Фото: "Глас Подриња"
Марко Ђурић из Клења, хроничар времена
Љубав, вера и нада су најважније
Глад за знањем, чувањем мисли, података, речи које се не дају поновити на исти начин ако се претходно не запишу, свако дана утоли исписивањем нових редова
Записано време не брише, а у памћењу сећања знају да бледе и постепено мењају облик. Имајући то на уму, Марко Ђурић (75) из Клења свој порив за бележењем свега што му се чини вредним да отргне од заборава негује од младости. Глад за знањем, чувањем мисли, података, речи које се не могу поновити на исти начин ако се претходно не запишу, сваког дана утоли исписивањем нових редова. Иде и у корак са модерним технологијама, па нешто од прича објављује и на Фејсбук профилу Зов Поља. Протокол крштених Цркве Светог спаса у Глоговцу од 1837. до 1844. године и школовање клењачке деце у Глоговцу, само су неки од његових записа.
Село којег више нема
-Знате како кажу: „Паметан пише, луд памти“. Још од основне школе био сам знатижељан да проникнем у прошлост. Не знам да ли ми је то у генима. Волео сам историју, поезију, цркву, бавио се пољопривредом, али сам увек посвећено записивао оно што сам сматрао вредним. Бележио сам причу даљег ујака Милована Мике Лацковића о томе како су Јовица Нинковић и Јован Лацковић отишли у хајдуке. Све је почело у Кокановића шору, где се играло коло, данас је то улица Николе Тесле. Борио сам се да она промени назив у Устаничку, будући да знам да се неколико устанака ту договарало. Коло се играло код гробља и, колико ја наслућујем, махом се омладина ту окупљала. То је најстарији запис у који сам могао да проникнем о једном догађају. Имам причу „Један друм са којег се нестало“ о Новом селу код Клења са 28 кућа, којег данас нема, а помиње се у попису 1827. године- наводи Ђурић.
Његови Ђурићи су, прича, пре комасације имали 10 хектара земље и своју колебу, што је исто што и сремачки салаш.
-Пошто у равној Мачви није било заклона да се склониш од грмљавине, Мачвани су говорили да им треба заклона „к’о ‘леба“ и тако је настала колеба. Наша колеба је била 16 метара дугачка, пет широка, мој деда је покрио црепом, док су неке куће биле покривене даском. Имали смо виноград, три градине и четири километра плота- сећа се.
Брига о имању- Ђурића комбинат, га је, каже, и задржао да не настави школовање.
-Старији брат је отишао у школу, млађи брат на занат, а мајка говорила да јој је најтеже да поред три сина иде са два радника да ставља даску преко лотри (мердевина). А ја сам, без обзира на то, волео да напредујем, будем активан, пошто сам видео да је то корисно због можданих вијуга. Зато сликари дуже живе, јер су креативни и стварају- сматра он.
Знаменити посетиоци Клења
Подсећа које су све познате личности посетиле то мачванско село.
-Најпознатији је Сима Милутиновић Сарајлија, први учитељ Петру Петровићу Његошу, Стојан Новаковић, ту је и наш Мачванин Милош С. Милојевић, војвода Степа Степановић. Бележио сам важна дешавања у селу, мисли, нисам се бавио трачевима и неважним стварима. Желео сам да оставим писани траг, али да то буде нешто духовно, од културног и историјског значаја, јер верујем да не треба да живимо за материјално, да постоје много важније вредности. Мој старији брат, прота Илија, који се упокојио, прво је учио новинарство. Говорио је да успешност новинара није у томе да зна, него кога зна и да зна ко зна. Тиме сам се и ја водио записујући. То сам радио искључиво јер сам се одмарао у том раду- истиче Ђурић.
Причао му је први пилот из Богатића о фотографији мобилизације центра Клења коју је направио уочи Другог светског рата. Кућни пријатељ био му је и Миливоје Васиљевић, некадашњи кустос Народног музеја, страсни истраживач и аутор књиге „Мачва, историја, становништво“.
-Он је био археолог, дао ми је пописе Клења, списак пре него што је објавио књигу „Мачва- историја становништва“. На основу тог списка сам открио да су пописивачи боравили у селу 1821, 1824, 1827, 1829, 1843. и 1863. Пошто познајем породице и где је која фамилија, реконструисао сам спискове на једној хартији. После ми је Миливоје својом руком дао да је пренесем на хамер и то никад нисам објавио, а открио сам тачно одакле је пошао који пописивач и редом како се враћао. Најтеже ми је било наћи последњи део, па следећи, у коју улицу онда улази. Записивао сам то пре 40 година, прво графитном оловком, где је која фамилија седела- прича.
Каже да се на данашњем клењачком гробљу од 1830. налази најстарији споменик, а први је ту сахрањен Стојадин Лацковић Чолић и о њему и његовој супрузи има записану причу.
Скромност и рад на себи
-Мене је то одмарало. Радујем се и данас кад откријем неки нови податак, па чак и у мојим старим свескама, изненадим се кад видим шта сам записао. Мени је Оливера Младеновић, тадашња дописна чланица САНУ, кад је долазила саветовала да не пишем на папириће. Рекао сам јој да морам. Једном сам написао на плеху ексером да не бих заборавио. Као младић од 25 година, радио сам у пољу, кад ми је неко нешто стварно фасцинантно рекао. После сам код куће преписао. Било ми је стало да се отргне од заборава. Ко не воли прошлост, нити воли садашњост, нити ће волети будућност. Не треба живети као глиста. Треба бити мало разумнији- подвлачи.
Син, једно од троје деце, му је свештеник, брат је такође био, са народом подигао цркву у Малом Мокром Лугу, удостојио се, каже, да му дозволи патријарх да буде сахрањен поред цркве. Он сам 70 година иде у цркву, био је у црквеном и у епархијском одбору још у време епископа шабачко- ваљевског Јована.
-У свакој бранши има добрих и који су лоши. Не смемо само паланачки мислити. Морамо напредовати, знање нема граница, ја сам то чинио спонтано, не из амбиције да ме неко велича. Да верујеш треба храбрости, да се мушки бориш, да не поричеш. Ово код нас је привремено, као ходник прођемо овај живот. Припремамо се за живот вечни. Ко како себе постави овде на земљи таква ће му бити вечност- каже, додајући да на земљи почиње и рај и пакао и да зато увек треба бити добронамеран и помоћи ономе коме је то потребно.
-Сами бирамо. Поштуј родитеље, немој бити бучан, немој да се много нервираш, грабиш, јамиш. Због свог тела треба постити. Борити се за оно основно да имамо, а остало, даће Бог. Волим да живим скромним животом. Неће мене похвалити ако сам се разбацивао речима и хвалио собом, својим знањем, него ако сам живео примерним животом. Љубав, вера и нада су најважније- закључује Ђурић.
Село којег више нема
-Знате како кажу: „Паметан пише, луд памти“. Још од основне школе био сам знатижељан да проникнем у прошлост. Не знам да ли ми је то у генима. Волео сам историју, поезију, цркву, бавио се пољопривредом, али сам увек посвећено записивао оно што сам сматрао вредним. Бележио сам причу даљег ујака Милована Мике Лацковића о томе како су Јовица Нинковић и Јован Лацковић отишли у хајдуке. Све је почело у Кокановића шору, где се играло коло, данас је то улица Николе Тесле. Борио сам се да она промени назив у Устаничку, будући да знам да се неколико устанака ту договарало. Коло се играло код гробља и, колико ја наслућујем, махом се омладина ту окупљала. То је најстарији запис у који сам могао да проникнем о једном догађају. Имам причу „Један друм са којег се нестало“ о Новом селу код Клења са 28 кућа, којег данас нема, а помиње се у попису 1827. године- наводи Ђурић.
Његови Ђурићи су, прича, пре комасације имали 10 хектара земље и своју колебу, што је исто што и сремачки салаш.
Ко не воли прошлост, нити воли садашњост, нити ће волети будућност
-Пошто у равној Мачви није било заклона да се склониш од грмљавине, Мачвани су говорили да им треба заклона „к’о ‘леба“ и тако је настала колеба. Наша колеба је била 16 метара дугачка, пет широка, мој деда је покрио црепом, док су неке куће биле покривене даском. Имали смо виноград, три градине и четири километра плота- сећа се.
Брига о имању- Ђурића комбинат, га је, каже, и задржао да не настави школовање.
-Старији брат је отишао у школу, млађи брат на занат, а мајка говорила да јој је најтеже да поред три сина иде са два радника да ставља даску преко лотри (мердевина). А ја сам, без обзира на то, волео да напредујем, будем активан, пошто сам видео да је то корисно због можданих вијуга. Зато сликари дуже живе, јер су креативни и стварају- сматра он.
Знаменити посетиоци Клења
Подсећа које су све познате личности посетиле то мачванско село.
-Најпознатији је Сима Милутиновић Сарајлија, први учитељ Петру Петровићу Његошу, Стојан Новаковић, ту је и наш Мачванин Милош С. Милојевић, војвода Степа Степановић. Бележио сам важна дешавања у селу, мисли, нисам се бавио трачевима и неважним стварима. Желео сам да оставим писани траг, али да то буде нешто духовно, од културног и историјског значаја, јер верујем да не треба да живимо за материјално, да постоје много важније вредности. Мој старији брат, прота Илија, који се упокојио, прво је учио новинарство. Говорио је да успешност новинара није у томе да зна, него кога зна и да зна ко зна. Тиме сам се и ја водио записујући. То сам радио искључиво јер сам се одмарао у том раду- истиче Ђурић.
Причао му је први пилот из Богатића о фотографији мобилизације центра Клења коју је направио уочи Другог светског рата. Кућни пријатељ био му је и Миливоје Васиљевић, некадашњи кустос Народног музеја, страсни истраживач и аутор књиге „Мачва, историја, становништво“.
-Он је био археолог, дао ми је пописе Клења, списак пре него што је објавио књигу „Мачва- историја становништва“. На основу тог списка сам открио да су пописивачи боравили у селу 1821, 1824, 1827, 1829, 1843. и 1863. Пошто познајем породице и где је која фамилија, реконструисао сам спискове на једној хартији. После ми је Миливоје својом руком дао да је пренесем на хамер и то никад нисам објавио, а открио сам тачно одакле је пошао који пописивач и редом како се враћао. Најтеже ми је било наћи последњи део, па следећи, у коју улицу онда улази. Записивао сам то пре 40 година, прво графитном оловком, где је која фамилија седела- прича.
Не треба живети као глиста. Треба бити мало разумнији
Каже да се на данашњем клењачком гробљу од 1830. налази најстарији споменик, а први је ту сахрањен Стојадин Лацковић Чолић и о њему и његовој супрузи има записану причу.
Скромност и рад на себи
-Мене је то одмарало. Радујем се и данас кад откријем неки нови податак, па чак и у мојим старим свескама, изненадим се кад видим шта сам записао. Мени је Оливера Младеновић, тадашња дописна чланица САНУ, кад је долазила саветовала да не пишем на папириће. Рекао сам јој да морам. Једном сам написао на плеху ексером да не бих заборавио. Као младић од 25 година, радио сам у пољу, кад ми је неко нешто стварно фасцинантно рекао. После сам код куће преписао. Било ми је стало да се отргне од заборава. Ко не воли прошлост, нити воли садашњост, нити ће волети будућност. Не треба живети као глиста. Треба бити мало разумнији- подвлачи.
Син, једно од троје деце, му је свештеник, брат је такође био, са народом подигао цркву у Малом Мокром Лугу, удостојио се, каже, да му дозволи патријарх да буде сахрањен поред цркве. Он сам 70 година иде у цркву, био је у црквеном и у епархијском одбору још у време епископа шабачко- ваљевског Јована.
-У свакој бранши има добрих и који су лоши. Не смемо само паланачки мислити. Морамо напредовати, знање нема граница, ја сам то чинио спонтано, не из амбиције да ме неко велича. Да верујеш треба храбрости, да се мушки бориш, да не поричеш. Ово код нас је привремено, као ходник прођемо овај живот. Припремамо се за живот вечни. Ко како себе постави овде на земљи таква ће му бити вечност- каже, додајући да на земљи почиње и рај и пакао и да зато увек треба бити добронамеран и помоћи ономе коме је то потребно.
-Сами бирамо. Поштуј родитеље, немој бити бучан, немој да се много нервираш, грабиш, јамиш. Због свог тела треба постити. Борити се за оно основно да имамо, а остало, даће Бог. Волим да живим скромним животом. Неће мене похвалити ако сам се разбацивао речима и хвалио собом, својим знањем, него ако сам живео примерним животом. Љубав, вера и нада су најважније- закључује Ђурић.
Д.Д.
Најновији број
25. април 2024.
