Фото: Приватна архива
IN MEMORIAM Прим. др Љубомир Поповић - Микица 1937 - 2023
Привилегија коју човек добије, а да за њу ништа није урадио, то је привилегија рођења у гнезду - породици врлинских родитеља. Та привилегија постаје залог свих потоњих људских и професионалних чињења, добитника - наследника исте.
Овај кратки увод, свакако неуобичајан, поводом вести да се у Београду упокојио 24. јуна ове године примаријус др Љубомир-Микица Поповић, лекар специјалиста ортопед, рођен у Шапцу 1937. године од мајке Вуке и оца Живорада-Жике, професора шабачке Гимназије, ерудите и визионара. Љубомир-Микица је био најмлађе дете у хармоничној породици Поповић, мезимац породице. Идилично детињство и одрастање искидано је ратним збивањима. Прво је 1941. године остао без оца, а потом са мајком и сестрама био вишемесечни, најмлађи заточеник Концентрационог логора на бањици у Београду. По ослобођењу из логора породицу су пратили стални прогони од Немаца и окупационих власти у шапцу, честе бежаније и све недаће које оне носе. Чинило се да све те ратне невоље нису нарушиле душу ведрог и безазленог дечака. Врлине наслеђене од оца и мајке биле су јаче од људских злочињења тога времена. Доласком ослобођења Љубомирово детињство се вратило у колотечину пожељног живота у ослобођеном Шапцу. Мезимац породице растао је са вршњацима потиснутих и незаборављених ожиљака минулих времена. Сви његови поступци кретали су се у смеру човекољубивог доброчинства. Успешно је завршио основно и гимназијско школовање у Шапцу и уписао се на Медицински факултет Универзитета у Београду 1956. године. Као студент постао је и првотимац шабачке Мачве, изузетно талентован и ефикасан центарфор са веома изгледном каријером. Нажалост, спортску каријеру је морао да прекине због захтевних обавеза на факултету.
Милог лика са сталнолебдећим осмехом на лицу био је омиљен међу вршњацима, колегама и у свим срединама у којима се кретао. Био је човек чисте душе и мека срца, спонтан, безазлен и наоко лежеран. Ширио је разумевање, без намере да коригује и исправља друге, дозвољавао је да заблуде и грешке сами исправљају. Са заокруженим ликом доброчинитеља и праведника окончао је студије и вратио се у Шабац, да својим суграђанима понуди своје знање и вештине стечене на факултету, без препотентности и пратећих сујетности. Туђе узавреле страсти смиривао је толеранцијом, без намере да доминира. Са истанчаним духом и својим хумором опуштао је и забављао нервозне и срдите. Са стеченим знањем и овладаним лекарским вештинама, сазреле личности, могао је да бира специјализацију коју је хтео.
Определио се за Ортопедију са трауматологијом, коју је заврио 1971. године на Медицинском факултету у Београду и тако постао први ортопед у историји Шапца. Као специјализант у Београду био је омиљен због својих наглашених врлина и талентованости за струку коју је изабрао. Тако трасиран почетак био је уважен и од својих учитеља проф. др Бранка Радуловића, проф. др Цветка Ракића, прим. др Радмила Вишацког, као и свих других. Повратком са специјализације понудио је Шапчанима нове и ефикасне методе лечења, да их спасе тражења свога лечења у Београду и другде. Са колегом хирургом др Момчилом Икодиновићем је постао звезда на небу шабаче хирургије. Као тандем су се изузетно добро допуњавали у струци и расположењу, на радост својих Шапчана. Иако уз извесна спорења успео је да формира Одељење за ортопедију 1974. године у оквиру тадашње болнице Медицинског центра у Шапцу. За сараднике изабрао је добре лекаре др Јована Василића и др Милана Максића и направио златан узлет у шабачкој ортопедији уз признање укупне стручне јавности ондашње Србије и Југославије. Примаријус је постао 1980. године.
Успешна ортопедска достигнућа препоручили су га за генералног директора Здравственог центра ‘’ Др Лаза К. Лазаревић’’ у Шапцу, на којој је био од 1987 до 1994. године. Многе више околности су лимитирале дотадашњу креативност, на које није имао могућности више да утиче. Те околности нису умаљиле његове укупне личне, људске и стручне вредности. Остао је частан, праведан, спонтан, дружељубив, толерантан, правдајући туђе грешке више него своје, што је доказ Поповићевог човекољубивог доброчинства. Као директор био је и вољен и спорен. Волели су га због његове човечности а спорили због њихове себичности.
Породично; са супругом Аном, судијом из племените породице Мартиновић с љубављу подигао је Јелену, дипл. правника и Драгану, доктора стоматологије, каријерно успешне у Београду. А, од унучади посебно место заузима унук Петар, чиме је и остварен његов смисао живљења. Као пензионер преселио се у Београд, наставио да се дружи са онима које је он волео и који су волели њега. Текло је то све до тешке болести, коју је носио као део свога фатума до последњег часа.
Ово је кратак кроки за опраштај од дивног, несвакидашњег човека, лекара и пријатеља. Нека му је све просто и хвала за све што је, за људе, Шапчане и ине, у животу учинио. Слава му!
Овај кратки увод, свакако неуобичајан, поводом вести да се у Београду упокојио 24. јуна ове године примаријус др Љубомир-Микица Поповић, лекар специјалиста ортопед, рођен у Шапцу 1937. године од мајке Вуке и оца Живорада-Жике, професора шабачке Гимназије, ерудите и визионара. Љубомир-Микица је био најмлађе дете у хармоничној породици Поповић, мезимац породице. Идилично детињство и одрастање искидано је ратним збивањима. Прво је 1941. године остао без оца, а потом са мајком и сестрама био вишемесечни, најмлађи заточеник Концентрационог логора на бањици у Београду. По ослобођењу из логора породицу су пратили стални прогони од Немаца и окупационих власти у шапцу, честе бежаније и све недаће које оне носе. Чинило се да све те ратне невоље нису нарушиле душу ведрог и безазленог дечака. Врлине наслеђене од оца и мајке биле су јаче од људских злочињења тога времена. Доласком ослобођења Љубомирово детињство се вратило у колотечину пожељног живота у ослобођеном Шапцу. Мезимац породице растао је са вршњацима потиснутих и незаборављених ожиљака минулих времена. Сви његови поступци кретали су се у смеру човекољубивог доброчинства. Успешно је завршио основно и гимназијско школовање у Шапцу и уписао се на Медицински факултет Универзитета у Београду 1956. године. Као студент постао је и првотимац шабачке Мачве, изузетно талентован и ефикасан центарфор са веома изгледном каријером. Нажалост, спортску каријеру је морао да прекине због захтевних обавеза на факултету.
Милог лика са сталнолебдећим осмехом на лицу био је омиљен међу вршњацима, колегама и у свим срединама у којима се кретао. Био је човек чисте душе и мека срца, спонтан, безазлен и наоко лежеран. Ширио је разумевање, без намере да коригује и исправља друге, дозвољавао је да заблуде и грешке сами исправљају. Са заокруженим ликом доброчинитеља и праведника окончао је студије и вратио се у Шабац, да својим суграђанима понуди своје знање и вештине стечене на факултету, без препотентности и пратећих сујетности. Туђе узавреле страсти смиривао је толеранцијом, без намере да доминира. Са истанчаним духом и својим хумором опуштао је и забављао нервозне и срдите. Са стеченим знањем и овладаним лекарским вештинама, сазреле личности, могао је да бира специјализацију коју је хтео.
Определио се за Ортопедију са трауматологијом, коју је заврио 1971. године на Медицинском факултету у Београду и тако постао први ортопед у историји Шапца. Као специјализант у Београду био је омиљен због својих наглашених врлина и талентованости за струку коју је изабрао. Тако трасиран почетак био је уважен и од својих учитеља проф. др Бранка Радуловића, проф. др Цветка Ракића, прим. др Радмила Вишацког, као и свих других. Повратком са специјализације понудио је Шапчанима нове и ефикасне методе лечења, да их спасе тражења свога лечења у Београду и другде. Са колегом хирургом др Момчилом Икодиновићем је постао звезда на небу шабаче хирургије. Као тандем су се изузетно добро допуњавали у струци и расположењу, на радост својих Шапчана. Иако уз извесна спорења успео је да формира Одељење за ортопедију 1974. године у оквиру тадашње болнице Медицинског центра у Шапцу. За сараднике изабрао је добре лекаре др Јована Василића и др Милана Максића и направио златан узлет у шабачкој ортопедији уз признање укупне стручне јавности ондашње Србије и Југославије. Примаријус је постао 1980. године.
Успешна ортопедска достигнућа препоручили су га за генералног директора Здравственог центра ‘’ Др Лаза К. Лазаревић’’ у Шапцу, на којој је био од 1987 до 1994. године. Многе више околности су лимитирале дотадашњу креативност, на које није имао могућности више да утиче. Те околности нису умаљиле његове укупне личне, људске и стручне вредности. Остао је частан, праведан, спонтан, дружељубив, толерантан, правдајући туђе грешке више него своје, што је доказ Поповићевог човекољубивог доброчинства. Као директор био је и вољен и спорен. Волели су га због његове човечности а спорили због њихове себичности.
Породично; са супругом Аном, судијом из племените породице Мартиновић с љубављу подигао је Јелену, дипл. правника и Драгану, доктора стоматологије, каријерно успешне у Београду. А, од унучади посебно место заузима унук Петар, чиме је и остварен његов смисао живљења. Као пензионер преселио се у Београд, наставио да се дружи са онима које је он волео и који су волели њега. Текло је то све до тешке болести, коју је носио као део свога фатума до последњег часа.
Ово је кратак кроки за опраштај од дивног, несвакидашњег човека, лекара и пријатеља. Нека му је све просто и хвала за све што је, за људе, Шапчане и ине, у животу учинио. Слава му!
Прим. др Предраг Тојић
Најновији број
9. мај 2024.
