ЈОВИЧИЋИ ИЗ СВИЛЕУВЕ ЈЕДИНИ ОДГАЈИВАЧИ КАРАКАЧАНСКЕ ОВЦЕ У МАЧВАНСКОМ ОКРУГУ
Очување угрожене и готово заборављене расе
Јовичићи се углавном баве сточарством а носилац газдинства је Ана чији радни дан траје веома дуго. Практично од јутра до мрака. Поред бриге о животињама, она се стара о кући и окућници, а најважнија јој је улога мајке и супруге. Има ћерку и два сина. Неко би рекао да са лакоћом све постиже али, како каже, често није једноставно
Каракачанска овца, ретка аутохтона раса Балкана је, захваљујучи стицају околности доспела и у Мачвански округ. Процењује се да у Србији тренутно има тек око 300 јединки, а 15 грла је у власништву газдинства Јовичић из коцељевачког села Свилеува.
–Почетно стадо је игром случаја завршило код нас. Ујак је са Медведника купио те овце, а да при том није знао која је врста у питању. У међувремену, због старости није био у стању да брине о животињама и решио је да их прода. Пожелела сам да их купим, али како већ имамо 70 сјеничких била сам у дилеми да ли да то предложим супругу. Међутим, он је то након неког времена сам предложио и ја сам то са радошћу прихватила, ни сама не знајући коју врсту оваца купујемо- прича тридесетпетогодишња Ана.
Фото: "Глас Подриња"
Овце су у домаћинству биле око месец дана када их је, радећи тетовир на сјеничким овцама, приметила Катарина Гајић која је домаћинима рекла да се ради о веома угроженој раси оваца.
–Искрено, тада сам први пут чула за њих и сазнала да је реч о аутохтоној раси, угроженој, са веома малим бројем примерака. Ускоро смо добили потврду да је заиста реч о тој раси, али онда креће потрага где и како наћи овна за стадо и то је трајало неколико месеци. Примерак је морао бити чист да би оне имале такозване ХБ бројеве, да би све било по прописима, а са друге стране просто ове врсте готово да нема- напомиње Ана.
Трагајући за мужјаком каракачанске расе путем друштвених мрежа сазнали су за Сергеја Иванова, ветеринара из Димитровграда који на Старој планини поседује стадо ове расе, али упркос савременим комуникацијама није било једноставно ступити у контакт са њим.
Супруг ради теренски посао и заиста су све обавезе на мени. И да спремим и распремим, оперем и скувам. Да одвезем децу у школу и вртић, да испратим све њихове ваннаставне активности...у домаћинству сам и ветеринар и све што треба да би ствари функционисале како је најбоље. Чини ми се да не постоји ситуација која може да ме изненади и да је сачекам неспремно
–У једном тренутку супруг је губио наду да ћемо успети у својим намерама. Али, били смо упорни и дошли до његовог броја телефона, ступили у контакт и сазнали да је у прилици да нам прода једног овна. Чекали смо да прође неопходна процедура и коначно смо отишли на Стару планину и купили га. Почетком јуна стигао је на наше газдинство. Било је потребно сачекати и надлежне из Института за сточарство како би и они потврдили аутентичност расе. Тако су се све коцкице слагале и на крају су се сложиле. Стручњаци су били заиста задовољни оним што су видели. И у каквом је стању стадо и чињеницом да је у питању аутохтона раса, чиста...Тада смо од њих добили потврду да смо једини на територији Мачванског округа одгајивачи каракачанске расе оваца. Сада сам срећна због чињенице да смо власници овог стада јер смо урадили нешто за себе, али и за човечанство, дали смо свој допринос за очување и продужетак једне врсте која је угрожена- каже са поносом власница и додаје да крајем овог месеца очекује да ће се број грла у стаду увећати.
ОТПОРНА И ПРИЛАГОДЉИВА Иако је угрожена врста, каракачанска овца ипак није скупља у односу на друге расе. У тамнавском крају и околини још увек не разумеју колико је значајно што су Јовичићи успели да сачувају стадо и што се труде да га увећају.
–Каракачанска овца је раса пред изумирањем, мало је примерака у нашој земљи и људи то не разумеју. Често се чуде њиховом изгледу, боји...верујем да ће се то временом променити и да нећемо бити једини који ће их узгајати- напомиње Ана.
Фото: "Глас Подриња"
Ова овца је аутохтона раса јужног и централног Балкана, настала током вишевековног сељења по планинским пашњацима Србије, Грчке, Бугарске, Македоније и Албаније. Једноставна је за узгој, не тражи посебну пажњу, веома је прилагодљива и отпорна, потпуно прилагођена на локалне еколошке и климатске факторе.
Назив је добила по Каракачанима, номадском племену грчког порекла.
РАДНИ ДАН НА СЕЛУ ТРАЈЕ ОД ЈУТРА ДО МРАКА Јовичићи се углавном баве сточарством а носилац газдинства је Ана чији радни дан траје веома дуго. Практично од јутра до мрака. Поред бриге о животињама, она се стара о кући и окућници, а најважнија јој је улога мајке и супруге. Има ћерку и два сина. Неко би рекао да са лакоћом све постиже али, како каже, често није једноставно.
– Све те обавезе и живот жене на селу је заиста напоран. Много је рада. Од ујутру до увече. Супруг ради теренски посао и заиста су све обавезе на мени. И да спремим и распремим, оперем и скувам. Да одвезем децу у школу и вртић, да испратим све њихове ваннаставне активности...у домаћинству сам и ветеринар и све што треба да би ствари функционисале како је најбоље. Чини ми се да не постоји ситуација која може да ме изненади и да је сачекам неспремно- прича кроз осмех ова млада и снажна жена.
СУБВЕНЦИЈЕ ОД ВЕЛИКЕ ВАЖНОСТИ Сматра да је тренутно бављење сточарством најисплативија област пољопривреде захваљујући субвенцијама.
Газдинство је регистровала пре скоро две године и напомиње да је подршка државе веома значајна. –Све што смо поднели за субвенције за овце то смо и добијали. И повраћај средстава за проширење стада. Све што је било речено, то је и испуњено и ја заиста немам лоше искуство- каже Ана.
И за каракачанску овцу као аутохтону расу држава даје субвенције. Раније су власници по грлу добијали седам хиљада динара, док је Институт за сточарство давао још 4,5.
Каракачанска овца је раса пред изумирањем, мало је примерака у нашој земљи и људи то не разумеју. Често се чуде њиховом изгледу, боји...верујем да ће се то временом променити и да нећемо бити једини који ће их узгајати
–Сада је најављено да ће подстицаји бити већи, то јест да ће држава давати десет хиљада тако да ће то укупно бити 14,5 хиљада по грлу за аутохтоне расе. То свакако значи узгајивачима и представља једну важну подршку у раду сваког домаћинства- сматра власница газдинства Јовичић.
Њени утисци су позитивни и када је реч о увођењу е Аграра. Схвата да се многи не сналазе најбоље, посебно старији, али истиче да јој је ова могућност знатно олакшала посао и уштедела време.
Каже да на селу није лако али да када имате вољу и жељу да нешто урадите, да обезбедите и да уз то имате подршку породице и државе, ништа није немогуће. Борба је свакодневна и треба много истрајности да би се све урадило, да би се одржало па на крају и напредовало. Ана и њена породица за то, чини се, имају и воље и снаге.
Фото: "Глас Подриња"
