фото: Инситут „Дедиње“ и прив. фб профил Донорство најплеменитији чин
Др Александра Живковић, специјалиста интерне медицине, субспецијалиста кадриологије
Медицина – љубав, прoфесија, изазов
Медицина није била први избор, као ни специјализација интерене медицине, а сада бих све поновила. Институт за кардиоваскуларне болести „Дедиње“ пружио све што је потребно за рад и усавршавање. Део чувеног тима за срчану инсуфицијенцију. Шабац град успомена којем се увек враћа
Институту за кардиоваскуларне болести “Дедиње”, и гост шабачким нагласком упита да ли је ту др Ана Ранковић? С друге стране стигне збуњени поглед, нико под тим именом није запослен. Ипак убеђивање траје, не само да је запослен, већ је ту дуго, кардиолог, врхунски, позната ван граница Србије, причали су о њој, рођена Шапчанка. Разјашњење је близу. Мислите на др Александру Живковић, , кардиолога са интензивне неге? не може бити нико други и није нико други.
Довољно је укуцати то име у претраживач и у врху су подаци о лекарки, специјалисти интерне медицине, субспецијалисти кардиологије, која је и део чувеног тима за срчану инсуфицијенцију др Саше Боровића, кардиохирурга, тима који је до сада извршио уградњу 23 вештачка срца и 41 пумпе у леву комору.
др Александра је имала прилику да упозна колеге, рад и престижне болнице Европе, између осталих и “Каролинск“ у Стокхолму, Фото: Инситут „Дедиње“ и прив. фб профилДонорство најплеменитији чин
-Интерна медицина није одувек била први избор, посебно током студија, међутим временом сам увидела да сублимира све оно због чега сам медицину истински заволела. Обухвата знања из различитих области нашег позива, подразумева упознавање различитих људских судбина, јер је сваки случај нова прича, нови приступ и нови изазов у мисији помоћи како пацијенту, што је покретачки мотив свакоме од нас, али индиректно и бити подршка најближима који носе страх и многе недоумице које се некада боје да искажу. Однос према пацијенту и његовој породици одувек сматрам једном од најзначајнијих вештина неопходних сваком од лекара.
Институт „Дедиње“ био је прва и за сада једина професионална станица за Александру. Најпре је била стажиста, затим волонтер, а потом специјалиста са 32 године. Већ у периоду стажирања су уочили спој стручности, знања, али и те љубави према медицини која носи сталну глад за усавршавањем и знањем. -Уписала сам волонтерску специјализацију. Од другог семестра је “Дедиње” преузело финансирање моје специјализације, а потом је уследило и запослење. До данас сам у истој установи. Све бих поновила опет, добила сам прилику, знање, искуство, изванредне услове, сјајне колеге, сараднике - наглашава Александра која је имала прилику да упозна колеге, рад и престижне болнице Европе, између осталих и “Каролинск“ у Стокхолму.
-Могу да поредим само на бази искуства из Института “Дедиње”. Стручношћу, као и условима не заостајемо за њима, највећа разлика је у менталитету и релаксиранијем приступу свакодневици што се исказује и у раду. Нешто што се нама чини именантно, код њих није ни у мислима.
Тим др Боровића ће ускоро почети да обавља и трансплантације срце. Недавно су сви чланови били на обуци у Будимпешти. На годишњем нивоу, у Србији, потребу трансплантацијом има око 40 пацијената, истиче др Александра Живковић, особа са пресађеним срцем живи још најмање десет године, често и дуже. Ипак, проблем је недостатак донора. Нажалост сурова статистика говори да око стотину људи током године изгуби живот у различитим несрећама и већина би вероватно могла бити донор, међутим код нас као да не постоји развијена свест о племенитости тог чина.. -Искрено верујем да не постоји ништа племенитије, хуманије, него бити донор. Сви смо ми коначни, али може ли бити нешто племенитије од спасавања другог живота. Срце јесте мишић, но носи и симболику свих оних који су, како кажемо, током једног живота ушли у то срце. То срце може да куца у некоме другом, срце неког блиског испуњено свим успоменама, живи и даље, само у другим грудима. Волела бих да институције у које људи имају највише поверења буду подстрек ширењу донрства указујући на његов значај, да се на различите начине подстакну други да потпишу донорску картицу – исказује жељу др Александра Живковић.
Шабац – град успомена У Београду је др Александра Живковић, а Шабац је напустила онако како је и данас многи познају, као Александра, од милоште Ана, Ранковић. Повратак у Шабац није долазак у родни град, у посету родитељима, већ и повратак у прошлост, на место безбрижности и успомена које сијају истим сјајем у сећању.
-Одрастала сам у близини аутобуске станице и детињство је било потпуно безбрижно, дивно. Памтим дане игре која је била свакодневна, бесконачна, а никада монотона. Живо се сећам школских другарица, другова, наставника, професора из Шабачке гимназије, Комана, Кулона, Славка, Јозу... то су она сећања због којих се без разлога насмејем од милине када се пробуде. Због тих успомена које увек изнова оживе уживам у сваком доласку.
Лекари углавном први сан о својој професији имају још у детињству, читаво школовање је пут ка остварењу тог сна, но у случају Александре то није био случај. Вуковац Шабачке гимназије дуго је размишљала о наредном кораку.
-Сећам се разговора са оцем при крају треће године. Најпре сам рекла архитектура, он ме је подсетио да ми је геометрија најмање омиљен део математике, што је истина. После сам мислила о фармацији, но и она ми у анализи није била довољно привлачна и тек потом је баш отац поменуо медицину.
Фото: Инситут „Дедиње“ и прив. фб профилДонорство најплеменитији чин
Мисли о одустајању Љубав између медицине и др Живковић се развијала постепено, већим интензитетом након периода у коме су постојала и преиспитивање одлуке.
-Почетне године су донеле опште предмете и нисам осећала да упознајем медицину. Размишљала сам и да одустанем, иако није било проблема на испитима. Родитељи су ме убедили да истрајем. Тренутак преокрета је патологија, тежак предмет који сам учила са посебним задовољством, јер је био директан додир са медицином. Следили су стручни предмети један за другим и схватила сам да је избор био прави. Београд је тако постао нови град живљења, но Шабац је заувек остао мој град и град дивног животног периода који ме је обликовао.
др Александра је имала прилику да упозна колеге, рад и престижне болнице Европе, између осталих и “Каролинск“ у Стокхолму, Фото: Инситут „Дедиње“ и прив. фб профилДонорство најплеменитији чин
Фото: Инситут „Дедиње“ и прив. фб профилДонорство најплеменитији чин
