Зависност од коцке није безобразлук него болест

Удружење приређивача игара на срећу „АГОС“ је непрофитна организација основана са циљем унапређења пословања, стварања повољнијег економског амбијента и уопште ефикасније сарадње на тржишту Републике Србије кад је ова индустрија у питању. Као jедан од приоритета удружење наводи указивање на најбољу праксу и промовише иницијативе које имају за циљ одговорно приступање играма на срећу. Због тога активно учествују у подизању свести о одговорној игри и бризи о играчима. Једну овакву трибину, у циљу превенције болести зависности, а под називом „Здрава игра, здраве границе“ одржали су пре десетак дана и у Шапцу.

Промотер удружења „АГОС“ је прослављени рукометаш Драган Шкрбић, а стручни тим чине психолози који су одговорили на питања „Гласа Подриња“.

Фото: "Глас Подриња"

Да ли постоје одређени профили зависника од игара на срећу или то може постати свако? Када се зависност најраније јавља?
-Човек може постати зависник од било чега, па и од игара на срећу. Фактори ризика су породица и породична историја болести зависности; индивидуа са својим личним карактеристикама - ризично понашање, опсесивност, потрага за новинама; поремећај понашања или расположења, импулсивност и антисоцијално понашање, старост и пол. У оквиру дијагностичке категорије зависности од коцкања, разликујемо две групе коцкара: Коцкари који чезну за узбуђењем и коцкари који беже од проблема. Први су доминатини, контролишући, њихов IQ је изнад просека. Иако су заводљиви и енергични они обично имају ниско самопоуздање. У последње време све више има коцкара из друге групе, у односу на коцкаре који чезну за узбуђењем. Овом типу припада око 73 одсто коцкара мушкараца и близу 95% жена коцкара ( Извор: Mladenovic I. према Arizona Council on Compulsive Gambling).

Коцкање је према закону забрањено малолетним лицима, али се већ у раној адолесценцији могу дијагностиковати зависност од интернета и видео игара.

Како породица може препознати да неко постаје зависник? Како сама особа која игра игре на срећу може да схвати да губи контролу?
Да ли ће породица препознати проблем, зависи од саме функционалности породице, од њене структуре и динамике и пре него што је проблематично или патолошко коцкање наступило. Зависи од квалитета породичног функционисања, од кохезивности чланова породице, од комуникације - да ли су поруке које се шаљу јасне и директно усмерене, на који начин су се раније решавали проблеми, да ли постоји заједничко проведено време идр. Неретко је оболели члан породице, (најчешће младе индивидуе) такозвани “идентификовани пацијент” носиоц симптома породичне дисфункционалости.

Такође оно што се дешава јесте да извесни чланови породице имају такозвану секундарну добит од болести, што одговара на питање зашто и како се проблем није препознао на време, а што се сазнаје у процесу лечења. Ипак, када говоримо о функционалном породичном систему, она је протективни фактор, она увиђа промене код својих чланова, и у првом кораку важно је разговарати са особом у смеру да треба да призна и да се суочи да има проблем. Породице које увиде да постоји проблем неопходно је да се информишу о проблему. За почетак да се не ради о беозбразлуку већ о болести, неопходно је да се сви чланови породице упознају са узроцима, фазама у лечењу и последицама. За ту сврху, најчешће се користе специјално припремљени приручници, организоване трибине, чланци написани од стране квалификованих, обучених људи из ове области.

Особа губитак контроле углавном увиђа када сопствене последице таквог понашања постану евидентне, једна до таквих су психичке последице попут појаве депресивних симптома, затим када се дугови нагомилају, када уследе претње њему или неком од чланова породице. У већини случајева на лечење долазе на иницијативу породице, фирме или суда.

Оно што је важно напоменути јесте да лечење зависника није могуће уколико они сами не покажу вољу да се лече. Мотивација са којом зависници долазе на лечење праћена је сталним отпором и због тога је поред стручног тима неопходан и сарадник у лечењу, односно члан породице.

Могу ли породица и пријатељи да помогну зависнку уколико он сам није свестан да има проблем?
Могу. У терапијском приручнику доктора Ивице Младеновића “Зависност од коцкања” дате су јасне смернице како предузети кораке. Навешћемо неке од њих:

-Инсистирати на томе да патолошки коцкар призна да има проблем
-Успоставити моменталну апстиненцију
-Подстицати одговорност и не прихватити зависников начин живота
-Укључити ширу мрежу подршке (породица, пријатељи) у процес мотивације
-Потребно је зависнику одузети могућност манипулисања људима у своме окружењу.
-Преносити љубав и емпатију, јер нико не жели да прихвати помоћ од некога ко га осуђује. У свим покушајима да се допре до некога ко има проблем зависности, не треба заборавити испољавање љубави.

Фото: "Глас Подриња"

Како зависник чини напредак, неопходно га је похвалити и охрабрити га на даљи корак-лечење.
Који су начини лечења и колико оно обично траје?
Лечење се обавља у специјалним болницама за болести зависности. То су “Драјзерова” и “Клиника за болести зависности” у оквиру Института за ментално здравље. Лечење зависи до процена стручњака да ли је пацијент за клиничко одељење или задовољава критеријуме лечења у оквиру дневне болнице. Као и у свету, и код нас постоје различити психотерапијски третмани, а за сада се као најуспешнија сматра породично системска терапија. Дужина лечења зависи најпре од брзине напретка пацијента и сарадника у лечењу. Фаза интензивног лечења просечно траје два до три месеца, и подразумева свакодневно лечење.

Удружење АГОС пружа помоћ и подршку
Једна од централних активности „АГОС“-а је борба за превенцију болести зависности од игара на срећу, ширење свести о распрострањености овог проблема, као и проналажење начина да се поставе здраве границе. Информативни проспекти удружења са тестом за самопопуњавање, где свако може на једноставан начин утврдити да ли има контролу над коцкањем/клађењем, доступни су у свим локалима оснивача и чланова. Удружење АГОС пружа могућност људима да уколико препознају симптоме зависности, било код себе или блиских особа, да бесплатно позову СОС телефонско саветовалиште (0800 301 302) или да се писменим путем обрате стручном тиму, како би им се указала адекватна помоћ и подршка (agospodrska@gmail.com). Уколико желите ближе да се упознате са овом темом, можете посетити веб сајт https://agos.rs/.

Како излечени зависник може да избегне повратак пороку?
Зависност је хронична болест, али као таква може да се држи под контролом. Исто као када човек има дијагнозу дијабетеса, он пије редовно лекове, придржава се здравог стила живота и иде редовно на контроле, исто тако и патолошки коцкар може изабрати да се придржава апстиненције. Стратегије се приликом лечења уче - како препознати ризик и спречити поновно коцкање, али најбитнија је унутрашња мотивација пацијента. Важно је запамтити да зависност као таква, развија карактерне промене (зависничко понашање) које отежава мотивацију, тако да породица и блиско окружење имају важну улогу протективног фактора. Болест је сама по себи рецидивантна и уколико се пацијенти не придржавају правила стечена током лечења, рецидиви су чести.