскалија“ и „Лоше стране ствари“. Аутор је и бројних монографија, као и сценарија за игране филмове: „Мачји крик“ и „Родитељи“. Објавио је два солистичка амузичка албума „Устанак“ и „Градско зеленило“.
Заступљен је у Антологији српских песника „Фигуре у тексту – градови у фокусу“. Изабран је за доцента на Правном факултета Универзитета Унион у Београду.
Добитник је бројних награда и признања, међу којима се издвајају Мирослав Антић, Милан Ракић, Мајевићки вијенац, Благодарје УКС, Златна значка, Златни Беочуг, Симо Матавуљ и ЛИПЉЕ за модерну књижевност у Бањој Луци.
Неуморно ради на развоју националних и културних вредности Републике Србије.
Никада на нивоу заједнице није одговоран само један човек, а некмоли крив.
- Као и у сваком другом случају, кад нисмо спремни да измеримо своју кривицу у развоју неког феномена, враћамо се на почетак и тражимо прародитеље, од оцеубиства о коме је говорио Фројд до оспоравања које је и дан данас у нашој култури постоји у односу на фигуру и рад Вука Караџића. Припадам оним људима у српском корпусу који сматрају да је он, када је његова реформа језика у питању, чист геније и неко ко је своме роду оставио велику баштину на аманет коју род није до краја испоштовао. Деци је увек отац крив, закључује Сибиновић.
На додели Награде, читао је одломак из романа који пише, под називом „Мандат“, чији је главни јунак Петар Николајевић Молер, први председник српске модерне владе, „који је такође платио главом тешки неспоразум који и даље траје у српском роду“.
М.Ф.
Најновији број
18. април 2024.
