Авијација у крви

До циља се лакше путује када знате одредиште, али путовање је оно што живот обогаћује и чини лепшим. Кофери Иване Гвозденовић из Прњавора увек су спремни, а одредиште познато некад и само неколико сати унапред. Та неизвесност определила је да се пријави за посао стјуардесе, који успешно у Саудијској Арабији обавља четири године. Сада је у авио- компанији која ради корпоративне летове, а клијенти су државници Блиског и Средњег истока и других земаља, чланови краљевских породица, познате личности, али и богате арапске, британске, европске породице. Обишла је целу Азију, велики део Европе, Африке, путовала у Америку...Тренутно јој је база у Ријаду, а претходно је била у Џеди. Све је почело тако што је схватила да по завршетку средње Економске школе себе не види ни у једном послу у Србији, а имала је жељу да ради у иностранству.

Живот у врелом Ријаду
Ријад је баш топао. Тренутно има педесетак степени. Највећи проблем је екстремно сув ваздух. Док сам живела у Џеди, влажност ваздуха је била висока и високе температуре, али другачије некако. Зима не постоји, али има неколико месеци кад је температура око10 степени, у Ријаду, који је окружен пустињом, док у Џеди тога нема, 22 степена. Постоје планинска места која су много лепа. Таиф је место ближе Џеди где може да се иде аутомобилом, а мајмуни поред пута главна атракција и људи долазе да их хране. Џеда има море, имају разне организације, путовања бродовима, крузерима.

Разбијене предрасуде
-Србија ми је постала мала и нисам видела свој живот ни у једном граду овде. Пријавила сам се на оглас агенције из Београда која регрутује девојке за националну авио- компанију Саудијске Арабије. Прошла сам све кругове конкурса, јавили су ми да сам добила посао и тако сам отишла. Посрећило ми се да добијем први посао за који сам се пријавила. Све се десило одједном, као да је баш тако требало да буде. Наравно, као и сви, о земљи сам чула углавном негативне коментаре, али нисам се на то обазирала, хтела сам да одем сама и да се уверим како је и била сам спремна и на повратак ако ми се не допадне- прича Ивана.

Фото: Приватна архива

Ипак, допало јој се. Пријатни људи, уређен систем, сигурност и могућност да лепо живи од свог посла, задржале су је у далекој земљи.

-Они јесу традиционални, али није тачно да на улици не смеш сам да се крећеш, да мораш да будеш покривен, довољно је да се пристојно обучен. Напољу си сигуран у било које доба дана и ноћи и то је оно што ми се посебно допада- истиче Ивана, која ће у јануару заокружити четири године како борави тамо, а отишла је када је имала 21 годину.
Три године је била у првој компанији, а у садашњој ће у септембру уписати годину дана рада.

-Потпуно је другачије него комерцијална авијација, где имам свој распоред и радим летове. Овде имамо авионе различитих величина за VIP клијенте, који путују послом и туристички. Уопште не подсећају на авион, опремљени су као кућа, имају собе, купатила, заиста изгледају ексклузивно. Наши клијенти бирају авионе, одређују дестинације, мени је прављен по њима, имају чак и могућност одабира особља на лету. Радимо са мањим бројем људи, а у претходној компанији смо имали авионе који подржавају капацитете до 300 места. Ипак, већи је стрес, одговорност, зато што имамо јасно дефинисану процедуру. Неки од тих људи лете на дневном и недељном нивоу и имају тачно свој стандард како воле да им нешто буде сервирано, како да им се обраћаш, да ли желе да будеш ту константно или не, када имају састанке, мораш да знаш кад и како и да ли да им приђеш- објашњава она.
И однос према особљу се разликује.

Фото: Приватна архива

-У већини случајева сам била позитивно изненађена. Кад видим статус, улогу у тој или некој другој држави, знам колико је та особа важна и очекујем другачији приступ, али углавном су сви љубазни, често пријатнији од оних на комерцијалним летовима. Они никад не путују сами. Углавном асистенти дођу пре њих да провере авион и да ли је све припремљено, умеју да буду јако фини, али постоје ситуације када се понашају као да су они главни гости. С друге стране, и они су под великим притиском да то све буде како треба- подвлачи Ивана.

Омиљене дестинације
Мени се јако допада Индонезија, Филипини такође. Људи су дивни, тамо је пријатна атмосфера. Иначе, мој први сусрет са неком арапском земљом био је кад сам отишла у Египат на море 2019. године са другарицом и баш ми се свидело, иако је то потпуно другачије од Емирата и Саудијске Арабије.

Живот у коферима
Најчешће је у авиону три- четири сата пред полетање, а са неким клијентима пролази се већа безбедносна процедура и раде PCR тестови. Ради по принципу ротација, два месеца 24 сата дневно је на располагању за позив на дужност, па је месец дана слободна. Слободан дан добија само у случају да је шест дана узастопно на дужности.

- Поред редовног уговора, добили смо три различите врсте уговора, о поверљивости за потписивање и неоткривање, ни имена клијената, ни рута којима се крећемо. Прошли месец сам имала 80 и нешто сати летења, претходни 50. Имамо ситуација где само довеземо клијенте, некад остајемо са њима све док они не одлуче да се врате назад. Пре доласка кући на одмор имала сам две турбулентне недеље где смо с једног краја света на други, из Ријада у Индију, из Индије у Индонезију, из Индонезије у Џеду. Остали смо четири- пет дана у Џеди, па из Џеде поново за Индонезију, па за Куалу. Живот у коферима дефинитивно, али занимљиво је, није досадно и то ме покреће. На разговорима са посао сам упознала људе који се тиме већ баве и сви су ми рекли да тај посао улази у крв и постанеш временом зависан од њега. Сад видим да су биле у праву, јер не бих могла себе да замислим да радим у некој канцеларији- признаје.

Фото: Приватна архива

Компанија има педесетак запослених девојака, велики проценат су Српкиње, Босанке, Македонке, Црногорке, Румунке, неколико девојака из Пољске и Албаније, Рускиња и живи са цимерком у компанијском смештају.

-Нисам ни једног момента помислила да бих се вратила, Саудијска Арабија ми се допала на прву. Дошла сам неколико месеци пред корону. Целу годину смо провели тамо, нисмо могли да радимо, путјемо изван земље, али ми је и даље било лепо тамо и тако је још увек. И породица се навикава на идеју да се можда никад више нећу вратити овде. Никад не знаш шта ће се догодити, али моја жеља је да останем. Људи су јако слични нашим, чак су и више пријатељски настројени, веома су гостопримљиви. Воле странце, ту су и да ти помогну и покажу шта треба, ствaрно су дивни. Поготово што до недавно нису имали додира са Европљанима, тек пре неколико година су почели да се отварају у том смислу. Овај посао те учи толеранцији и разумевању. Будући да радим са различитим људима, разбила сам многе предрасуде и схватила да су људи углавном добронамерни ако им приђеш искрено и отвореног срца- закључује Ивана.