Иван Глишић и Иван Велисављевић упознали су се средином деведесетих. Глишић је већ био афирмисани писац (награђиване монографије о Црњанском, Бори Станковићу и Исидори Секулић, као и хитови “Улица јоргована” и “Жубор вода жуборила”), а Велисављевић је био ученик шестог разреда Основне школе. Повезало их је фанзинаштво. Глишић је имао фанзин Мозак у тегли, a Велисављеви Бензин. Удружили су се у заједнички фанзин Бензин/М.У.Т.
Фото: Приватна архива
У међувремену, Велисављевић је завршио шабачку Гимназију, потом дипломирао Општу књижевност и теорију књижевности на Филолошком факултету и драматургију на Факултету драмских уметности Универзитета у Београду. Мастер студије компаративне књижевности завршио је, радом из филмологије, на Филозофском факултету Свеучилишта у Загребу. Радио је као новинар, колумниста, филмски и књижевни критичар. Добитник је награде “Рејмон Кено” за прозу, и “Јосип Колунџић” за најбољи есеј из области филма. Аутор је два изведена позоришна комада, а као драматург сарађивао је на неколико успешних позоришних представа. На Радио Београду емитоване су му четири оригиналне радио-драме, као и петнаестак адаптација прозних дела, међу којима и три Глишићева романа: Чизме слободе, Пластично лице и Шљамхаус.
- Заједно смо наступали, играли главне улоге у играном филму Појачало и гитара, по истоименој причи прекаљеног рокера и панкера, ниновца Слободана Тишме, као и у документарцу Фанзини с Марса, оба у режији Синише Дугоњића, сећа се Глишић.
Фото: Приватна архива
